Sablast u Dvorcu
Bo�e spasi (nas od) Kralja?!
Se�ate li se refrena
Sex Pistolsa "Bo�e
spasi kraljicu, i njen fa�isti�ki re�im"... Pored same muzike teenage angsta, odu�evljavalo nas je kako mladi Britanci mogu �ak
i kraljicu (ej, kraljicu!) da vre�aju i nazivaju najpogrdnijim imenima, a
da ih zbog toga �ak i ne pohapse! Trebalo je da pro�e neko vreme da
shvatim da je to pogre�an argument u prilog demokratiji: kraljica je
tada, naime, bila ve� odavno mrtva i pokopana. To �to hoda, govori, �eni
sina, kinji snaju, putuje po svetu i lunja Bakingemskom palatom ne
demantuje ovu teoriju: to je samo njeno telesno bi�e u svojoj op�teljudskoj
"banalnosti", ali ono �to je esencijalno, simboli�ka
sadr�ina pojma kraljice/kralja nepovratno je i��ilelo. Jer,
Britanija je � kao i svaka demokratija � odavno republika; samo su
tamo�nji ljudi, vazda neskloni ishitrenim i burnim istorijskim rezovima,
previ�e obazrivi i ljubazni da bi zbog te sitnice grubo oterali kraljicu
iz Dvorca. Oba�ka �to im konzervatorsko odr�avanje i redovno pajanje
svih tih anahronih monarhisti�kih andrmolja � i apana�iranje njihovih manekena,
naslednika nekada vladaju�e dinastije � donosi lepe prihode.
U zapadnoj i severnoj Evropi monarhija odavno vi�e ne postoji kao oblik dr�avnog ure�enja; u zemljama koje nisu prolazile kroz burne i krvave bur�oaske revolucije i druge spektakularne istorijske lomove institucija monarhije "opstala" je utoliko �to, eto, nije dekretom ukinuta; po svemu ostalom ona je preminula jo� s uspostavljanjem kapitalizma, najkasnije u ranom devetnaestom veku, i od tada "postoji" samo kao "sablast", kao tugaljivo se�anje na sebe samu, muzej u prirodnoj veli�ini. Ona je, dakle, "stvarna" onoliko koliko je to, recimo, i senka: nije ba� da ne postoji, ali njeno se postojanje ne da materijalizovati; utvara bez mo�i u "fizi�koj realnosti". Pa su zato, s obzirom na raspodelu realne politi�ke i finansijske mo�i, i zemlje kao Holandija, �vedska ili Norve�ka zapravo republike koje se tako ne zovu (kao �to je, recimo, i "komunisti�ka" Severna Koreja zakamuflirana monarhija u kojoj sin nasle�uje oca na apsolutisti�kom prestolu).
U dru�tvima koja su se normalno razvijala, komunizam i komunisti nemaju ni�ta s ukidanjem monarhije: njen pravi neprijatelj zvao se i zove kapitalizam i gra�anski liberalizam, i on joj je do�ao glave. Utoliko se komunisti � �to, uostalom, li�i na njih � kroz svoj deklarativni antimonarhizam zapravo kite tu�im perjem. Jer, i njihov stvarni neprijatelj zapravo je kapitalizam i liberalizam, �to ih u kona�nici � vidi �uda � ujedinjuje s reakcionarnom, tradicionalisti�kom, "nostalgi�arskom" desnicom. Po�to Balkan, a sa njim i Srbija, po obi�aju kasni, ovde se stvarni monarhisti�ki poredak (dakle, onaj u kome kralj zaista vlada) odr�ao znatno du�e, i tako do�ekao da ga komunisti pometu sa scene, njima svojstvenom me�e�om suptilno��u. Zahvaljuju�i tome, monarhija je � uz nacionalnu Crkvu, drugi feti� lokalnih "desni�arskih" �eprtlja � kroz godine i decenije komunizma u konfuznim "rebelisti�kim" ma�tarijama ovda�nje malogra�an�tine zadobila oreol izgubljenog zlatnog doba, Karike Koja Nedostaje, vremena kada se Znao Red; utoliko nije neobi�no da je krunom antikomunisti�kog anga�mana progla�eno zalaganje ne za prevazila�enje jedne totalitarne ideologije u ime (post)modernog poretka gra�anskih sloboda nego borba za re-uspostavljanje Prvobitne �istote (po Raulu �irardeu), za povratak u nevino pretkomunisti�ko doba. Me�utim, zbog opisane "istorijske anomalije Balkana", to bi zna�ilo i povratak u pretkapitalisti�ko doba! Ne toliko u ekonomskom smislu � jer je neki rudimentarni kapitalizam ipak postojao � koliko u pogledu dominantnih dru�tvenih i kulturnih vrednosti.
