Valjevski "Krušik"
Ministrovi seljaci
Fabrika već desetak godina ima višak radnika, ali je tek sa prvim bombama donet hitan proizvodni, ekonomski i socijalni program, kojim su, za sada, "zbrinuta" 2264 radnika
Namenski kompleks one,
prežabljačke Jugoslavije učestvovao je u ukupnom izvozu sa 15 odsto. Može se
reći da su kapaciteti fabrika bili mali da zadovolje "oslobodilačke"
apetite nesvrstane braće iz azijsko-afričkih zemalja. Sam valjevski "Krušik"
je od miroljubive i aktivne koegzistencije, 70-ih i početkom 80-ih, samo od
izvoza godišnje inkasirao 70 miliona dolara.
Onda je, krajem osamdesetih, a naročito početkom devedesetih godina, sve prslo. Država – koja je preko ministarstva odbrane brinula o razvoju, investicijama, cenama i izvozu – ili bar ovaj njen žabljački deo, prešla je na druge "programe". Tako je i "Krušik" – 8000 radnika, 70 odsto namenske proizvodnje – ostavljen sam sebi. Država se nije izjašnjavala o potrebama i statusu fabrike, rukovodstvo je brinulo da se ne ode u stečaj, radnici su bili, uglavnom, na čekanju. Mali oporavak stigao sa ratovima na prostorima bivše Jugoslavije – u kome Srbija nije učestvovala, ali se preko "Krušika" i sličnih baš i za keš solidarisala sa braćom u odbrani svojih ognjišta – ali ni to nije trajalo. O "Krušiku" se brinulo samo pred izbore, tada je uglavnom Milomir Minić obećavao preporod i trajne perspektive. Dosta radnika je shvatilo perspektive, pa je fabrika rat sa NATO-om, sačekala sa 5700 uposlenih. Svi planovi i programi preživljavanja, s kojima se nije izlazilo ni pred radnike ni pred javnost, predviđali su posao za polovinu od tog broja. Od pomoći nisu bila ni dva "Krušikova" ministra, Branko Savić, pomoćnik saveznog ministra privrede zadužen za namensku industriju, i Života Ćosić, republički ministar industrije, pa su radnici predlagali još jednog "ministra za potpalu", jer bi samo takav imao da radi sa onim što je ostalo od nekadašnjeg giganta. Onda je udario NATO, u 12 napada sa oko 170 bombi i projektila, fabrika je takoreći sravnjena sa zemljom. Rukovodstvo je izračunalo i zaokružilo da je uništeno 92,85 odsto svih objekata. Kad se niko nije nadao, u "Krušiku" su potegli program sanacije i obnove, koji je predviđao oslobađanje od bar polovine radnika, odobren na najvišem mestu. Štaviše, na prijemu kod predsednika vlade Mirka Marjanovića – četvrtak 20. april, Politika – rečeno da je "preduzetim merama u kratkom roku omogućeno obnavljanje i povećanje proizvodnje, a time i obezbeđenje materijalno-socijalne sigurnosti radnika i njihovih porodica".
ANKETNI LISTIĆI: Odmah po prvom udaru po "Krušiku", 14. aprila prošle godine, Minić je na licu mesta izjavio da ćemo sa istom snagom i energijom sa kojom branimo zemlju izgraditi i fabriku. Minić je tada jošte rekao da je rukovodstvo fabrike donelo hitan proizvodni, ekonomski i socijalni program. Radnicima su u ratnim uslovima podeljeni anketni listići da se opredele gde vide svoju perspektivu, u fabrici ili van nje. Od 758 radnika sa sela, samo se 51 izjasnio da bi egzistenciju nastavio u poljoprivredi. Direktor Miladin Ćirić je objavio da je Ministarstvo za poljoprivredu odvojilo 125 miliona za one koji hoće da se vrate u zavičaj. To je podrazumevalo kredite od kojih se mogu kupiti krave, ovce, maline... A moglo je i kombinovano, "jedna krava i maline, pet junadi i maline, ili ovce i višnje". Direktor je objasnio da su ovi programi najpovoljniji za rešavanje egzistencije, druga ponuda je plata od 230 dinara dok se ne pokrene proizvodnja, a kad će da se pokrene, mogu da vide ako odu u fabriku. Drugi ponuđeni program bila je otpremnina u iznosu od 24 lična dohotka. Ispočetka odziva nije bilo; ali, suočeni sa stanjem stvari, izazovom keša, jer niko nije pitao gde će držati ovce ili saditi maline, radnici su se primili na "program". Ugovore je lično potpisivao ministar poljoprivrede dr Jovan Babović, ministarski obradovan i srdačan. Novi ministrovi "seljaci" postali su uglavnom gradski bezemljaši, radnici sa sela su se slabo odazvali. Kažu da je tokom ratnog haosa bombardovanja fabrike trajao i paralelni program zbrinjavanja, odnosno krađe mašina. Naravno, nije se odnosilo u džepu nego kamionima i preko "papira", oko toga niko nije zadevao, sve čega nema uredno je upisano u rashod i ratnu štetu. Danas “Krušik" ima 2264 radnika manje, 1569 je uzelo otpremninu, 674 kredit za poljoprivredu, a dva radnika su se "upustila u osnivanje sopstvenih firmi". Sa oko 3500 onih koji su ostali, kažu, organizuje se proizvodnja, mada nije jasno gde ako je 92,85 odsto objekata uništeno. Ali, zar to treba pitati, kad se ima program, ništa nije nemoguće, pogotovu što je direktor svojim saradnicima uveo obavezu da stvaraju klimu da je dobro. Zašto? Zato što program nije završen.
Nema onog ko nije pohvalio program. Ministar Ivković u novembru, kad je zvanično završena prva faza obnove i kad se prešlo na razvoj, ocenio da je "Krušik" pravovremenim aktivnostima na izradi sopstvenog ekonomsko-socijalnog programa za sanaciju fabrike, faktički i s punim pravom, dobio veliku podršku Fonda za razvoj i usmerio svoje aktivnosti ka jednoj budućnosti koja ima vrlo jasnu perspektivu. Minić je pred partijski kongres sa lica mesta poručio da fabrika ima dobar program, i zato zagarantovanu i sigurnu budućnost. Pred kongres i direktor Ćirić postao potpredsednik opštinskog odbora SPS-a zadužen za privredu, na kongresu bio u prvom redu, iz prvog reda izašao za govornicu preneo pozdrave i podršku socijalista Kolubarskog okruga, drugovima i drugaricama, predloženim dokumentima, politici našeg rukovodstva i našeg predsednika. Rekao da "Krušik" ima dobar program koji uz podršku Vlade Srbije uspešno ostvaruje.
DIREKTOR POD PLAKATOM: U aprilu "program" obišla i delegacija JUL-a, na čelu sa generalnim sekretarom, ministrima i Zoricom Brunclik. Zorica se dojmila, a Srđan Smiljković ponudio da se uortače, zajedno vide gde zaostaje, gde bi trebalo pomoći. Jako, opet u aprilu, delegacija okruga, u kojoj je bio i Ćirić, bila kod premijera Marjanovića, premijer upoznat sa preduzetim merama, kao i da su obezbeđena sredstva za zapošljavanje na sopstvenim poljoprivrednim gazdinstvima i u malim i srednjim preduzećima, čime je omogućeno trajno zapošljavanje preko 2200 radnika koji su zbog agresije ostali bez posla.
Kad je takva situacija, odemo da na licu mesta vidimo "program". Direktor Ćirić na radnom mestu. Upoznat sa posetom, preko sekretarice nas obaveštava da nema vremena, može u zgradi SPS-a, tamo u 13 sati ima konferenciju za štampu. Odemo. Sednemo preko puta Ćirića, koji se namesti ispod plakata predsednika Miloševića u društvu dva Milutinovića i tri Četvrta kongresa. Miladin uze da prezentira program posete premijeru, sastanku prisustvovali sve ljudi i ministri koji su po svim aspektima zainteresovani za funkcionisanje privrede. Zahvalnost za to mora da bude iskrena. Izloži da je izložio analizu, šta je urađeno i šta će se uraditi. Prošle godine od Vlade dobijena 195 miliona, 112 otišlo na socijalno zbrinjavanje radnika, "što je bio dobar poslovni uspeh". Sve su ubedili da je "Krušik" najrazrušenija fabrika, da su potrebna najveća ulaganja. Iznese šta je počelo sa proizvodnjom, podvuče trud i znanje koji su uloženi u program, ocene koje prijaju i laskaju, stremljenja i težnje za koje bi trebalo obezbediti sredstva. Reče da optimalan i tržišan "Krušik", u kome je namenska proizvodnja svedena na petinu pređašnje, može da zaposli 2250 radnika. Reče i da je rano govoriti koja će proizvodnja biti unutra, ali da će imati tržište. Kaza i da je prihvaćeno da ovogodišnja ulaganja budu milijardu dinara, pola Vlada, pola firma, da se planira 50 miliona za dalje socijalno zbrinjavanje radnika, jer ih je još hiljadu višak, da očekuju 60 miliona mesečno za celu "priču".
