Muke sa strancima
Proterivanje prijatelja
"Sumnjivo lice" Koniši priveden je kada je prošle subote, nešto posle deset časova, pokušao da sa beogradskog aerodroma otputuje za London, gde radi u dopisništvu "Jomijuri šimbuna". Službenik na pasoškom odeljenju otkrio je da u pasošu japanskog novinara ne postoji "ulazni pečat" koji potvrđuje da je Koniši legalno ušao u našu zemlju
"Dajte mi čoveka,
i za pet minuta ću dokazati da je kriv", kaže Drug Cveće u kultnom mađarskom,
antistaljinističkom filmu "Krunski svedok", snimljenom mnogo pre nego
što je cement kojim je Staljin svojevremeno zalio istočni deo Evrope uopšte
počeo da puca. Drug Cveće odavno više ne stanuje u Mađarskoj, ali se izgleda
nešto njegove familije trajno nastanilo ovde kod nas (udomilo u vlasti i nadležnim
organima i službama), usavršavajući onu staru teoriju kako potencijalni
neprijatelj vreba u svakoj čestici vazduha. I kako svako zbog nečega uvek može
biti kriv. Tako je tek nešto više od pet minuta bilo potrebno našim nadležnim
organima da u subotu 22. aprila na beogradskom aerodromu privedu i nešto
kasnije, po kratkom postupku, osude Taro Konišija, novinara i fotoreportera
japanskog lista "Jomijuri šimbun", inače najtiražnijih dnevnih
novina na svetu.
"Sumnjivo lice" Koniši priveden je kada je prošle subote, nešto posle deset časova, pokušao da sa beogradskog aerodroma otputuje za London, gde radi u dopisništvu "Jomijuri šimbuna". Službenik na pasoškom odeljenju otkrio je da u pasošu japanskog novinara ne postoji "ulazni pečat" koji potvrđuje da je Koniši legalno ušao u našu zemlju. Dan ranije, oko podneva, ovaj japanski kolega je sasvim legalno ušao u SR Jugoslaviju na graničnom prelazu kod Preševa. Došao je iz Makedonije, iz Skoplja, odakle ga je dovezao beogradski taksista (čovek se slučajno preziva Milošević, rodom je iz Požarevca, živi u Beogradu, ali ne na Dedinju). Milošević kaže da su ih na granici zadržali desetak minuta, da je policajac sa pasošem japanskog novinara ušao u službene prostorije, pitao nešto svog šefa, zatim zvao nekoga iz Beograda, i na kraju uz poruku "da je sve u redu" obojici poželeo srećan put. I pri tom izgleda zaboravio da Konišiju udari pečat u pasoš.
GDE JE PEČAT: Optužen na beogradskom aerodromu da je ilegalno ušao u SR Jugoslaviju, japanski novinar se odmah pozvao na taksistu Miloševića kao svedoka. Taksista koji je uzgred došao i da ga isprati stajao je na samo desetak metara od pasoške kontrole i bio spreman da lično, ili pečatima u sopstvenom pasošu, potvrdi kako je japanski novinar zaista to što tvrdi da jeste, a ne sumnjivi ilegalac koji, eto, "tajno" ulazi u našu zemlju na nekom "ilegalnom prelazu", pa zatim pokušava da "tobože normalno" izađe preko aerodroma. Dežurni na aerodromu nisu naravno želeli da čuju ni za kakvog svedoka Miloševića (taksistu), već su uporno ponavljali – "gde ti je pečat, prijatelju". Avion za London poleteo je tako iz Beograda u 10.40 bez "sumnjivog novinara Konišija", koji je priveden i zadržan u aerodromskoj stanici policije "do predaje sudiji za prekršaje".
Japanac je oko podneva prebačen kod gradskog sudije za prekršaje, koji takođe nije izgleda imao nikakve dileme. Koniši je ubrzo kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 6000 dinara, plus troškovi prekršajnog postupka, plus troškovi sudskog tumača, sve zajedno oko 6500 dinara pod pretnjom prinudnog izvršenja. Sreća što japanski novinari zarađuju sasvim pristojno pa je Taro Koniši imao čime da plati kaznu, jer mu je u protivnom zaprećeno i sa 30 dana zatvorske kazne.
Prilikom odlučivanja o kazni sudija je, kako je i zapisano u obrazloženju presude, cenio vrstu i težinu učinjenog prekršaja, stepen odgovornosti okrivljenog, kao i njegove lične, porodične i materijalne prilike. Kad se sve ima u vidu, čovek je još i dobro prošao – neoženjen, samac, radi za moćne i bogate novine, prelazi granicu bez pečata, i sve to za samo 6500 dinara. Sudija je, inače, uvidom u pasoš bez ulaznog pečata ustanovio da je okrivljeni prekršio Zakon o kretanju i boravku stranaca. Koniši tvrdi da se i na suđenju pozivao na taksistu koji ga je dovezao u Beograd kao na svedoka, nudio njegov telefon, što gradskom sudiji za prekršaje (kome se izgleda žurilo) nimalo nije smetalo da u obrazloženju presude zapiše kako optuženi novinar "nije imao nikakvih predloga za izvođenje dokaza". Isti sudija izrekao je japanskom novinaru i zaštitnu meru udaljenja sa teritorije SRJ, ostavljajući pri tom mogućnost Odeljenju za strance u MUP-u da mu izrekne i dodatnu zabranu ulaska u našu zemlju od godinu dana. Odmah posle izrečene presude, ljudi iz suda uputili su japanskog novinara na ulicu da na crno zameni marke u nekom obližnjem kiosku. "Dežurni" diler dao mu je svežnjeve glanc novih, tek odštampanih novčanica.
