Vreme broj 486, 29. april 2000.

Intervju: Vladika raško-prizrenski Artemije

Samo je Crkva ostala s narodom

Naše učešće u privremenoj vlasti međunarodne zajednice uslovili smo na tri meseca, i u njoj ćemo ostati samo ako se svi izbegli Srbi vrate na Kosovo i ako svim povratnicima bude obezbeđena građanska sigurnost

Na atinskom skupu "Vreme za promene – vreme za demokratiju", vladika raško-prizrenski Artemije i njegovo Srpsko nacionalno veće dobili su nepodeljenu podršku demokratske opozicije, Srba iz rasejanja, nevladinih organizacija i srpske Krune. U pozdravnoj reči, vladika Artemije je još jednom objasnio zašto su Srbi ušli u privremenu administraciju međunarodne zajednice na Kosovu i istakao da je alternativa saradnji – novo krvoproliće. "Mi to ne želimio, a svuda u svetu dobijamo podršku za našu politiku", rekao je vladika u razgovoru za "Vreme".

"VREME": Kakvo je trenutno stanje među Srbima na Kosovu. Govori se o nekakvim podelama na severni deo i na ove srednje enklave u kojima žive Srbi. Jesu li te podele potrebne, mogu li se prevazići i kako.

VLADIKA RAŠKO-PRIZRENSKI ARTEMIJE: Znate, ja to stanje među Srbima na Kosovu danas ne bih zvao podelama među Srbima nego jednostavno različitim situacijama u kojima Srbi žive. Jedna je situacija u kojoj žive Srbi na severu Kosova zbog blizine same Srbije, ali i zbog prilično jakog uticaja Beograda na taj deo Kosova, i Srba koji žive u ostalim enklavama u centralnom, južnom ili istočnom Kosovu. Sama ta različitost mnogima izgleda kao podela među nama. Ako baš hoćete, postoji neka vrsta neslaganja baš zbog toga što se nalazimo u različitim uslovima. Oni iz severnog dela Kosova, dakle Mitrovica, Zubin Potok, Leposavić, smatraju da im nije potrebna saradnja sa međunarodnom zajednicom, da su sami sebi dovoljni, da mogu sami sebi da naprave most u Mitrovici, što pokazuje da je njihova politika i vizija Kosova – Kosovo do Ibra. Šta će, međutim, biti sa Srbima koji žive u ostalim enklavama – oni za to pitanje nemaju odgovora, a mi koji tamo živimo i koji smo stvorili Srpsko nacionalno veće na celom području Kosova i Metohije trudimo se da sve probleme Srba u bilo kom delu Kosova rešavamo zajednički. Tu postoji razlika u gledanju i pristupu, upravo uključivanje predstavnika Srba u prelaznu administraciju Kosova u Prelazno administrativno veće i u Prelazni savet Kosova. Mi smatramo da za saradnju i učestvovanje u tim institucijama zasad kao posmatrači jednostavno nemamo drugu perspektivu ni mogućnost opstanka u tim enklavama u srednjem, južnom ili istočnom Kosovu, i zato smo doneli takvu odluku. Ta je odluka donesena u januaru pa je potvrđena u martu, ali je definitivno izašla kao odluka 2. aprila, kada su posle toga i počeli naši predstavnici da uzimaju učešća, bolje rečeno da prisustvuju tim sednicama kao posmatrači sa, razume se, pravom govora i iznošenja naših problema naših zahteva, naših potreba. Bez saradnje sa međunarodnom zajednicom ostaje nam samo alternativa, a to je da se svi Srbi sa Kosova isele, na šta ja ne mogu da pristanem niti mogu to da prihvatim, jer smatram da dok ima Srba na Kosovu ono će biti srpsko i biće sačuvane i srpske svetinje. Ako Srbi odu sa Kosova, Kosovo će biti definitivno izgubljeno i uništiće se i potrti svi tragovi našega istorijskog bitisanja na tim prostorima. Takvu viziju nemaju ovi sa Severa, to je ono što bi moglo nekima i da liči na podelu među nama. Mi smo u našim zaključcima, donoseći tu odluku o učešću u prelaznom veću Kosova, rekli da ta naša odluka niti znači niti sme da znači bilo kakvu podelu među Srbima, nego da mi nastavljamo dalje da živimo i rešavamo sve probleme zajednički, s tim što ostavljamo pravo predstavnicima Srba severnog Kosova da kreiraju politiku za taj deo srpskoga naroda kako oni smatraju da je celishodnije, ali i da podnesu punu istorijsku odgovornost za sve ono što može uslediti kao plod jedne takve tvrde linije.

