Intervju: profesor dr Milan Popović
Lica bez osmeha
"Mislim da je kod ljudi danas vrlo upadljiva apatija, koja predstavlja samo vrh ledenog brega depresije, u kojoj je dobar deo stanovništva, delom i zbog tzv. naučene bespomoćnosti"
Kada nam se pre
desetak godina dogodio narod stvari su nekako krenule nizbrdo: raspala nam
se bivša država; proglasili smo novu, manju ali moćnu, "poput dva
oka u glavi"; vodili smo četiri rata, pobedili NATO, i
hiperinflaciju; udarnički posle bombardovanja obnavljamo zemlju, prkoseći
celom svetu; preživljavamo na humanitarnoj pomoći i prosečnim platama
od nekih 80 DEM; stojimo u redovima za ulje i šećer ili mleko; borimo se
sa bolestima bez lekova i umiremo pre roka; decu teramo da uče da bi
negde daleko pronašla budućnost; nosimo pohabanu odeću i cipele i naručujemo,
onako uredno, narodnjake preko nadležnih TV stanica zaduženih za
uveseljavanje naroda; sve češće konzumiramo bensedine i alkohol, i već
deset godina čekamo promene sa istom i vlašću i opozicijom; trenutno je
to čekanje potpuno neizvesno.
Pa, da li smo mi uopšte još normalni? Psihijatri, psiholozi i ostali stručnjaci zaduženi za procenu mentalnog stanja i saniranje mentalnog posrnuća naroda već godinama upozoravaju da na tom planu, zbog stalnih stresova i trauma, ne stojimo baš najbolje, i da iz cele desetogodišnje sumorne stvarnosti nismo izašli baš neokrnjeni ni mentalno ni fizički.
Kada smo u vreme bosanskog rata razgovarali sa našim današnjim sagovornikom prof. dr Milanom Popovićem, psihijatrom i psihoterapeutom, u mentalnom sklopu ovdašnjeg naroda dominirala je mržnja prema narodima iz bivše nam države. Bila je nagla i silna, kao i rat, agresija i zločini: "Danas je toga manje. Bez obzira na sve što slušamo na televiziji opadaju šovinistička osećanja. Ljudi danas ispoljavaju realniji stav o tome. I pored ogromnog zalaganja zvanične propagande teško je danas prijemčiva i aktuelna priča o 'svetskoj zaveri protiv srpkog naroda'.
Proizvodnja agresije i dalje postoji. Ne znam gde je ona danas tačno usmerena. Možda horizontalno prema kondukteru, pekaru... Čini mi se da najviše ide prema porodici, a vrlo malo prema onima koji odlučuju o svemu. Povremeno se i to desi, kad se nagomila energija, kao što je bila nedavna masovna pojava narodnog protesta u Beogradu."
"VREME": Da li smo mi bolestan narod?
Teško mi je da upotrebim termin "bolestan" za ljudsko društvo, ali može da se govori o višestrukoj masovnoj psihotraumatizaciji ljudi. Hronično smo pod stresom već deset godina. Povremeno su stresovi i akutni, od kojih je valjda najteži bio ovaj poslednji, kada nam se dogodilo i bombardovanje. To mora da ostavi traga na ljudima. Može se reći da smo danas višestruko istraumatizovani i na biološkom, i na psihološkom, i na socijalnom planu.
Ispitivanja obavljena na Filozofskom fakultetu u Beogradu pokazuju da je više od 50 odsto stanovništva stalno neraspoloženo i brižno, što je vidljivo i po izrazima lica ljudi koje srećemo na ulici. Fali smeha i radosti. Neke kategorije stanovništva gore prolaze od drugih. Najgore one koje od nekog zavise, tzv. rizične grupe: deca, adolescenti, trudnice, majke s malom decom, stariji ljudi i hronični bolesnici. Svaka od ovih grupa ugrožena je na specifičan način. Na primer, još je 1993. godine svako drugo dete u Beogradu bilo anemično. Sada, u 2000. godini, u januarskoj epidemiji grupa broj pogreba na beogradskim grobljima bio je udvostručen u odnosu na prosek, što govori o veoma slaboj imunološkoj odbrani našeg organizma posle tolikih stresova. Imamo proklamovanu socijalnu medicinu i zaštitu osnovnih zdravstvenih potreba svakog stanovnika, a u praksi malo šta od toga postoji. U bolnicama je pod znakom pitanja čak i ishrana bolesnika, o drugim stvarima i da ne govorimo. Sve to unosi dodatni nemir i strah od bolesti.
U ponašanju, čini se, dominiraju dve krajnosti: beskrajna trpeljivost i poprilično izražena agresivnost. Postoji li uopšte granica trpljenja?
Mislim da je kod ljudi danas vrlo upadljiva apatija, koja predstavlja samo vrh ledenog brega depresije, u kojoj je dobar deo stanovništva, delom i zbog tzv. naučene bespomoćnosti. Znate, pokušavali su ljudi da promene svoju sudbinu, individulanu i kolektivnu, pa nije bilo ništa od toga. Usledilo je vreme još goreg življenja. To obeshrabruje i vodi u apatiju. Ljudi su počeli da izbegavaju ulaganje aktivnog sopstvenog napora koji bi doveo do promena.To objašnjava mnogo šta u našem društvu. Nada je motor svega. Kad nje nema, ponestane i snage. I tako u krug.
Imali smo deset godina vremena da utvrdimo svest o naučenoj bespomoćnosti. Pored akuelnih "pogodnosti", postoje i one utemeljene u samom biću, u rajinskoj poslušnosti, koje doprinose pomenutoj svesti. Naučena bespomoćnost je jedna specifičnost dosta zastupljena u balkanskom mentalitetu. I Andrić ju je dosta dobro uočio u "Znakovima pored puta".On tamo pominje da na najvećem delu Balkana postoji samo destruktivna agresivnost i osveta na tu agresivnost istog tipa, u zatvorenom krugu. Što je najgore, to ide sa generacije na generaciju. Nikako da se jedna generacija od toga malo odmori, malo zaboravi i nešto učini da to ne bude tako strašno kao što jeste. Na primer, generacija mog oca preživela je tri rata, moja dva rata. Ipak je to neki mali dobitak.
Drugo lice Srbije je ono ukorenjeno u sklonosti ka impulsivnim pobunjeničkim radnjama. Nažalost, sada dominira beskrajno trpljenje. To vam je kao u priči o onoj žabi koju su zagrevali a ona jadna nije ni znala kad se skuvala. Dakle, ponekad trpeljivosti nema kraja. Ljudi traže dno, a dna nema.
Današnje generacije imaju za kratko vreme čak četiri rata. Premašile su izgleda sve neslavne balkanske proseke?
Deca koja rastu u ovoj krizi, mržnji, agresiji i izolovanosti mogu biti jedino i stalno u odbrambenom paranoidnom stavu. To sigurno nije dobro.To predisponira krug osveta-agresija-osveta...
U početku je sve ličilo na košmar. Nismo mogli da verujemo. Ma šta ko mislio o staroj Jugoslaviji, njen raspad je bio strašan. A posle smo se, nažalost, navikli. Odavno to nije košmar, nego tužna realnost. Deca rastu u atmosferi ugroženosti. Mnogo što šta ih priprema za situaciju da će biti napadnuti. I oni će odgovoriti na napad jednakom merom. Za to ih spremaju i folklor i narodna književnost, a pogotovu ovdašnja vlast. Mi smo u sendviču između sve jače represije, sve brutalnije vlasti. Pravna država je ozbiljno oštećena i ne znate odakle sledi udarac. S druge strane, imate svetske sile koje nečim što je paradoks, s ratničkim pacifizmom, pokušavaju ovo ovde da reše. Kad govorimo o negativnim osećanjima prouzrokovanim ovdašnjim stresnim životom, odnosno o masovnoj depresiji, apatiji i mržnji, one će, posmatrano na duže staze, dovesti do promena u zdravlju ljudi. Ne može se nekažnjeno dugo mrzeti. Ovde se sada slave razne ratne i radne pobede, o zdravlju naroda niko ne misli, kao ni o mogućim psihosomatskim oboljenjima u budućnosti koji po mogućim posledicama nisu za zanemarivanje.
