Sablast u Dvorcu
Bože spasi (nas od) Kralja?!
Sećate li se refrena
Sex Pistolsa "Bože
spasi kraljicu, i njen fašistički režim"... Pored same muzike teenage angsta, oduševljavalo nas je kako mladi Britanci mogu čak
i kraljicu (ej, kraljicu!) da vređaju i nazivaju najpogrdnijim imenima, a
da ih zbog toga čak i ne pohapse! Trebalo je da prođe neko vreme da
shvatim da je to pogrešan argument u prilog demokratiji: kraljica je
tada, naime, bila već odavno mrtva i pokopana. To što hoda, govori, ženi
sina, kinji snaju, putuje po svetu i lunja Bakingemskom palatom ne
demantuje ovu teoriju: to je samo njeno telesno biće u svojoj opšteljudskoj
"banalnosti", ali ono što je esencijalno, simbolička
sadržina pojma kraljice/kralja nepovratno je iščilelo. Jer,
Britanija je – kao i svaka demokratija – odavno republika; samo su
tamošnji ljudi, vazda neskloni ishitrenim i burnim istorijskim rezovima,
previše obazrivi i ljubazni da bi zbog te sitnice grubo oterali kraljicu
iz Dvorca. Obaška što im konzervatorsko održavanje i redovno pajanje
svih tih anahronih monarhističkih andrmolja – i apanažiranje njihovih manekena,
naslednika nekada vladajuće dinastije – donosi lepe prihode.
U zapadnoj i severnoj Evropi monarhija odavno više ne postoji kao oblik državnog uređenja; u zemljama koje nisu prolazile kroz burne i krvave buržoaske revolucije i druge spektakularne istorijske lomove institucija monarhije "opstala" je utoliko što, eto, nije dekretom ukinuta; po svemu ostalom ona je preminula još s uspostavljanjem kapitalizma, najkasnije u ranom devetnaestom veku, i od tada "postoji" samo kao "sablast", kao tugaljivo sećanje na sebe samu, muzej u prirodnoj veličini. Ona je, dakle, "stvarna" onoliko koliko je to, recimo, i senka: nije baš da ne postoji, ali njeno se postojanje ne da materijalizovati; utvara bez moći u "fizičkoj realnosti". Pa su zato, s obzirom na raspodelu realne političke i finansijske moći, i zemlje kao Holandija, Švedska ili Norveška zapravo republike koje se tako ne zovu (kao što je, recimo, i "komunistička" Severna Koreja zakamuflirana monarhija u kojoj sin nasleđuje oca na apsolutističkom prestolu).
U društvima koja su se normalno razvijala, komunizam i komunisti nemaju ništa s ukidanjem monarhije: njen pravi neprijatelj zvao se i zove kapitalizam i građanski liberalizam, i on joj je došao glave. Utoliko se komunisti – što, uostalom, liči na njih – kroz svoj deklarativni antimonarhizam zapravo kite tuđim perjem. Jer, i njihov stvarni neprijatelj zapravo je kapitalizam i liberalizam, što ih u konačnici – vidi čuda – ujedinjuje s reakcionarnom, tradicionalističkom, "nostalgičarskom" desnicom. Pošto Balkan, a sa njim i Srbija, po običaju kasni, ovde se stvarni monarhistički poredak (dakle, onaj u kome kralj zaista vlada) održao znatno duže, i tako dočekao da ga komunisti pometu sa scene, njima svojstvenom međeđom suptilnošću. Zahvaljujući tome, monarhija je – uz nacionalnu Crkvu, drugi fetiš lokalnih "desničarskih" šeprtlja – kroz godine i decenije komunizma u konfuznim "rebelističkim" maštarijama ovdašnje malograđanštine zadobila oreol izgubljenog zlatnog doba, Karike Koja Nedostaje, vremena kada se Znao Red; utoliko nije neobično da je krunom antikomunističkog angažmana proglašeno zalaganje ne za prevazilaženje jedne totalitarne ideologije u ime (post)modernog poretka građanskih sloboda nego borba za re-uspostavljanje Prvobitne Čistote (po Raulu Žirardeu), za povratak u nevino pretkomunističko doba. Međutim, zbog opisane "istorijske anomalije Balkana", to bi značilo i povratak u pretkapitalističko doba! Ne toliko u ekonomskom smislu – jer je neki rudimentarni kapitalizam ipak postojao – koliko u pogledu dominantnih društvenih i kulturnih vrednosti.
Šta sve ovo "u praksi" znači može se videti u retorici ovdašnjih neomonarhista. Njihovo "sveto četvorstvo" može se formulisati ovako: tradicionalizam-nacionalizam-patrijarhalizam-klerikalizam; u ukupnom zbiru: autoritarizam, i to od one sorte koja je bila anahrona već i u građanskim društvima Evrope XIX veka, dok se danas može sresti još samo u kostimiranim istorijskim spektaklima s pevanjem i pucanjem. Ovih je dana (u Atini) nešto na tu temu prozborio i Vladan Batić, vođa ovdašnjih demohrišćana, ponudivši Srbiji da se izbavi od mutiranog neokomunizma "povratkom tradiciji" i "temeljima našeg identiteta: Kruni i Crkvi" (citirano po sećanju). Možete li da zamislite ovakav politički diskurs danas u... zemlji britanske kraljice? Ili u Švedskoj? No way. Ovdašnji neomonarhistički društveni projekt – obilno zakađen zadovoljnim popovskim metanisanjem – nastoji da se legitimiše kroz antikomunistički resantiman, ali to je tek banalna šmira: komunizam je ionako mrtav i beo (a borbu protiv njega, nota bene, dobio je liberalni kapitalizam, a ne Habsburzi, Hoencolerni, Vindzori, Romanovi ili Karađorđevići!), pa je jedina prava konkurencija pasatističke desnice zapravo ono što se danas pojednostavljeno naziva društvenim poretkom Zapada. A taj se poredak temelji na radikalnom otklonu prema autoritarnom tradicionalizmu, naročito onom koji sebi umišlja da odnekud i dalje "zasniva" partikularne etničke identitete, na sekularnim društvenim vrednostima gde je crkva (bilo koja!) nemilosrdno odsečena od društvene moći i obrazovnog sistema, duboko u getu privatnosti preostalih vernika, na "fetišizmu" individualnih prava i sloboda, na težnji za ukidanjem polne segregacije etc. U takvom okruženju čak je i jedan papa morao da pospe dosta pepela po glavi da bi očuvao svoju Crkvu kao koliko-toliko relevantan društveni subjekt u radikalno sekularizovanim, "bezbožničkim", po ovdašnjim kriterijumima opasno "levičarskim" društvenim zajednicama kapitalističkog Zapada. Zato ovdašnji rojalisti, krunostavljači, mantijopridrživači, nikolajvelimirovićevci i društvo ne "emaniraju" ništa osim bezobalne pojmovno-vrednosne konfuzije: njihov je "antikomunizam" tradicionalno bezopasan i krezub – da nije tako valjda bi, majku mu, srušili komunizam tokom onih pola veka?! – a njihov otpor prema liberalnim vrednostima Zapada dubok i trajan; instinktivno, oni osećaju da je građansko društvo njihov pravi neprijatelj, prirodni terminator njihovog smušenog "svetonazora". S padom HDZ-a u Hrvatskoj izgubili su jedinu delatnu ideološku sabraću u Evropi, desničarski režim koji je crkvu postavio na privilegovano mesto u društvu, a celu zajednicu kinjio i ponižavao svakovrsnim anahronim društvenim konceptima. Rahmetli Tuđman je bio bolje ideološki (samo)osvešćen, pa je stalno upozoravao da ideološki neprijatelj Hrvatske po njegovoj meri nije samo komunizam nego i dekadentna Evropa, "civilni", "kosmopolitski" Zapad, "izdajnički" odmetnut od Tradicije i Autoriteta, od Vere i Nacije, od Krune i Oltara. Kada i ovde padnu okamenjene dedinjske rezidue globalnog komunizma, pokazaće se da su nadirući desnosaurusi njihovi lažni neprijatelji, borci za očuvanje Autoritarizma s drugačijim predznakom. Ubrzo će se, međutim, i oni veselo pridružiti komunizmu na đubrištu pobačenih ideja.
Teofil Pančić
