Rusija uoči predsedničke inauguracije
Izbor puta i kabineta
Novi predsednik Vladimir Putin – faktički određuje viziju buduće Rusije, puteve i tempo njenog pretvaranja u realan život u iduće četiri godine, a verovatno i duže
Specijalno za "Vreme" iz Moskve
Još pre nego što će
v.d. predsednika Vladimir Putin ubedljivo pobediti glavnog suparnika
Genadija Zjuganova i još devetoro sporednih u trci za Kremlj, počela su
intenzivna nagađanja kom će srećniku prepustiti svoj položaj
predsednika vlade, na koji ga je predsednik Boris Jeljcin postavio
nekoliko meseci pre nego što će ga proglasiti i svojim naslednikom. Nagađanja
su različita – od toga da će formirati potpuno novu ekipu, mladu i
ornu, pa do toga da će sklopiti pakt sa komunistima i njihovim poraženim
liderom. Za koju će se soluciju odlučiti Putin, znaće se brzo pošto se
obavi formalna inauguracija i on zasedne u Kremlju na četiri godine, bez
tog već ponižavajućeg v.d. atributa.
Ponižavajućeg, jer štampa i televizija ne prestaju da teraju šegu s dualizmom njegove uloge šefa države i premijera, to jest kako Putin Vladimir Vladimirovič, v.d. predsednika Ruske Federacije, svaki radni dan počinje tako što daje uputstva predsedniku vlade Vladimiru Vladimiroviču Putinu. Apsurd će biti okončan 7. maja, kada će faktički dostići kulminaciju, jer mediji sigurno neće propustiti da na dan inauguracije primete kako je premijer V.V. Putin "položio svoja ovlašćenja prvog ministra" pred novim šefom države V.V. Putinom!
U međuvremenu, kulminaciji se približava i bitka za mesta u predsednikovom okruženju: svaka od grupacija koje mu trenutno služe nastoji da izvojuje primat – pripadnici vrhuške, nazvane "Porodicom", koju je Putin nasledio od Jeljcina, zatim njegov tim, novi ljudi u Kremlju koji su smislili i uspešno sproveli predizbornu kampanju, pa ministri sadašnje vlade i potencijalni kandidati za premijera i vicepremijere.
Uprkos tome što "bliski" i "dobro obavešteni" krugovi sve unapred znaju, neizvesnost je potpuna, s obzirom na to da premijer-predsednik nema običaj da otkriva karte unapred.
Neizvesnost je, međutim, mnogo šira od personalnog sastava tih timova, jer je uslovljena ne samo neutvrđenom strukturom budućeg upravljačkog aparata već i, još više, time što se ne zna kakav će put za Rusiju biti izabran – "maksimalne radikalne reforme"ili "izbegavanje potresa", jer je "bolje ne uznemiravati privredu".
IZMEĐU REFORMI I "ZASTOJA": Senzacije, međutim, teško da će biti: bilo da se krste kao "maksimalno radikalne", bilo da se interpretiraju kao "opredeljenje za pozitivni zastoj", reforme za koje se odluči Putin neće moći da izmene stvari preko noći. Za prvu varijantu još ne postoje uslovi, a druga je pre zabluda ili samozavaravanje onih struja kojima sada dobro ide nego put za izlazak iz ruskog ćorsokaka. Najverovatnije je da će predsednik oprezno, ali ipak odlučno, izabrati "zlatnu sredinu" sa najboljim ili najneophodnijim elementima iz programa i maksimalista i konzervativaca.
Najavljujući nameru da predsednički mandat počne tako što će javnosti predočiti "dugoročni program ekonomskih, socijalnih, političkih i administrativnih promena" (neki upotrebljavaju izraz "preobražaja"), Putin je dao da se nasluti da pod tim podrazumevaju i nepopularne mere (mada ne i socijalni potresi), tako da je malo verovatno da će "zastoj" biti njegov izbor.
Pristalice privremenog zastoja, koji smatraju da ne treba žuriti sa "preobražajima" bar u prvo vreme dok "dobro ide", nalaze se pre svega u delu političkog establišmenta koji je Putin nasledio od Jeljcina i, naravno, među tzv. oligarsima, magnatima biznisa i finansija. Njihova logika je jednostavna: pre nego što se pristupi strukturnim promenama, treba stvoriti institucije koje će te promene ostvarivati.