Optužuju vas da ulaskom u PAVK dajete legitimitet međunarodnoj administraciji. Šta Srbi mogu u Privremenom administrativnom veću?

Pre svega, to je paušalno optuživanje da mi dajemo legitimitet ili legalizujemo ono što se desilo. To nije istina. Jer ta prelazna veća nisu zakonodavna niti su organi vlasti. To je telo više savetodavnog karaktera, gde imamo mogućnost i uslove da svedočimo o našem stanju, o našem položaju i našim potrebama, mogućnost da naša reč bude slušana u celome svetu. Bez učešća u tim organima mi jednostavno možemo da iscurimo sa Kosova kao peščani sat a da se naša reč nigde ne čuje. Eto, to je ono što mi dobijamo tim učešćem tamo, i sigurno da naša odluka o učešću jeste dokaz dobre volje, s tim što mi nismo bezuslovno to odlučili nego smo postavili vrlo jasne odluke i rekli šta očekujemo u roku od tri meseca od međunarodne zajednice da bi naše učešće u tim organima vlasti na Kosovu moglo da preraste od posmatračkog u redovno članstvo.

Kakvo je iskustvo učešća srpskih delegata u privremenom administrativnom veću? Da li međunarodna zajednica prihvata Srbe sa Kosova kao partnere u tim organima.

Apsolutno, nema sumnje da je naše prisustvo i njima potrebno. Ali ne samo njima. Ono je, pre svega, potrebno nama. Ali i njima je potrebno i zato se i oseća u zadnje vreme zaokret u međunarodnom gledanju na Srbe na Kosovu, da ne kažem zaokret njihove politike. To je spremnost da se ide na konkretne programe i projekte koji bi omogućili jedan kol'ko-tol'ko normalan život Srba na Kosovu, kao i povratak onih koji su sa Kosova prognani. Takav zaokret sam primetio još dok sam bio u Americi u februaru mesecu, jer tamo smo postavili temelje zajedničkog rada na realizaciji programa povratka Srba i o srpskim medijima na Kosovu, da bismo mogli komunicirati sa našim narodom, da bismo mogli da mu saopštimo naše muke, naše aktivnosti, a ne da sluša tumačenje iz Beograda šta mi na Kosovu radimo.

To je bilo u Americi. Vi ste se pre dva dana vratili iz Moskve. Na kakvu ste reakciju naišli među ruskim državnim organima.

Bilo su veoma raspoloženi i puni razumevanja za sve ono što mi, Srpsko nacionalno veće i pre svega Srpska pravoslavna crkva, činimo i radimo na Kosovu i dobili smo punu podršku za sve te naše aktivnosti . Mi smo u Moskvi imali više susreta i sa crkvenim liderima. Bili smo kod njegove svetosti patrijarha Alekseja, onda smo bili i kod mitropolita Kirila Smolevskog, koji je ministar za spoljne poslove crkve, primila nas je u Ruskoj Dumi grupa državnika, razgovarali smo sa zamenikom gospodina Ivanova zaduženim u kontakt grupi za pitanje Kosova, i konačno sa samim ministrom inostranih poslova gospodinom Ivanovim, sa kojim smo ostali u razgovoru puna dva sata. Nije ostalo pitanje, nije ostala tačka što bi se Kosova ticalo a da nismo dotakli i da nismo prokomentarisali. U svim tim razgovorima naišli smo na veliko razumevanje i spremnost da se pomogne u ostvarenju ovih projekata o kojima sam govorio. Vratili smo se iz Rusije veoma zadovoljni i ohrabreni da nastavimo i dalje da se borimo za dobro našeg naroda. Postavili smo dva osnovna cilja – jedno je da se za ono Srba što je na Kosovu stvore uslovi za normalan život i sigurnost, razume se, a drugo da se stvore uslovi i da krene proces povratka svih onih Srba koji su sa Kosova bili proterani. Dakle, ne samo Srba nego i ostalih nealbanskih zajednica, kao Roma, Muslimana, Turaka itd.

Posle Moskve imali ste razgovore u Atini s grčkim ministrom spoljnih poslova Papandreuom. Kakvi su utisci sa tih razgovora?

Ako bih mogao da poredim, rekao bih da su ovde još prisnije reagovali na naša izlaganja. Pre svega treba reći da i u Moskvi i ovde u Grčkoj veoma budno prate sve što se događa na Kosovu i da su veoma dobro informisani. Gospodin Papandreu nas je primio, ostali smo u razgovoru sat vremena sa njim, i on je takođe pokazao veliku spremnost da praktično učini nešto na poboljšanju života našega naroda na Kosovu. Pre svega, to je otvaranje jedne radio stanice koju oni poklanjaju; poklonili su bolnicu, odnosno hiruršku kliniku u Gračanici za potrebe našega naroda, spremni su da dadu nekoliko autobusa za povezivanje srpskih enklava, spremni su da prime na letovanje u dečjim kampovima u Grčkoj decu sa Kosova, spremni su da pomognu razvoj malih preduzeća gde bi Srbi bili zaposleni, gde bi mogli da zarađuju za život, za razvoj poljoprivrede, jednostavno bratimljenje izvesnih gradova Grčke i gradova sa Kosova, i to su predložili. Sve u svemu, Grčka je, kako sami kažu, otvorena zemlja spremna na saradnju i u neku ruku ona objedinjuje te aktivnosti u čitavom ovom regionu koji nas okružuje, a biće i predstavnik ili posrednik između nas i međunarodne zajednice jer će ove naše potrebe iznositi i ostalim članovima Evropske zajednice i UN-a.

Danas ste imali razgovore i sa grčkim arhiepiskopom Hristodulosom. Kako ocenjujete te razgovore.

Bili smo u poseti kod njega, razgovarali smo takođe o problemima sa kojima se suočavamo, i grčka crkva je ponovo izrazila veliko razumevanje i spremnost da pomogne u svemu, a i do sada su grčka crkva i grčki narod mnogo pomagali, ne samo nama na Kosovu za vreme stradanja, nego uopšte su pomagali Srbima i u ranijim događajima u Hrvatskoj, Bosni itd. Tako da smo i sa te strane veoma zadovoljni prijemom, i imali smo priliku da se zahvalimo direktno na svemu što su do sada činili za nas, i razume se, na svemu onome što će i od sada činiti.

Nailazite na razumevanje u Vašingtonu, u Moskvi, u Atini, u Briselu, dakle u svim većim evropskim i svetskim metropolama. A od Beograda doživljavate napade i uvrede...

Pre izbijanja sukoba na Kosovu mi smo, predosećajući šta može biti, počeli da komuniciramo sa svetom, da ga upozorimo na suštinu problema na Kosovu, i trudili smo se da nađemo rešenja za problem Kosova koja ne bi podrazumevala upotrebu sile. I tada smo bili jako dobro primljeni u evropskim zemljama, počev od Engleske, Francuske, Belgije, Nemačke itd. do Rusije i Amerike, i svuda smo naišli na puno razumevanje i poimanje naših razloga. Jedino nismo mogli da budemo saslušani u našem Beogradu, jer smo šest puta tražili prijem kod predsednika Srbije, smatrajući da je Kosovo problem Srbije, međutim nijedan odgovor na naše zahteve nismo dobili, a kamoli da smo bili primljeni. Ja i ovaj sadašnji stav Beograda prema nama i našem radu apsolutno ne komentarišem, ostavljam da o tome objektivni posmatrači, a pre svega Bog i istorija donesu svoj sud.

Međunarodna zajednica se sprema za izbore na Kosovu. Pri tom nudi da se i u Srbiji i svi izbegli Srbi sa Kosova evidentiraju da bi mogli da glasaju. Opet je, međutim problem režim u Beogradu, koji opstruira takvu akciju...