Pomenuli ste porodicu koja je na udaru agresije?
Ona doživljava različite sudbine. S jedne strane ljudi su u ovakvim okolnostima prinuđeni da se brinu o preživljavanju. Izoluju se, a još češće od porodice naprave svoju tvrđavu. Postoji, naravno, i obrnut pravac: raspad porodice. Recimo, u ovim ratovima u etnički mešanoj sredini, kao što je bila bivša Jugoslavija, na silu su promenjena merila vrednosti i na vrhu se našla nacionalna pripadnost. U nezavidnoj situaciji našlo se milion i dve stotine hiljada porodica sa mešovitim brakovima. Ako tome dodate i njhovu decu, imaćete impozantan broj ljudi čije su se zajednice našle na velikim iskušenjima, u opasnostima, ili pred raspadom. Postoje naravno i porodice koje su izgubile neke članove, manje ovde u Srbiji, više u Bosni i Hrvatskoj. Zatim, očevi su dugo bili na ratištima, odvojeni od porodice. Po povratku nisu mogli da nađu svoje mesto.
Posebno su stradale izbegličke porodice. U Srbiji sa osam miliona stanovnika, Kosovo je van nas, trenutno je svaki osmi građanin izbeglica. Njihova priča je poznata. Izgubili su sve, i bližnje, i imovinu, i socijalno okruženje. O njihovom mentalnom zdravlju ne treba ni govoriti. Izbeglice su u teškom položaju, a kolektivni centri postaju geta za stare i bolesne ljude. Mlađi i sposobniji beže iz njih i uklapaju se u spoljnu sredinu ili produžavaju van Jugoslavije.
Koliko se može uticati na ljude širenjem straha?
Mnogo. Ljudi su uplašeni za porodice, imaju strah od budućnosti, od svega. Uzmite na primer strah od bolesti i nemogućnosti lečenja, zbog opšte bede, zbog onoga što sociolozi zovu anomija, kidanje emotivnih veza koje drže ljudsku grupu zajedno. U taj prostor utrčavaju korupcija i kriminal. Osećanja nesigurnosti ima na svakom koraku. Izgubilo se poverenje i u institucije sistema, pa i u one zdravstvene. Stanovništvo se, bar što se moje struke tiče, okreće paganskom. Odatle poplava lažnih iscelitelja, koji ponekad čine loše stvari jer čovek izgubi vreme, koje bi mogao da iskoristi lečeći se na adekvatan način. Njihov uspeh delimično dolazi odatle što kod nas lekara često postoji tendencija da se bavimo obolelim organom a ne čovekom u celini. A iscelitelji pokušavaju da naprave emotivni odnos sa čovekom. To objašnjava i njihovu popularnost, ali ne opravdava njihovo delovanje.
U drugu grupu spadaju egzistencijalni strahovi, kako se prehraniti ili, sačuvati od rata ili bombardovanja. U vreme NATO intervencije građani su se plašili da pređu preko mostova, da izađu na ulicu. Tada sam radio na teleapelu, telefonu za pomoć. Ne znam koliko sam pomogao drugima, ali znam da sam pomogao sebi. To je model koji bih preporučio ljudima: da u kriznim trenucima rade nešto svrsishodno bilo za sebe bilo za porodicu. Mislim da je zarad spasavanja duše danas jako važno družiti se i biti u grupi koja deli iste vrednosti. To je dobra odbrana od spoljnog haosa.
