Intervju: profesor dr Milan Popovi�
Lica bez osmeha
"Mislim da je kod ljudi danas vrlo upadljiva apatija, koja predstavlja samo vrh ledenog brega depresije, u kojoj je dobar deo stanovni�tva, delom i zbog tzv. nau�ene bespomo�nosti"
Kada nam se pre
desetak godina dogodio narod stvari su nekako krenule nizbrdo: raspala nam
se biv�a dr�ava; proglasili smo novu, manju ali mo�nu, "poput dva
oka u glavi"; vodili smo �etiri rata, pobedili NATO, i
hiperinflaciju; udarni�ki posle bombardovanja obnavljamo zemlju, prkose�i
celom svetu; pre�ivljavamo na humanitarnoj pomo�i i prose�nim platama
od nekih 80 DEM; stojimo u redovima za ulje i �e�er ili mleko; borimo se
sa bolestima bez lekova i umiremo pre roka; decu teramo da u�e da bi
negde daleko prona�la budu�nost; nosimo pohabanu ode�u i cipele i naru�ujemo,
onako uredno, narodnjake preko nadle�nih TV stanica zadu�enih za
uveseljavanje naroda; sve �e��e konzumiramo bensedine i alkohol, i ve�
deset godina �ekamo promene sa istom i vla��u i opozicijom; trenutno je
to �ekanje potpuno neizvesno.
Pa, da li smo mi uop�te jo� normalni? Psihijatri, psiholozi i ostali stru�njaci zadu�eni za procenu mentalnog stanja i saniranje mentalnog posrnu�a naroda ve� godinama upozoravaju da na tom planu, zbog stalnih stresova i trauma, ne stojimo ba� najbolje, i da iz cele desetogodi�nje sumorne stvarnosti nismo iza�li ba� neokrnjeni ni mentalno ni fizi�ki.
Kada smo u vreme bosanskog rata razgovarali sa na�im dana�njim sagovornikom prof. dr Milanom Popovi�em, psihijatrom i psihoterapeutom, u mentalnom sklopu ovda�njeg naroda dominirala je mr�nja prema narodima iz biv�e nam dr�ave. Bila je nagla i silna, kao i rat, agresija i zlo�ini: "Danas je toga manje. Bez obzira na sve �to slu�amo na televiziji opadaju �ovinisti�ka ose�anja. Ljudi danas ispoljavaju realniji stav o tome. I pored ogromnog zalaganja zvani�ne propagande te�ko je danas prijem�iva i aktuelna pri�a o 'svetskoj zaveri protiv srpkog naroda'.
Proizvodnja agresije i dalje postoji. Ne znam gde je ona danas ta�no usmerena. Mo�da horizontalno prema kondukteru, pekaru... �ini mi se da najvi�e ide prema porodici, a vrlo malo prema onima koji odlu�uju o svemu. Povremeno se i to desi, kad se nagomila energija, kao �to je bila nedavna masovna pojava narodnog protesta u Beogradu."
"VREME": Da li smo mi bolestan narod?
Te�ko mi je da upotrebim termin "bolestan" za ljudsko dru�tvo, ali mo�e da se govori o vi�estrukoj masovnoj psihotraumatizaciji ljudi. Hroni�no smo pod stresom ve� deset godina. Povremeno su stresovi i akutni, od kojih je valjda najte�i bio ovaj poslednji, kada nam se dogodilo i bombardovanje. To mora da ostavi traga na ljudima. Mo�e se re�i da smo danas vi�estruko istraumatizovani i na biolo�kom, i na psiholo�kom, i na socijalnom planu.
