OsFestite se (4)
Krila anđela
Knjiga kaže da je bog stvorio čoveka po svom liku, ali i bog je nemoćan kada preuzme oblik ljudskog stvorenja. Tako je to na ovom svetu i u filmovima Kevina Smita
Ima tome možda i
dve godine kada mi je jedna devojka, tada sedamnaestogodišnjakinja, koja
se deklarisala kao njegov fan, skrenula pažnju na Kevina Smita. Nikad čuo. Pa, šta je
najinteresantnije u filmovima tog Smita ili, mož' biti, Smitija?, pitao
sam devojku. Ona je rekla: Najinteresantnije
je to da se u njegovim filmovima ništa ne događa, nema jurnjave
automobilima, ni negativaca. Samo se priča. Kasnije sam negde pročitao
da je Smit, baš nekako u vreme kada je napunio dvadeset godina, odlučio
da postane filmski reditelj videvši jedan film Ričarda Linklatera: Taj film uopšte nije imao radnju, nije bilo jurnjave automobilima, ni
negativaca. Antonioni iz Amerike?
Kevin Smit ima sada nešto više od trideset ili mnogo manje od četrdeset godina. Veoma je niskog rasta, solidno popunjen, nosi dugačku kosu čije problematično higijensko stanje krije kačketom. Iznad svega voli da glumata. Ovo znam otud što se glumatalo Kevin Smit u filmovima reditelja Kevina Smita (pogodili ste da se radi o istoj osobi) pojavljuje kao obavezni, stalni lik pod imenom Ćutljivi Bob, čiji je alter ego Brbljivi Džej (Džejson Mejers). Ostali likovi se, od jednog Kevinovog filma do drugog, menjaju (videće se kasnije da je to uslovna kategorija), ali društvo koje pravi te filmove uvek je manje-više isto: Ben Aflek, Met Dejmon, Džejson Li. Ima i ženskih, bez brige. Valjda je jasno zašto je reditelj filmova u kojima se ništa ne događa postao događaj.
O ŽIVOTU I PUŠENJU: Elem, Ćutljivi Bob je progovorio samo jednom (lažem – učinio je to čak dva puta), s razlogom, održavši čitav govor u finalu filma Tražeći Ejmi (Chasing Amy, 1997). Ostali junaci filmova Kevina Smita praktično i ne zatvaraju usta. Kod mnogih će ovaj podatak pobuditi asocijaciju na Tarantina, današnjeg vodećeg reditelja radio-drama u boji. Ali, kod Kventina je to stil ili je bar način da pokaže šta on podrazumeva pod postmodernizmom. Oni koji su gledali Kevinove filmove biće skloniji prisećanju na Dim Vejna Vanga i Pola Ostera.
Prva sekvenca ("priča") Smitovih Prodavaca (Clerks, 1994) i jeste nešto nalik "nastavku" tog kultnog filma: tu jedna jutarnja mušterija u dragstoru gde se čitav film događa, maskirana u mladog japija, ubeđuje ostale kupce, lokalne face, u štetnost pušenja, preporučujući im da se te loše navike oslobode uz pomoć žvakaće gume; na kraju se ispostavi da je dotični opskurni agent neke fabrike žvakaćih guma i jedva se spase batina. Ali, cigarete niko nije kupio od te silne priče. U Dimu je pušenje način egzistencije, oblik (socijalnog) života; priča je ono što dolazi posle cigarete, posle iskustva. Kod Kevina Smita u Prodavcima, ali i u drugim njegovim filmovima, priča je taj oblik života, dok su cigarete samo tema koja zauzima mesto iskustva. Ili je to ljubav.
Svet Kevinovih junaka je, bez ostatka, verbalne prirode. Reči su njihovo jedino utočište. Nasuprot tezi da ono čega nema u egzistenciji ne može biti ni u jeziku, ovde je jezik egzistencija u kojoj nema ničega. Sve što može biti prevedeno u jezik, u priču, u trtljanje, bezopasno je. Ono što je opasno jeste akcija, tjeskoba slobode, izbor. Ni bog (kao junak filma Kevina Smita) nije nikakav izuzetak.
Priča
se da gospod po nebeskim zakonima i kolektivnom ugovoru ima pravo na tri
slobodna dana svakog meseca kada, u obličju nekog ljudskog stvorenja,
odlazi da na miru posmatra svet koji je stvorio; ali, kada se nađe u obličju
nekog ljudskog stvorenja, i bog je nemoćan, pa se đavo trudi da ga održi
u tom stanju aparatima za reanimaciju. Ovo se svevišnjem, možda ne prvi
put, dogodilo u filmu Dogma (Dogma,
1999) Kevina Smita, koji se – uzgred budi rečeno – nije nimalo slučajno
pojavio na samom početku aktuelnog talasa religijskih filmova. Šta može
biti tema takvih filmova do sama propast sveta. No, dok se drugi – od
Polanskog do Švarcenegera (Poslednji dani P. Hejmsa) – bave dolaskom đavola na zemlju u
cilju uništenja božanskog poretka sveta, Kevin – koji se deklariše
kao aktivno verujući katolik – priča o dva pala anđela, zbog svojih
grehova svojevremeno proteranih na zemlju da večno žive među ljudima,
koji bi da se, lažno iskupljeni, vrate na nebo i tako, opet, dovedu božanski
projekat do propasti.
PRAZAN SENDVIČ: Katolička crkva, verujem, nije baš poskakivala od oduševljenja zarad ovog filma svoje ovčice K. Smita. Kako bi i mogla kada je u Dogmi bog žensko (Alanis Moriset, pop-ikona), a još se tvrdi i da je Isus bio crnac koji je ostavio belo potomstvo, čija loza završava sa devojkom Betani (Linda Fjorentino), glavnom junakinjom filma, poslednjim mesijom. Ali, to nije naša tema.
Ona dva pala anđela (Ben Aflek, Met Dajmon), osuđena na večni život ispunjen patnjom, poseduju i dalje neograničenu moć nad ljudima (tu i tamo nekog ukokaju), ali im to više ništa ne znači; oni bi da se vrate na nebo, u stanje iskonske nevinosti, upravo zato jer ih moć delanja sprečava da postanu ljudi. Osim toga, nemaju pišu. Njihov sabrat u planu povratka, demon, smešni đavolak u belom odelu, bio je u tom smislu još kuratije sreće: mada mu roščići nisu otpali, izgleda da je postao ljudsko biće jer smrtno strada u akciji: Nije moguće da se ovo meni događa – kaže on umirući – pa ja sam jebeni demon?! Nije. Samo ga nisu obavestili da je čovek.
Čovek se, međutim, izveštio. Glavna junakinja Betani, devojka koju je bog zeznuo (jednom napuštena, trajno sterilna), stalno iznalazi razloge da odustane od svoje misije spasavanja sveta; čitav film je zapravo priča o njenim pokušajima da se odrekne akcije kao božanskog prava, kao nečega što ne pripada ljudima, i da se sa mesijanskog puta vrati u ništavilo pomoćne radnice u nekoj klinici za abortuse, gde je godinama sa svojom sukuropatnicom raspravljala o razlici između neba i zemlje. Prosto – ona bi radije da umre nego nešto da učini.
Zato nije čudno da motiv filma Dogma o dva pala anđela ima direktnu vezu sa zanimanjem junaka filma Tražeći Ejmi, koji su autori stripova. Neki kritičari i Kevina svrstavaju među (mentalne) stripadžije, što on smatra vrhunskim komplimentom. Sudbina anđela je kao i sudbina Srebrnog letača, lika iz stripa, a deveta umetnost, koju još zovu i literaturom u slikama, jeste po sebi šizofrena (verbalno contra vizuelno). Ako je verbalno ono "u čemu" junaci Kevina Smita žive, onda je stvarnost virtualna, slika iz stripa. Na početku filma Tražeći Ejmi neki manijak, jedan debeljko, priča o stripovima koje je pročitao kao o nečemu što se stvarno dogodilo njegovim crtaćima. Ali se nije dogodilo. Jer bi to za njih bilo smrtonosno, u najmanju ruku šokantno. Ne ono o čemu priča neki strip, nego ono što bi se uopšte moglo dogoditi.
Dok su samo poznanici, Holdenu (Ben Aflek) ne smeta što je koleginica Alisa (Džejn Loren Adams) lezbejka i on sa njom, uz puno razumevanja, raspravlja o "modalitetima" njene seksualne nastranosti (jer ga to ne dotiče). Ali, kada se zaljube – što je u filmu ispričano na divan način: uzgred, i početak i kraj ljubavi zbivaju se na kiši – sve će pući pred njegovim saznanjem da je ona, kao gimnazijalka, bila "sendvič", to jest, da je vodila ljubav sa dva muškarca istovremeno (sr. u deljaka). Ta beznačajna epizoda nije uništila njihovu ljubav – jer, ljubav i nije imala šansu: ona nije po definiciji već u jeziku, ona dolazi u jezik samo iz stvarnosti naših života/tela. A to je nepodnošljivo. Zato je opasno jesti sendviče.
KORPA ZA OTPATKE: No, konačno, šta je to rekao Ćutljivi Bob u filmu Tražeći Ejmi? Kada je, dakle, čuo šta se dogodilo Holdenu, on, posle godina ćutanja, na veliko iznenađenje Brbljivog Džeja, izusti sledeće: Tražeći Ejmi. Ti tražiš Ejmi. Dogodilo se to i meni. Zvala se Ejmi i ludo smo se voleli. Jednom sam je pitao za bivšeg dečka, što je bilo glupo. Nisam morao da znam, ali sam hteo da znam. Onda je pala bomba. Taj njen dečko je jednom doveo nekoliko drugara da spavaju s njom. To mi je razbilo mozak. Ja sam vaspitan kao katolik. Oterao sam je. Bila je to greška. Ona je bila prava. Od tada svaki dan provodim tražeći Ejmi. Lepa priča.
I tako junaci Kevina Smita, pričajući lepe priče koje se događaju drugima, vični svakoj otvorenoj raspravi o životu na suprotnoj strani ulice, taj život propuštaju ili – još gore – oni ga panično odbijaju. Ponovni susret posle godinu dana glavnih ličnosti filma Tražeći Ejmi Holdena i Alise, pun pritajene nežnosti, jeste nedvosmisleno melodramatičan u svojoj bolnoj beznadežnosti: Ejmi je prošla. Sve što je ostalo jeste priča stripa koji se zove Tražeći Ejmi i čiji je autor Holden: Najzad sam imao da kažem nešto lično. Alisa baca strip u korpu za otpatke. U svetu koji opisuje Kevin Smit ona je vanzemaljac. Ili je bila neko božansko stvorenje, recimo anđeo, nepravedno osuđeno da živi kao čovek.
Savet čitaocu: ako hoćete da kažete Kevin, pazite da vam se ne omakne Kventin!
Bogdan Tirnanić