Kako nas ugrožavaju negativna osećanja, apatija, depresija...?
Vode ka psihološkim promenama, stalnoj zabrinutosti, ka prestanku uživanja u životu koji se danas svodi na preživljavanje. Na duže staze vode psihosomatskim poremećajima, od srčanih do stomačnih tegoba. Negativna osećanja utiču i na našu kreativnost, na naše socijalne potencijale, jer mnogi ljudi danas sputavaju svoje aktivnosti. Ponekad prerastaju i u ozbiljnije poremećaje, kao što su posttraumatski sindrom i teška reakcija na gubitak bližnjih. Srećom, takvih reakcija nema tako mnogo i to su posledice teškog stresa ili ponavljanih stresova. Čovek stalno priča o tome, kao da je otrovan, ili halucinira.
Imao sam priliku da to vidim kod obolelih američkih vojnika, učesnika u vijetnamskom ratu. Leče se godinama i sa njima rade čitavi timovi stručnjaka i osoblja.
Toga mora biti i ovde posle četiri rata?
Sigurno da ih ima, ali se najčešće ne obraćaju za pomoć. Boluju u samoći. I ovde postoje programi Međunarodne federacije Crvenog krsta i ovog našeg Crvenog krsta koji rade na prevazilaženju tih problema.
U krizi poput naše obično se poteže za alkoholom. Oni slabiji pokušavaju da sami sebi presude?
I alkoholisanosti i samoubstava ima dosta. Teško je govoriti o preciznim brojevima jer velike statistike zahtevaju vreme. Statističari nas danas snadbevaju podacima iz 1994. ili 1995. godine. Za vreme bombardovanja, na primer, alkoholizam je bio u strašnom porastu, a bensedin najtraženiji lek. Zatim, ljudi koji su pretpeli teške ratne traume nekontrolisano uzimaju lekove za smirenje, prosto ih gutaju da bi opstali. Ima i slučajeva kombinovanja bensedina i alkohola.
Po nekim procenama, posebno mnogo samoubistava ima među starima. Kod mladih, po prirodi stvari, ima mnogo pokušaja samoubistava. Na sreću, ona zahvaljujući mladosti, snazi i životnosti najčešće ne uspevaju. Kod starijih ljudi dizanje ruke na sebe završava se tragično. Danas imate mnogo odbačenih starih i bolesnih ljudi. Mnoge porodice su tokom bombardovanja svoje starije ukućane o kojima je teško starati se gledali da udome u zdravstvene ustanove koje, opet, nisu uvek u mogućnosti da ih sve prime. I eto tragedije. Teškoće življenja, stresovi, siromaštvo, potenciranje mržnje pojačali su neke naše negativne crte. Ima jako mnogo sebičnosti kod ljudi.
Ima li solidarnosti?
Nažalost nema, ili je zanemarljiva.
Branka Kaljević
Nacionalni narcizam
Većina stanovništva ne želi da čuje da su i njihovi sunarodnici u minulim ratovima činili zločine. Kako se može objasniti pomanjkanje snage i želje za suočavanjem sa tim činjenicama?
Znate, to jako pogađa nacionalni narcizam. I što
smo više frustrirani na tom planu, to ćemo više slušati svoje priče
da smo izuzetan narod, najbolji i najstariji na svetu. Ima toga i kod
drugih. To je jedna klackalica: kad je povređen nacionalni narcizam, ide
se u drugu krajnost, glorifikaciju svog naroda – da bi se rana zacelila.
Veoma će teško ići ta vrsta osvešćenja, jer je tim stvarima lako
manipulisati. I pored svega što se dogodilo, i dalje se kaže: samo smo
mi ugroženi, ovi drugi nisu. Osamsto hiljada ljudi sigurno nije iz besa
otišlo sa Kosova.