Upitasmo ga šta je taj program, kad ga svi hvale, svi o njemu pričaju. Direktor pohvali pitanje, i uze da objašnjava šta je to holding a šta 14 deoničarskih društava, koji su novi programi koji upošljavaju tehnologiju namenske, a koji deoničarskih društava. Nabroja, protivgradnu raketu, merač protoka gasa, elektrodetonatore, koji su osvojeni i samo što nisu krenuli u serijsku proizvodnju. Ne nabroja da su ta tri, po tvrđenju inženjera "Krušika" koji su u demokratskoj stranci, "večito nova i najvažnija programa" još iz '92. i '93. godine. Ćirić na pitanje odgovori i da su oni prvi krenuli sa programom socijalnog zbrinjavanja, da se, među onima koji su uzeli kredit, nisu svi snašli, da će krediti biti vraćeni pod uslovima pod kojima su potpisani.
Dragan Todorović
Višnje
u saksiji
Saznajemo da je Gospođa M. uzela kredit za višnje i koke nosilje u iznosu od 92.000 dinara. Gospođa nas prima u svom stanu, kaže da višnje nije mogla saditi u saksije, a koke držati u podrumu. Kad su davali kredit nisu je pitali gde će sa kokama, samo govorili da je to najpovoljnije. Kredit nije uzela da gaji koke nego da bi imala da jede, drugi izbor je bio da crkne sa detetom i 230 dinara plate.
Pokazuje ugovor o kreditu sa Fondom za razvoj, potpisao ministar poljoprivrede Babović. Piše da se kredit može vratiti novčano ili naturalnom isporukom, period mirovanja za višnje tri, za koke jedna godina. Kamatna stopa se obračunava mesečno na nivou eskontne stope NBJ-a. U ugovoru stoji i da prestankom radnog odnosa prestaje obavezno penzijsko osiguranje, kao i pravo na zdravstvenu zaštitu.Ugovor potpisan u julu, novac uzela u avgustu.
U januaru ove godine dobila je obaveštenje od Invest banke, koja je u sistemu BB, da na ime kamate duguje 9246,32 dinara. Kako nije bila jedina, posle protesta, u "Krušiku" rekli da je to greška. Napisala prigovor banci, stigao odgovor iz Fonda za razvoj, sa potpisom Tomice Raičevića. U odgovoru se veli da je razmotren prigovor većeg broja radnika, i da je na osnovu odluke UO Fonda doneto rešenje da se ne prihvata zahtev radnika da se u toku mirovanja kredita ne računa interkalarna kamata, jer se period mirovanja odnosi samo na početak otplate a ne na obračun kamate. Dopis obaveštava da je potrebno potpisati aneks ugovora pod tim uslovima, kojima se svakom odobravaju bespovratna sredstva u iznosu od 30.000 dinara, koji će se odbiti od glavnice.
Gospođa kaže da ne zna šta da radi, ništa više ne potpisuje, "ko zna šta će još da nakarikaju". Većina onih koji su uzeli kredit su iz grada, kaldrmaši, terali su ih prosto da uzmu te pare, da jevtino, posle 25 godina, prodaju radna mesta, gde oni da čuvaju ovce i nasađuju kokoške? Uhvatili ih na brzaka, padaju bombe, a oni traže da se izjasne, jevtino ih izvataše. A nijedan rukovodilac, retko ko i sa sela, ne u’vati se za to. Kud će sad, ni penzionog ni socijalnog. Videli su, valjda, kad su delili kredite, da ljudi žive u soliterima, imali su adrese. Iskoristili što narod nije imao da jede, i navukli ga da napusti fabriku. Sad hoće da je nateraju da nosi jaja za Miloševića, e neće on pojesti njeno jaje.