Ispitivanja obavljena na Filozofskom fakultetu u Beogradu pokazuju da je vi�e od 50 odsto stanovni�tva stalno neraspolo�eno i bri�no, �to je vidljivo i po izrazima lica ljudi koje sre�emo na ulici. Fali smeha i radosti. Neke kategorije stanovni�tva gore prolaze od drugih. Najgore one koje od nekog zavise, tzv. rizi�ne grupe: deca, adolescenti, trudnice, majke s malom decom, stariji ljudi i hroni�ni bolesnici. Svaka od ovih grupa ugro�ena je na specifi�an na�in. Na primer, jo� je 1993. godine svako drugo dete u Beogradu bilo anemi�no. Sada, u 2000. godini, u januarskoj epidemiji grupa broj pogreba na beogradskim grobljima bio je udvostru�en u odnosu na prosek, �to govori o veoma slaboj imunolo�koj odbrani na�eg organizma posle tolikih stresova. Imamo proklamovanu socijalnu medicinu i za�titu osnovnih zdravstvenih potreba svakog stanovnika, a u praksi malo �ta od toga postoji. U bolnicama je pod znakom pitanja �ak i ishrana bolesnika, o drugim stvarima i da ne govorimo. Sve to unosi dodatni nemir i strah od bolesti.
U pona�anju, �ini se, dominiraju dve krajnosti: beskrajna trpeljivost i poprili�no izra�ena agresivnost. Postoji li uop�te granica trpljenja?
Mislim da je kod ljudi danas vrlo upadljiva apatija, koja predstavlja samo vrh ledenog brega depresije, u kojoj je dobar deo stanovni�tva, delom i zbog tzv. nau�ene bespomo�nosti. Znate, poku�avali su ljudi da promene svoju sudbinu, individulanu i kolektivnu, pa nije bilo ni�ta od toga. Usledilo je vreme jo� goreg �ivljenja. To obeshrabruje i vodi u apatiju. Ljudi su po�eli da izbegavaju ulaganje aktivnog sopstvenog napora koji bi doveo do promena.To obja�njava mnogo �ta u na�em dru�tvu. Nada je motor svega. Kad nje nema, ponestane i snage. I tako u krug.
Imali smo deset godina vremena da utvrdimo svest o nau�enoj bespomo�nosti. Pored akuelnih "pogodnosti", postoje i one utemeljene u samom bi�u, u rajinskoj poslu�nosti, koje doprinose pomenutoj svesti. Nau�ena bespomo�nost je jedna specifi�nost dosta zastupljena u balkanskom mentalitetu. I Andri� ju je dosta dobro uo�io u "Znakovima pored puta".On tamo pominje da na najve�em delu Balkana postoji samo destruktivna agresivnost i osveta na tu agresivnost istog tipa, u zatvorenom krugu. �to je najgore, to ide sa generacije na generaciju. Nikako da se jedna generacija od toga malo odmori, malo zaboravi i ne�to u�ini da to ne bude tako stra�no kao �to jeste. Na primer, generacija mog oca pre�ivela je tri rata, moja dva rata. Ipak je to neki mali dobitak.
Drugo lice Srbije je ono ukorenjeno u sklonosti ka impulsivnim pobunjeni�kim radnjama. Na�alost, sada dominira beskrajno trpljenje. To vam je kao u pri�i o onoj �abi koju su zagrevali a ona jadna nije ni znala kad se skuvala. Dakle, ponekad trpeljivosti nema kraja. Ljudi tra�e dno, a dna nema.
Dana�nje generacije imaju za kratko vreme �ak �etiri rata. Prema�ile su izgleda sve neslavne balkanske proseke?
Deca koja rastu u ovoj krizi, mr�nji, agresiji i izolovanosti mogu biti jedino i stalno u odbrambenom paranoidnom stavu. To sigurno nije dobro.To predisponira krug osveta-agresija-osveta...
U po�etku je sve li�ilo na ko�mar. Nismo mogli da verujemo. Ma �ta ko mislio o staroj Jugoslaviji, njen raspad je bio stra�an. A posle smo se, na�alost, navikli. Odavno to nije ko�mar, nego tu�na realnost. Deca rastu u atmosferi ugro�enosti. Mnogo �to �ta ih priprema za situaciju da �e biti napadnuti. I oni �e odgovoriti na napad jednakom merom. Za to ih spremaju i folklor i narodna knji�evnost, a pogotovu ovda�nja vlast. Mi smo u sendvi�u izme�u sve ja�e represije, sve brutalnije vlasti. Pravna dr�ava je ozbiljno o�te�ena i ne znate odakle sledi udarac. S druge strane, imate svetske sile koje ne�im �to je paradoks, s ratni�kim pacifizmom, poku�avaju ovo ovde da re�e. Kad govorimo o negativnim ose�anjima prouzrokovanim ovda�njim stresnim �ivotom, odnosno o masovnoj depresiji, apatiji i mr�nji, one �e, posmatrano na du�e staze, dovesti do promena u zdravlju ljudi. Ne mo�e se neka�njeno dugo mrzeti. Ovde se sada slave razne ratne i radne pobede, o zdravlju naroda niko ne misli, kao ni o mogu�im psihosomatskim oboljenjima u budu�nosti koji po mogu�im posledicama nisu za zanemarivanje.