Srpsko nacionalno veće ne pristaje ni na kakvu registraciju i ni na kakve izbore na Kosovu pre nego što se prognanim Srbima omogući povratak na njihova ognjišta. Zato što su svi gradovi na Kosovu koji su bili istinski i multietnički u toku prvih mesec dana od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo pretvoreni u nacionalne gradove. I onda navodimo primer: u Peći nema Srba, u Klini nema Srba, u Istoku nema Srba, u Đakovici, u Prizrenu, u Uroševcu, u Srbici nema Srba, u Prištini gde je živelo do polovine jula 40.000 Srba danas je ostalo oko 300 staraca i starica koji ne smeju da izađu iz svojih stanova na ulicu. Prema tome, ko će se registrovati u tim gradovima i ko će izaći na izbore jednostavno o tome nećemo da raspravljamo. Mi njima kažemo, vi to možete bez nas učiniti, mi ne možemo sprečiti vaše aktivnosti da popišete Albance i da oni izađu da glasaju. Oni pominju tu mogućnost da će biti registrovani i Srbi u Srbiji i da će moći čak i glasati tamo, ali kakve koristi ako Srbi iz Prištine glasaju ne znam u kojem mestu u Srbiji, kad oni ne mogu zauzeti svoja mesta u opštini u Prištini. Čujem da i beogradska vlast odnosno režim ne dopušta međunarodnoj zajednici da vrši tu registraciju u Srbiji. Prema tome, mi kažemo to je problem između vas i Beograda. Izvol'te pa ga rešite. A mi koji živimo na Kosovu, naš je stav ovaj, dok se ne stvore uslovi za povratak Srba, ne moramo čekati poslednjeg da se vrati ali taj proces mora početi. Mora biti evidentan, prepoznatljiv, a ne samo da se vrate nego i da Srbi koji se vrate žive u uslovima u kojima je život moguć. Eto to je ono što mi očekujemo od međunarodne zajednice kad je u pitanju neka registracija stanovništva i izbori. Mi smatramo da pristati na registraciju stanovništva sada, u ovim uslovima kad je dve trećine Srba prognano sa Kosova, znači dati upravo mogućnost da sutra taj popis stanovništva bude merodavan za određivanje statusa Kosova, jer će onda Albanci reći, vidite po tom popisu Srba na Kosovu uopšte nema. Znate, mi to ne možemo da prihvatimo i nećemo prihvatiti.

Stiče se utisak da međunarodna zajednica u poslednje vreme sa mnogo više dužne pažnje sluša i uzima u obzir mišljenje srpskih predstavnika sa Kosova. Da li je to vaš utisak?

Jeste sigurno, to je zaokret koji je počeo da se oseća negde od januara, februara, jer zaista žele da čuju. A i pre toga mnoge diplomate, ambasadori, predsednici vlada i država, ko je god dolazio u Prištinu želeo je da se sretne i sa nama predstavnicima Srba i da razgovara, da čuje iz prve ruke izveštaje o stanju; jer oni imaju i svoje izvore, ali verovatno to proveravaju na terenu.

Jedno je da žele da čuju, a drugo je da nešto i učine kad čuju?

Oni sada pokazuju želju i da učine. Do sada, nažalost, nije učinjeno ali nadam se da će u toku ova tri meseca koja smo im ostavili kao neki ultimatum, mada mi nismo u situaciji da postavljamo ultimatume nešto biti i realizovano.

Šta je to što bi za ova tri meseca mogla da uradi međunarodna zajednica a da to zadovolji Srpsko nacionalno veće?

Pre svega pojačana bezbednost Srba koji su već na Kosovu i davanje Srbima osnovnih ljudskih prava: pravo na život, pravo na slobodu kretanja, pravo na rad. I otvaranje procesa povratka Srba. To bi već uveliko zadovoljilo naše zahteve.

Rekli ste na skupu u Atini da saradnja sa međunarodnom zajednicom nema alternative. A onda ste dodali da ta alternativa postoji. Kakva je to alternativa?