MOŽE DA SE ŽALI: Negde posle 19 časova, posle izrečene presude i plaćene kazne, Koniši je policijskim vozilom prebačen u stanicu policije na Savskom vencu. Za čitav slučaj saznala je u međuvremenu i redakcija ovog novinara kao i japanska ambasada u Beogradu. Posle nekoliko telefonskih konsultacija, ljudi iz Odeljenja za strance u MUP-u, mora se priznati veoma ljubazni, utvrdili su u subotu uveče da je japanski novinar zaista prešao granicu dan ranije kod Preševa sa taksistom Miloševićem, da je Ministarstvo informisanja o tome bilo informisano, i da je posredi greška nadležnih organa na graničnom prelazu koji su zaboravili da u pasoš stranog novinara udare pečat. Umesto onog pravog, Konišiju je u međuvremenu, na osnovu odluke gradskog sudije za prekršaje u pasoš već bio udaren pečat kojim mu se nalaže da u najkraćem roku napusti teritoriju SRJ. Naknadno utvrđena istina pomogla mu je samo da ne zaradi i jednogodišnju zabranu ulasku u našu zemlju i ne provede noć u nekom prihvatnom centru u Padinjaku. Jer sve se događalo u subotu, kada je teško bilo šta proveriti, a još teže ispraviti ono što se "utvrdi" po kratkom postupku. Posle gotovo desetočasovnog maltretiranja i šetanja po policijskim stanicima i sudnicama, japanskom novinaru je dozvoljeno da ode i ponovo izvadi avionsku kartu za London, zatim prenoći u hotelu i sutradan, u nedelju 23. aprila, najzad napusti Beograd. Ostavljena mu je i mogućnost žalbe Veću za prekršaje u Beogradu u roku od osam dana, iako žalba ne odlaže izvršenje rešenja, odnosno udaljenje sa teritorije SRJ.
Potpisnik ovog teksta sasvim pouzdano zna da je Taro Koniši sjajan profesionalac i čovek pun vrlina. Prošle godine, sredinom marta, stigao je iz Tokija u London kao novi foto-dopisnik "Jomijurija" za Evropu. Čim je zakoračio u londonski biro svoje kompanije rekli su mu da ostavi stvari, uhvati prvi avion i nekako se domogne Beograda gde izgleda počinje rat. U Beogradu je zatim ostao prilično dugo, vredno beležeći gotovo sve što se tih dana zbivalo, pogotovo NATO kolateralne štete, od one prve u Aleksincu, preko Grdelice, Surdulice, Niša, RTS-a, kineske ambasade... Za razliku od mnogih izveštača iz inostranstva, koji su prilično hladno doživljavali ovaj rat, Taro Koniši nije skrivao da ga nedužne žrtve i ljudska patnja na svim stranama prilično pogađaju. Zajedno sa još dvojicom kolega iz istog lista pred kraj prošle godine dobio je najprestižniju japansku novinsku nagradu za ratno izveštavanje iz SRJ. Za vreme rata ovde je stekao i puno poznanika i prijatelja zbog kojih je, uostalom, i rešio da iz Skoplja, odakle je direktno mogao da leti za London, svrati na jedan dan do Beograda.
Priča o "stradanju" japanskog kolege mogla bi možda da se podvede i pod "slučajnu grešku", koja ne zaslužuje toliko novinskog prostora. U državi u kojoj najistaknutiji novinari mogu da budu ubijeni na ulici a da istraga godinu dana ne mrdne s mesta, u kojoj se svakodnevno ogromnim novčanim kaznama satiru mediji i njihovi urednici, ili u kojoj novinar za napisanu parolu zaglavi godinu dana u zatvoru, 6500 hiljada dinara po džepu jednog japanskog novinara ili maltretiranje stranih izveštača koji su nedavno morali da prenoće na aerodromu jer i pored uredno izdatih viza nisu mogli da uđu u SRJ i prate miting opozicije nekome može biti gotovo beznačajno. Da nije, naravno, ne baš tako malobrojne ovdašnje familije Druga Cveća koja pojmu "glupost" neprekidno dopisuje nova značenja. U principu, ovde je svaki strani novinar unapred sumnjiv, i zato svakih desetak dana mora da se prijavljuje policiji koja mu iznova produžava dozvolu za boravak, što nije bilo redovna praksa čak ni u državama gde je onaj cement kojim je svojevremeno Staljin zalio Istočnu Evropu najjače stegao. Ideal vlasti je izgleda da odavde rastera sve strane novinare, odnosno da im toliko zagorča opstanak i rad u SRJ da što pre poželele da odu.
Ovoga puta, moć države koja je krajnje efikasna kada treba biti represivan osetio je na svojoj koži jedan Japanac. Slučaj Tara Konišija je istovremeno po mnogo čemu paradigmatičan i predstavlja gotovo sjajnu minijaturu funkcionisanja ovdašnje vlasti, iz koje se gotovo sve vidi. Sam Koniši, posle svega što mu se dogodilo, nije bio previše ljut i ogorčen, već pre bi se reklo zbunjen, ponajviše logikom da je ovde svako izgleda kriv dok se drugačije ne dokaže. A i kada se dokaže, obično biva suviše kasno.
Nenad Lj. Stefanović