Prema toj varijanti, maksimalno treba ojačati predsednički tim u Kremlju, kao u vreme kad je na čelu Jeljcinovog štaba bio Anatolij Čubajs, dok vladu – ministarstva i druge ustanove – maksimalno smanjiti. Tako će se ne samo izbeći nekadašnja konfrontacija Kremlj-Beli dom, već će predsednik dobiti sigurnu polugu koja će efikasno sprovoditi njegove zamisli i direktive. U nadi da će se to svideti Putinu, zagovornici takve koncepcije mu nude za premijera "apsolutno lojalnog i apolitičnog tehnologa" Mihaila Kasjanova, koji je faktički za vreme njegovog v.d. predsednikovanja uspešno igrao ulogu v.d. premijera.
Mnogo šta se, međutim, promenilo u poslednje dve godine vladavine Borisa Jeljcina, a pogotovo za kratko vreme od njegovog odlaska sa scene. Ciljevi ili interesi Kremlja sada su drukčiji nego što su bili u doba kad je Čubajs, kao Jeljcinova desna ruka, nastojao da razdrma učmalu vladu Viktora Černomirdina. Dok je poletni Čubajs pokušavao da utiče na državnu mašineriju da radi brže i efikasnije, nasleđeni šef kremljovske administracije Aleksandar Vološin i "glavni oligarh" Boris Berezovski, kao uzdanica Kremlja iz Jeljcinove ere, očigledno teže da stvore takav sistem koji će i u novoj eri garantovati mirno i sigurno lovište i za aparat visokih činovnika i za finansijsko-industrijske bosove.
PUTINOV FAKSIMIL: Da je Putin sklon "zlatnoj sredini" (u kojoj nijedna struja neće držati sve konce u rukama) potvrđuje i "otkriće" da su glavni igrači njegovog tima već raspoređeni. Prema jednom faksimilu, koji je dospeo u posed lista "Nezavisimaja gazeta", potvrdila se izuzetna sposobnost Vladimira Putina da uklopi u jednu celinu "sve političke struje koje predstavljaju određene grupacije građana". Iz tog papira se, istina, ne vidi koliko će biti ministara u budućoj vladi, ko će od sadašnjih sačuvati fotelju, a ko će pakovati kofere, ali se jasno vidi da Putin svim postojećim strujama pruža ruku i nastoji da ih sve zadovolji. Na listi kandidata za štab u Kremlju i za tim u Belom domu, naime, nalaze se i Jevgenij Primakov i Anatolij Čubajs, Boris Berezovski i već zaboravljeni Oleg Soskovec, koga je Jeljcin izbacio iz svoje ekipe još pre nego što je drugi put postao predsednik.
Ako je spisak bio "pravi" – a svaka sumnja bi morala biti suvišna, budući da je Putin na njemu svojeručno naznačio da se za svako ime pripremi odgovarajući dekret (izuzev ako je papir podmetnut, da se zavaraju razni igrači iza scene) – onda bi predsednik vlade bio sadašnji predsednik Centralne banke, stari "vuk" Viktor Geraščenko, dok bi Kasjanov zauzeo njegovo mesto. Igor Ivanov ostaje na položaju ministra inostranih poslova, dok bi ministra odbrane maršala Sergejeva trebalo da zameni general-pukovnik Leonid Ivašov, sadašnji načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju i veliki zagovornik "jugoslovenskog otpora NATO imperijalizmu". Za Primakova se predviđa mesto sekretara Saveta bezbednosti, a za Čubajsa mesto u vladi, kao šefa celog ekonomskog bloka. Predviđen je i Jurij Luškov – kao ministar za odnose sa bivšim sovjetskim republikama, članicama Zajednice nezavisnih država. Međutim, bez obzira na očiglednu verodostojnost Putinove direktive na pomenutom dokumentu "da se pripreme odgovarajući ukazi"; već sada se, bez rizika da se napravi greška, može pretpostaviti da će novi premijer postjeljcinske Rusije biti apolitični tehnolog Mihail Kasjanov. Naravno, nikakve varijante se ne mogu konačno isključiti, ali dve pojedinosti govore u prilog pretpostavci da je odluka u korist Kasjanova već donesena. Putin, istina, njegovo ime u tom svojstvu još nijednom nije izgovorio. Predsednik je u Londonu na konferenciji za novinare to nagovestio, rekavši da je Kasjanov jedan od kandidata za položaj premijera i da buduća vlada "neće biti tehnička", ali taj nagoveštaj na ruskom jeziku ("namjok") ima mnogo veću težinu nego kad se prevede. Pogotovo što ruski lider pri tome nije pomenuo nijedno drugo ime.
Teško da je za Putina bilo odlučujuće to što mu je Kasjanov doneo dve dobre vesti iz Vašingtona: da će Međunarodni monetarni fond ipak odobriti isplatu dela zaustavljenog kredita (oko milijardu dolara) i da je predsednik SAD Bil Klinton prihvatio da se sretne s Putinom, još pre nego što će se u julu videti na samitu velike osmorice na Okinavi.
Još veću težinu ima drugi znak, susret Putina i Kasjanova neposredno po povratku ruskog predsednika sa prve inostrane blic-turneje. Sve do tada, v.d. premijera se uzdržavao od svakog komentara u vezi s pretpostavkama o sopstvenoj budućnosti. Posle tog prijema u Kremlju, međutim, Kasjanov je potvrdio da je od predsednika dobio nalog, odnosno saglasnost da pripremi mere za "oštriju budžetsku politiku u drugom polugođu". Analitičari, na osnovu te izjave, rezonuju na sledeći način: ako je dobio saglasnost, znači da ju je tražio, a pošto je ima, znači da će sam sve to da uradi.
Pored toga, on je pomenuo i da su predsednik i on razmotrili neke elemente strukture buduće vlade, što je prvi put da je s njega spala ljuštura apsolutne zatvorenosti (karakteristične i za samog Putina). A ako je već tako, onda to nešto mora da znači, jer o takvoj temi šef države sigurno ne razgovara sa svakim. Neizvesnost, naravno, nije potpuno otklonjena, ali je znatno manja nego pre nedelju-dve, o čemu govori i sondiranje sprovedeno u Državnoj dumi – da bi Kasjanov lako dobio saglasnost većine poslanika donjeg doma parlamenta.
Branko Stošić
Fama o povratku KGB-a
U predizbornoj kampanji, ali i posle izbora, prošlost Vladimira Putina kao oficira KGB-a korišćena je kao element u taktici zastrašivanja – da će se Rusija vratiti u tiraniju kakva je vladala kad je ta neprikosnovena služba bila na vrhuncu moći. Manipulisalo se svim i svačim: da je Putin, po prelasku iz Sankt Peterburga u Moskvu, na svim položajima na kojima je bio i, na kraju, kao premijer i v.d. predsednika, oko sebe okupljao "bivše", bilo kolege iz obaveštajne službe, bilo drugove iz aparata u kojem je služio u "prestonici na Nevi".
Što se ovih drugih tiče, Putin to nije demantovao, ali je objašnjavao da ne može da se govori o njegovom "političkom nepotizmu", s obzirom na to da su ljudi kojima se "okružio" specijalisti i da su za njegov izbor bili odlučujući i njegovo iskustvo s njima, na poslovima koji su ih povezivali, i zadaci koji su ih čekali na novom poslu. Što se "povratka KGB-a" tiče, optužba je bila sama po sebi besmislena, ne samo zato što tog i takvog Komiteta državne bezbednosti odavno nema, već i zbog toga što deo službe u kojoj je Putin bio, pogotovo u godinama kada joj je pripadao, uopšte nije imao ništa zajedničko sa asocijacijama koje naziv KGB izaziva u javnosti širom sveta.
Ništa što je Putin govorio ili činio ne daje osnova da se u njemu vidi neki "novi Staljin" ili "ruski Pinoče" – kako su tvrdili njegovi protivkandidati u predizbornoj kampanji i mediji (pretežno u inostranstvu), niti postoji ijedan pokazatelj koji ukazuje da bi on mogao postati tiranin. Ne treba mnogo poznavati Rusiju danas da bi se znalo da KGB još 70-ih, 80-ih godina i kasnije, a naročito obaveštajna služba (koja je delovala isključivo u inostranstvu), više nije "kao pre". Uostalom, kao i svugde, i u toj službi nisu svi ljudi bili na isti kalup.
Putin se i ne odriče i ne stidi ličnih osobina, kao ni prijatelja koje je stekao u toj službi; ali zašto bi, recimo, disciplina ili vera u snagu, upornost ili zatvoren karakter, sami po sebi bili negativni ili ukazivali na sklonost ka diktaturi! Ako postoji sumnja, onda će se ona pre odnositi na obim mera za prevazilaženje jeljcinskog nasleđa nego na njihov karakter. Pitanje je da li će Putin hteti i moći da ograniči parazitsku "novorusku" nomenklaturu (pakt birokrati oligarsi), a ne toliko, kojim će se sredstvima služiti da to postigne. Iako Rusija nema odgovarajuću protivtežu, ni srednju klasu ni realnu "političku energiju" masa – kako tvrde neki analitičari unutrašnje scene – može se predvideti da njegov oslonac neće biti sila, strahovlada i teror, a pogotovo ne u znaku pod kojim je nekad dejstvovao po zlu poznati KGB.