Pomenuli ste porodicu koja je na udaru agresije?
Ona do�ivljava razli�ite sudbine. S jedne strane ljudi su u ovakvim okolnostima prinu�eni da se brinu o pre�ivljavanju. Izoluju se, a jo� �e��e od porodice naprave svoju tvr�avu. Postoji, naravno, i obrnut pravac: raspad porodice. Recimo, u ovim ratovima u etni�ki me�anoj sredini, kao �to je bila biv�a Jugoslavija, na silu su promenjena merila vrednosti i na vrhu se na�la nacionalna pripadnost. U nezavidnoj situaciji na�lo se milion i dve stotine hiljada porodica sa me�ovitim brakovima. Ako tome dodate i njhovu decu, ima�ete impozantan broj ljudi �ije su se zajednice na�le na velikim isku�enjima, u opasnostima, ili pred raspadom. Postoje naravno i porodice koje su izgubile neke �lanove, manje ovde u Srbiji, vi�e u Bosni i Hrvatskoj. Zatim, o�evi su dugo bili na rati�tima, odvojeni od porodice. Po povratku nisu mogli da na�u svoje mesto.
Posebno su stradale izbegli�ke porodice. U Srbiji sa osam miliona stanovnika, Kosovo je van nas, trenutno je svaki osmi gra�anin izbeglica. Njihova pri�a je poznata. Izgubili su sve, i bli�nje, i imovinu, i socijalno okru�enje. O njihovom mentalnom zdravlju ne treba ni govoriti. Izbeglice su u te�kom polo�aju, a kolektivni centri postaju geta za stare i bolesne ljude. Mla�i i sposobniji be�e iz njih i uklapaju se u spoljnu sredinu ili produ�avaju van Jugoslavije.
Koliko se mo�e uticati na ljude �irenjem straha?
Mnogo. Ljudi su upla�eni za porodice, imaju strah od budu�nosti, od svega. Uzmite na primer strah od bolesti i nemogu�nosti le�enja, zbog op�te bede, zbog onoga �to sociolozi zovu anomija, kidanje emotivnih veza koje dr�e ljudsku grupu zajedno. U taj prostor utr�avaju korupcija i kriminal. Ose�anja nesigurnosti ima na svakom koraku. Izgubilo se poverenje i u institucije sistema, pa i u one zdravstvene. Stanovni�tvo se, bar �to se moje struke ti�e, okre�e paganskom. Odatle poplava la�nih iscelitelja, koji ponekad �ine lo�e stvari jer �ovek izgubi vreme, koje bi mogao da iskoristi le�e�i se na adekvatan na�in. Njihov uspeh delimi�no dolazi odatle �to kod nas lekara �esto postoji tendencija da se bavimo obolelim organom a ne �ovekom u celini. A iscelitelji poku�avaju da naprave emotivni odnos sa �ovekom. To obja�njava i njihovu popularnost, ali ne opravdava njihovo delovanje.
U drugu grupu spadaju egzistencijalni strahovi, kako se prehraniti ili, sa�uvati od rata ili bombardovanja. U vreme NATO intervencije gra�ani su se pla�ili da pre�u preko mostova, da iza�u na ulicu. Tada sam radio na teleapelu, telefonu za pomo�. Ne znam koliko sam pomogao drugima, ali znam da sam pomogao sebi. To je model koji bih preporu�io ljudima: da u kriznim trenucima rade ne�to svrsishodno bilo za sebe bilo za porodicu. Mislim da je zarad spasavanja du�e danas jako va�no dru�iti se i biti u grupi koja deli iste vrednosti. To je dobra odbrana od spoljnog haosa.
Kako nas ugro�avaju negativna ose�anja, apatija, depresija...?
Vode ka psiholo�kim promenama, stalnoj zabrinutosti, ka prestanku u�ivanja u �ivotu koji se danas svodi na pre�ivljavanje. Na du�e staze vode psihosomatskim poreme�ajima, od sr�anih do stoma�nih tegoba. Negativna ose�anja uti�u i na na�u kreativnost, na na�e socijalne potencijale, jer mnogi ljudi danas sputavaju svoje aktivnosti. Ponekad prerastaju i u ozbiljnije poreme�aje, kao �to su posttraumatski sindrom i te�ka reakcija na gubitak bli�njih. Sre�om, takvih reakcija nema tako mnogo i to su posledice te�kog stresa ili ponavljanih stresova. �ovek stalno pri�a o tome, kao da je otrovan, ili halucinira.
Imao sam priliku da to vidim kod obolelih ameri�kih vojnika, u�esnika u vijetnamskom ratu. Le�e se godinama i sa njima rade �itavi timovi stru�njaka i osoblja.
Toga mora biti i ovde posle �etiri rata?
Sigurno da ih ima, ali se naj�e��e ne obra�aju za pomo�. Boluju u samo�i. I ovde postoje programi Me�unarodne federacije Crvenog krsta i ovog na�eg Crvenog krsta koji rade na prevazila�enju tih problema.
U krizi poput na�e obi�no se pote�e za alkoholom. Oni slabiji poku�avaju da sami sebi presude?
I alkoholisanosti i samoubstava ima dosta. Te�ko je govoriti o preciznim brojevima jer velike statistike zahtevaju vreme. Statisti�ari nas danas snadbevaju podacima iz 1994. ili 1995. godine. Za vreme bombardovanja, na primer, alkoholizam je bio u stra�nom porastu, a bensedin najtra�eniji lek. Zatim, ljudi koji su pretpeli te�ke ratne traume nekontrolisano uzimaju lekove za smirenje, prosto ih gutaju da bi opstali. Ima i slu�ajeva kombinovanja bensedina i alkohola.
Po nekim procenama, posebno mnogo samoubistava ima me�u starima. Kod mladih, po prirodi stvari, ima mnogo poku�aja samoubistava. Na sre�u, ona zahvaljuju�i mladosti, snazi i �ivotnosti naj�e��e ne uspevaju. Kod starijih ljudi dizanje ruke na sebe zavr�ava se tragi�no. Danas imate mnogo odba�enih starih i bolesnih ljudi. Mnoge porodice su tokom bombardovanja svoje starije uku�ane o kojima je te�ko starati se gledali da udome u zdravstvene ustanove koje, opet, nisu uvek u mogu�nosti da ih sve prime. I eto tragedije. Te�ko�e �ivljenja, stresovi, siroma�tvo, potenciranje mr�nje poja�ali su neke na�e negativne crte. Ima jako mnogo sebi�nosti kod ljudi.
Ima li solidarnosti?
Na�alost nema, ili je zanemarljiva.
Branka Kaljevi�
Nacionalni narcizam
Ve�ina stanovni�tva ne �eli da �uje da su i njihovi sunarodnici u minulim ratovima �inili zlo�ine. Kako se mo�e objasniti pomanjkanje snage i �elje za suo�avanjem sa tim �injenicama?
Znate, to jako poga�a nacionalni narcizam. I �to
smo vi�e frustrirani na tom planu, to �emo vi�e slu�ati svoje pri�e
da smo izuzetan narod, najbolji i najstariji na svetu. Ima toga i kod
drugih. To je jedna klackalica: kad je povre�en nacionalni narcizam, ide
se u drugu krajnost, glorifikaciju svog naroda � da bi se rana zacelila.
Veoma �e te�ko i�i ta vrsta osve��enja, jer je tim stvarima lako
manipulisati. I pored svega �to se dogodilo, i dalje se ka�e: samo smo
mi ugro�eni, ovi drugi nisu. Osamsto hiljada ljudi sigurno nije iz besa
oti�lo sa Kosova.