Postoje dve opcije: odlazak Srba sa Kosova i novi sukobi nova krvoprolića, nove ljudske žrtve i tragedije. Dakle, ili saradnja, ili nešto od ovo dvoje, a nama nije prihvatljiva ni jedna ni druga opcija koja bi došla umesto odluke o saradnji sa međunarodnom zajednicom. Mi tamo na Kosovu nemamo na koga drugog da se oslonimo sem na KFOR, koji nam garantuje i daje kakvu takvu bezbednost. Bez njih, treba znati, do sada na Kosovu ne bi bilo ni jednog jedinog Srbina i ne bi bilo nijedne uspravne pravoslavne crkve. Prema tome, oni su ipak neku pozitivnu misiju napravili na Kosovu, razume se ne i u pravom smislu štiteći srpski narod i naše interese.

Da li je moguć novi sukob i novo krvoproliće?

Dok je god u Beogradu ovaj režim i ova vlast i isti predsednik na čelu Jugoslavije, sve je moguće. Po tom pitanju ništa nas ne bi moglo iznenaditi, pa ni novi sukobi i novo krvoproliće.

Ne bi vas iznenadilo da Kosovo ne ostane u Srbiji.

Svakako, dođe li do bilo kakvih sukoba na Kosovu ili oko Kosova, ili bilo gde u ovoj sadašnjoj Jugoslaviji, to bi bilo fatalno i za nas na Kosovu i za samo Kosovo.

Za ovih nekoliko meseci na Kosovu ispostavilo se da je Srpska pravoslavna crkva, a ne političke partije, ostala jedini integrativni faktor?

Kada je počelo ovo stradanje i povlačenje jugoslovenske vojske sa Kosova, onda su se sve strukture vlasti povukle sa Kosova. Oni koji se hvale da su izabrani od naroda ostavili su taj narod na cedilu, ostavili ga na Kosovu bez brige i zaštite. Ali je sa narodom ostala Srpska pravoslavna crkva, kao što je to vekovima činila kada srpski narod nije imao ni državu ni bilo kakve državne institucije, ostajala je srpska crkva koja je o njemu vodila brigu i starala se o njemu. To se ponovilo i ovoga puta na Kosovu. Zaista, da nije bilo sveštenstva, gospodina Trajkovića i ovo par ljudi što se na početku mnogo angažovalo, verujem da bi nakon onog talasa odlaska Srba sa Kosova, pod tim prvim naletom albanskih povratnika izbeglica, Kosovo bilo potpuno očišćeno tako da se može sigurno reći da samo zahvaljujući aktivnosti Srpske pravoslavne crkve na Kosovu ostala jedna trećina Srba, oko 100.000 u tih nekoliko naših enklava u kojima sada žive.

Kako se situacija na Kosovu polako stabilizuje, sve češće državni činovnici i službenici vladajuće partije navraćaju na Kosovo sa nekim primamljivim ponudama. I uvek ostave zavađene ljude dole.

Ja nemam to saznanje, nemam taj utisak. Jeste, prolazili su tu gospodin Igić, prolazili su i predstavnici Božura i ne znam ko sve, i sigurno je da svi koji dolaze kao emisari iz Beograda na Kosovo dolaze ne da bi pomogli tom narodu i rešili probleme nego da bi ubrali neke političke poene za sebe a narod ostavili u zavadi. Tako se može tumačiti i ovo što je nedavno bilo u selu Sevce i ono što je bilo u Gračanici. Međutim, iako su režimski mediji izneli da je to uradio Artemije, ja toga dana uopšte nisam bio u Gračanici. To ne govorim da bih se pravdao, nego kao činjenicu. Ali to što se desilo, sigurno je da iza toga stoje ljudi koji su u najmanju ruku izmanipulisani, da ne kažem poslati ili ubačeni od nekoga, ali ima takvih i na Kosovu. A nije teško manipulisati ljudima koji su ostali bez ičega i bez ikakve nade.

Postoji teza da se sudbina Kosova rešava u Beogradu. Da li se trenutna situacija na Kosovu ipak rešava u Prištini? Tamo gde sede vaši predstavnici.

Pa da vam kažem, manastir Gračanica postao je centar rešavanja pitanja Srba na Kosovu i samoga Kosova. Zašto je to tako tu postoje razna viđenja i tumačenja, ali činjenica tako pokazuje. Ako Beograd smatra da je Kosovo po Rezoluciji 1244 integralni deo Jugoslavije i da se nije povredio suverenitet te države na Kosovu, pitamo ih u čemu se taj suverenitet pojavljuje na Kosovu. Jer ako se nigde ne pojavljuje, ako predstavnici vlasti nemaju mogućnost da bilo šta na Kosovu sami rade nego čekaju da posete Kosovo, jasno je da tu ne može biti reči o nekom suverenitetu.

Kad se bude odlučivala politička sudbina Kosova, kakva bi vlast trebalo da sedi u Beogradu?

Što se tiče statusa Kosova i njegove budućnosti, naš je stav oduvek bio da mi koji na Kosovu živimo ne možemo to pitanje sami rešavati. Ali nećemo dozvoliti ni da ga Beograd rešava bez nas. Kao što je to pokušano u Rambujeu i na drugim mestima gde su sa Kosova bili mnogi predstavnici, samo ne Kosovski Srbi. Mi smatramo, kada bude došlo vreme za rešavanje pitanja statusa, da oko istoga stola moraju biti predstavnici međunarodne zajednice, predstavnici vlasti Jugoslavije i Srbije, predstavnici kosovskih Albanaca, ali i predstavnici kosovsko-metohijskih Srba, i da onda oko istoga stola rešavaju i nađu pravo rešenje za budući status Kosova. Mi ne želimo da to pitanje rešavamo bez naše države, a želeli bismo kada to pitanje bude rešavano da ta naša država bude demokratska država gde sede demokratski nastrojene vlasti otvorene prema svetu koje sa svetom sarađuju. Jer sigurno bi takva vlast učinila da rešenja budućeg statusa Kosova bude mnogo povoljnije za nas nego ako to pitanje bude rešavano sa sadašnjim aktuelnim vlastima u Beogradu.

Da li ste poslednjih meseci primetili promene u stavu albanskih vođa prema srpskom problemu na Kosovu?

Svako drvo po plodovima svojim se poznaje. Što se tiče lidera kosovskih Albanaca, mi nismo primetili na terenu bilo kakvu promenu ali smo zato primetili u izjavama da je s jedne strane gospodin Tači spreman da ponekad izrazi žaljenje za neke žrtve, da osudi paušalno neke zločine, iako ni prstom nikada nije mrdnuo da bilo šta spreči ili da se krivci pronađu. S druge strane, gospodin Rugova je slovio za demokratu i umerenog albanskog lidera, a u zadnje vreme postao je ekstremniji od samoga Tačija, jer je otvoreno izjavio da je za nezavisno Kosovo ili novi rat za Kosovo. Mislim da u suštini još nema nikakve promene među njima. Ako ima, to je promena eto u tom ekstremizmu i u njegovom pojačavanju. Mi očekujemo da će međunarodna zajednica ipak uspeti da ih privede k znanju prava i spremnosti na toleranciju i, ako ne na zajednički život, onda na koegzistenciju Srba i Albanaca na Kosovu. U tom smislu se i radi na otvaranju lokalnih kancelarija po srpskim enklavama kao neke vrste samouprave u mestima gde Srbi žive da bi mogli da opstanu, jer sigurno je da u ovoj situaciji Srbi ne bi mogli da prihvate ili opstanu pod bilo kakvom albanskom neposrednom vlašću na Kosovu.

Miša Brkić

Podrška patrijarha

Da li kao istaknuti predstavnik Srba sa Kosova imate podršku Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve?

Sve što sam do sada radio i što radim radim sa znanjem i sa blagoslovom njegove svetosti patrijarha srpskog Pavla, koji je u toku ovih deset meseci od prekida bombardovanja više puta bio na Kosovu, gde smo se susretali i razgovarali. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, naročito u prvim mesecima, bio je mnogo vremena u Peći i Metohiji gde je sahranjivao Srbe. Onda vladika zahumsko-hercegovački Atanasije proveo je na Kosovu sigurno 6-7 meseci neprekidno sa nama deleći dole zlo i dobro i pomažući da zadržimo taj naš narod da bi opstao na Kosovu. Jer, svi su svesni da bez Srba na Kosovu Kosovo ne može biti srpsko, makar bilo i u granicama nekakve Srbije. S te strane mogu da kažem mirne duše da moj rad i aktivnosti imaju punu podršku Srpske pravoslavne crkve, iako to ne znači da nema i drukčijih mišljenja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.