�ta sve ovo "u praksi" zna�i mo�e se videti u retorici ovda�njih neomonarhista. Njihovo "sveto �etvorstvo" mo�e se formulisati ovako: tradicionalizam-nacionalizam-patrijarhalizam-klerikalizam; u ukupnom zbiru: autoritarizam, i to od one sorte koja je bila anahrona ve� i u gra�anskim dru�tvima Evrope XIX veka, dok se danas mo�e sresti jo� samo u kostimiranim istorijskim spektaklima s pevanjem i pucanjem. Ovih je dana (u Atini) ne�to na tu temu prozborio i Vladan Bati�, vo�a ovda�njih demohri��ana, ponudiv�i Srbiji da se izbavi od mutiranog neokomunizma "povratkom tradiciji" i "temeljima na�eg identiteta: Kruni i Crkvi" (citirano po se�anju). Mo�ete li da zamislite ovakav politi�ki diskurs danas u... zemlji britanske kraljice? Ili u �vedskoj? No way. Ovda�nji neomonarhisti�ki dru�tveni projekt � obilno zaka�en zadovoljnim popovskim metanisanjem � nastoji da se legitimi�e kroz antikomunisti�ki resantiman, ali to je tek banalna �mira: komunizam je ionako mrtav i beo (a borbu protiv njega, nota bene, dobio je liberalni kapitalizam, a ne Habsburzi, Hoencolerni, Vindzori, Romanovi ili Kara�or�evi�i!), pa je jedina prava konkurencija pasatisti�ke desnice zapravo ono �to se danas pojednostavljeno naziva dru�tvenim poretkom Zapada. A taj se poredak temelji na radikalnom otklonu prema autoritarnom tradicionalizmu, naro�ito onom koji sebi umi�lja da odnekud i dalje "zasniva" partikularne etni�ke identitete, na sekularnim dru�tvenim vrednostima gde je crkva (bilo koja!) nemilosrdno odse�ena od dru�tvene mo�i i obrazovnog sistema, duboko u getu privatnosti preostalih vernika, na "feti�izmu" individualnih prava i sloboda, na te�nji za ukidanjem polne segregacije etc. U takvom okru�enju �ak je i jedan papa morao da pospe dosta pepela po glavi da bi o�uvao svoju Crkvu kao koliko-toliko relevantan dru�tveni subjekt u radikalno sekularizovanim, "bezbo�ni�kim", po ovda�njim kriterijumima opasno "levi�arskim" dru�tvenim zajednicama kapitalisti�kog Zapada. Zato ovda�nji rojalisti, krunostavlja�i, mantijopridr�iva�i, nikolajvelimirovi�evci i dru�tvo ne "emaniraju" ni�ta osim bezobalne pojmovno-vrednosne konfuzije: njihov je "antikomunizam" tradicionalno bezopasan i krezub � da nije tako valjda bi, majku mu, sru�ili komunizam tokom onih pola veka?! � a njihov otpor prema liberalnim vrednostima Zapada dubok i trajan; instinktivno, oni ose�aju da je gra�ansko dru�tvo njihov pravi neprijatelj, prirodni terminator njihovog smu�enog "svetonazora". S padom HDZ-a u Hrvatskoj izgubili su jedinu delatnu ideolo�ku sabra�u u Evropi, desni�arski re�im koji je crkvu postavio na privilegovano mesto u dru�tvu, a celu zajednicu kinjio i poni�avao svakovrsnim anahronim dru�tvenim konceptima. Rahmetli Tu�man je bio bolje ideolo�ki (samo)osve��en, pa je stalno upozoravao da ideolo�ki neprijatelj Hrvatske po njegovoj meri nije samo komunizam nego i dekadentna Evropa, "civilni", "kosmopolitski" Zapad, "izdajni�ki" odmetnut od Tradicije i Autoriteta, od Vere i Nacije, od Krune i Oltara. Kada i ovde padnu okamenjene dedinjske rezidue globalnog komunizma, pokaza�e se da su nadiru�i desnosaurusi njihovi la�ni neprijatelji, borci za o�uvanje Autoritarizma s druga�ijim predznakom. Ubrzo �e se, me�utim, i oni veselo pridru�iti komunizmu na �ubri�tu poba�enih ideja.
Teofil Pan�i�
