Deda
Bio jednom jedan
�ovek koji je imao tri unuke i koga su, �im se prvoj nasmejao, svi
prozvali Deda.
Dedi je godilo �to je Deda. Imao je on i pre i za vreme unuka raznih zanimanja, lepih i va�nih, ali je najvi�e voleo �to je Deda.
Kad je dobio drugu unuku, a bilo je to sedam godina nakon prve, svi su govorili: umorio se Deda, izigrao se sa prvom, ne�e biti mesta za drugu. Ali su pogre�ili. Kad je �etiri godine nakon druge dobio tre�u unuku, svi su bili potpuno sigurni: potro�ila se Dedina ljubav, najmla�a je zakasnila. Ali su opet pogre�ili. Jer, Deda je imao svega za svakog ko je dete.
Deca iz kraja su to znala. Saletali bi ga �im nai�e. Pokazivali mu lep kami�ak, ili ve� ne�to sli�ne va�nosti, da zajedno prodiskutuju o obliku, boji ili ne�em tre�em zbog �ega im je, negde na travi pored parkinga, privukao pa�nju. I tako u pri�i, i��ekivali su kakvu �e �udesnu stvar, zapu�a� mo�da ili reza�, sli�icu automobila kakvu niko na svetu nema, on njima da poka�e, nekakv pruti�, dugmi� ili sli�nu besmislicu neprocenjive vrednosti kojima je punio d�epove.
Njihovim pravim dedama je smetala ta bliskost, bili su ljubomorni. Razmi�ljali su kod ku�e kako to Deda radi, �ime za�ara decu, ve�bali su da govore kao on, da se smeju, kopirali njegove igre, ali � bez rezultata. Isti problem su imali i roditelji tri Dedine unuke. Naro�ito su se mame i babe bavile odgonetanjem Dedine tajne. Posmatrale su ga, ispitivale, zatim razmenjivale podatke, ali � bez rezultata. Mora da je podetinjio pa im je zato blizak � bilo je jedino �to su uspele da zaklju�e.
Detinjast ili ne, tek, Deda je unukama bio � glavni. Jednog dana je Najstarija, i to kad je ve� bila velika, celo popodne sedela na svom krevetu i plakala. Prvo ju je naljutila mama, pa zatim tata, ili obrnuto. I, odlu�ila je da im sve saspe u lice. �irom je otvorila vrata njihove sobe, pogledala ih u o�i, i rekla: "Samo da znate, ne volim ni tebe, a ni tebe, volim samo Dedu!" I, odmah joj je bilo dobro. I Najmla�a je imala sli�an problem. Danima se dogovarala sa roditeljima da �e sutra neizostavno i�i u cirkus, ali bi sutra uvek iskrslo ne�to pre�e. Kada se jednog jutra probudila, pogledala roditelje i shvatila da opet nema ni�ta od cirkusa, telefonirala je Dedi. Deda je upravo po�eo da radi ne�to lepo. I radilo mu se to �to je po�eo. Pa je ovako odgovorio Najmla�oj: "Ako posle Cirkusa odemo pravo ku�i, ako ne svratimo ni u Mek ni u poslasti�arnicu, ja �u uspeti da zavr�im skoro sve �to sam planirao za danas. Da li se sla�e� sa mojim planom?" Slo�ila se, naravno. Dedi i Najmla�oj je tog dana bilo najlep�e na svetu. Roditeljima nije. Zato �to ne znaju da smisle pravi plan pa im je krivo.
Ro�endani su posebna pri�a. �im zvonjava na ulaznim vratima najavi dolazak jo� jednog gosta, Srednja ili Najmla�a unuka, u zavisnosti od toga �iji je ro�endan (Najstarija je odavno prerasla vrstu skupa koji �e biti sada opisan), stu�ti se do kvake, usmeri pogled �lja�te�i od i��ekivanja ka mestu gde bi trebalo da se nalazi glava onog koji dolazi i, otvori vrata. Blaga ali ipak primetna razo�aranost na licu sigurna je najava nekog drugog, a ne Dede. A kad kona�no stigne � a Deda, uzgred budi re�eno, uvek sti�e me�u prvima ba� zato �to zna koliko �eljno ga slavljenica o�ekuje � onda niko vi�e ne mora ni da do�e. Slavljenica samo njega gleda, njega slu�a, smeje se njegovim glupostima, i samo njega vodi u sobu u kojoj caruju deca. Ostale zvanice primete tu pojavu, ali tek onako, reda radi, zadovoljni �to oslobo�eni obaveze da animiraju decu mogu da se bave poslu�enjem i jedni drugima.
Imali su svoj svet Deda i unuke. Nije im smetalo �to drugima deluje �udno. Nisu ga obja�njavali a jo� manje pravdali. A i za�to uop�te bilo kome obja�njavati, na primer, za�to su Najmla�a i Deda, odlaze�i i vra�aju�i se iz Parka �to Ima Ljulja�ke, obavezno pose�ivali Na�e Drvo, debeli panj lipe pored pekare u kiosku, za�to su razgovarali sa njim, odevali ga u cve�e i travicu da ne ozebe, za�to mu je Deda kredom nacrtao o�i, nos i usta da mo�e i Drvo njima da pri�a, ili za�to su danima bili tu�ni kada su jednom, o�ekuju�i da ih Drvo �eka da mu donesu kestenje kao �to su obe�ali tog jutra, shvatili da je Na�e Drvo zauvek nestalo. Bilo je na putu metalnom zidu koji je spojio dva kioska. Uzbu�eno su o tome pri�ali svojima. Belo su ih gledali.
U zgradi gde je stanovao Deda je imao prostoriju krcatu knjigama i svim i sva�im. Bilo je to njegovo carstvo. Tu je Deda crtao i pisao, i dru�io se. Pozivao je samo odabrane. I oni bi se, kad kro�e u njegove odaje, tako i ose�ali. Unuke su mogle da u�u kad god to po�ele. Na jednoj polici su bili nare�ani upalja�i raznih oblika, veli�ina i boja, prin�evi i princeze kraljevstva iz njihove igre. Na drugoj su bile divlje jabukice koje je Najmla�a skupljala kad bi pale sa drveta ispred zgrade i re�ala ih na policu da Dedi zamiri�e kad prolazi tuda. Na jednom zidu napravio je skalu rasta unuka i jo� nekoliko dece iz kom�iluka. Dedino cartvo je bilo toliko veliko da unuke jo� nisu uspele celog da obi�u. Taman kad pomisle da su otvorile svaku kutijicu, nai�u na neku �arenu a maju�nu koja �uva novu tajnu, ili kad pomisle da su isprobale sve olovke, otkriju neku koja pi�e samo sre�ne re�i pa je zato �arobna.
"Sigurna sam, da imam dedu, bio bi kao Vi", rekla sam nenamerno, gledaju�i jednom Dedu i unuke u igri. "Pa ima�, evo, mene", odgovorio je Deda. Nisam ni�ta odgovorila. Samo mi je bilo milo.
Sonja �iri�
