Kako poraziti režim na izborima
Borba za svež vazduh
Pretpostavimo
da živimo u zgradi u kojoj 30 odsto stanara ima jake pušačke navike, 30
odsto su zakleti nepušači, a preostalih 40 odsto je neodlučno da li da
zapali. Zgrada smrdi na duvan, pikavci i pepeo su svud unaokolo, zbog
prljavštine i smrada u zgradu i stanove slabo dolaze gosti, prijatelji i
rodbina, a i izlazak napolje je težak jer garderoba smrdi nepristojno. I
pretpostavimo da u ovom zamislivom eksperimentu uskoro predstoje izbori za
Kućni savet, posle čega će se pušenje u zgradi nastaviti ili radikalno
smanjivati, u zavisnosti od toga ko će pobediti. Nadalje, da bi situacija
bila malčice komplikovanija, sadašnji Kućni savet, kablovsku
televiziju, obezbeđenje, poštanske sandučiće, telefonsku govornicu,
oglasnu tablu, kompletan podrum sa zalihama hrane, lift i komisiju za
izbore – drže pušači. Dobiti izbore i smanjiti kućevni duvanski dim,
opuške i pepeo? Hm…
Pozabavimo se malo, generalno gledano, kampanjama protiv pušenja. Reč je, dakle, o navici koja se teško suzbija kod osoba koje su se već navikle. Prvi pokušaji antiduvanskih kampanja, dosta neuspešni, bavili su se egzistencijalnim strahovima: ako budete nastavili da pušite – dobićete rak, teško ćete oboleti, umrećete. Kod osoba koje su strasni pušači ovakve kampanje obično su izazivale poriv da više ne čitaju novine, ne slušaju radio i ne gledaju televiziju na onim mestima gde se objavljuje/emituje antinikotinska kampanja. Pušač se, naime, gotovo uvek nada da bi smrt ili nesreća mogla zadesiti nekog drugog a ne njega. I tu nadu gaji sve do sopstvene, pojedinačne nesreće, kada je po običaju već kasno. Pogotovo za nadu.
Nešto uspešniji primeri kampanja protiv pušenja baratali su KONKRETNIJIM zaplašivanjem, a primerima sa kojima se čovek može identifikovati: čuveni MARLBORO MEN, čovek koji je nemilice jahao po MARLBORO COUNTRY, umro je od raka pluća, a njegov rođeni brat je dao dozvolu da lik počivšeg kauboja, sa sve informacijom o smrti, anti-pušači koriste kao zaštitni znak svoje kampanje. Pušači marlbora se, sigurno, nisu osećali prijatno: čovek čiji su primer sledili postao je primer koji nije pogodan za dalje sleđenje. Naprotiv.
No ni to nije davalo željene rezultate. Zato su izmišljeni novi oblici kampanja protiv pušenja, koji traže nove uzroke povećanja svojih »Duvan – ne!« sledbenika. Umesto ukazivanja na pocrnela pluća i sveže nadgrobne spomenike, sada asocijacije za borbu protiv pušenja, daju konkretne, ponavljam, konkretne nagrade onima koji ostave pušenje. Tu skoro, pojavila se i kod nas TV reklama u kojoj žrebom izvučeni srećni »ostavljač« dobija 1000 nemačkih maraka za svoj trud. U kampanji nema mrtvih, raka, bolesnih, dima, otvorenih kaverni, pocrnelih pikavaca ili već ko zna čega. Samo lova, kojoj se ne baš lako odoleva.
Najuspešnija kampanja protiv pušenja trenutno se sprovodi u zapadnim zemljama. Jakom propagandom među NEPUŠAČIMA stvoreni su opštenacionalni POKRETI nepušača, koji imaju svoju kulturu, pravila ponašanja i restriktivan odnos prema onima koji im narušavaju zdravlje svojim upaljenim cigaretama. Biti pušač je sramota, nevaspitano i upereno protiv svih onih koji ne puše. Niko nikog ne ubeđuje da se pušenje mora ostaviti zbog zdravlja onoga koji puši, samo se zabranjuje da se puši pred onima koji su zdravi. I svi zdravi se BORE da broj onih koji ne puše bude povećan, a ne POPUJU pušačima sa nadom da će broj onih koji puše biti manji.
Vratimo se na slučaj zgrade s početka našeg teksta. Iako su uslovi za rad skučeni, nešto se može učiniti. Unutar zgrade treba biti razumno neprijatan prema pušačima, a pogotovo kad su neopredeljeni u blizini. Neopredeljenima treba govoriti da će im pušenje pušača jako škoditi, pošto neopredeljeni nemaju naviku pušenja, pa se samim tim više plaše bolesti uzročenih nečim što ne praktikuju. Oni pušači koji bi da ostave pušenje dočekuju se prijateljski pričama o boljem disanju, osećanju hrane, seksu i uopšte – boljem životu. Ako još postoji neki malopre pomenuti fond za nagrade, tim bolje. Ako ne postoji, nabaviti fond.
Nepušači se uvek moraju prikazivati kao homogena i ideološki ispravna grupa. Ne postoje nepušači koji se zalažu za pušenje sa muštiklom i svađaju se sa onim nepušačima koji su za pušenje bez uvlačenja. Ako su nepušači nesložni, pušači ih smatraju budalama, a neodlučni puše krišom. Nepušači uvek kada mogu pokazuju svoj broj, snagu i pre svega čistoću. Nepušači često treba da ističu za primer one koji su pušili pa ostavili. Nepušač koji nije nepušač od rođenja ne sme da tvrdi da je oduvek nepušač. Nepušače koji za vreme kampanje koja je u toku tajno puše sa pušačima trebalo bi otkriti i izbaciti iz okruženja, jer pušači imaju čime da ga ucenjuju – pretvaraju ga ili u agenta, ili iznose javno podatke da je ovaj pušač kada to njima odgovara.
I na kraju, dve najvažnije stvari. Prvo: nepušači se ne bore PROTIV pušača, nego ZA svež vazduh. Drugo: piksla se drži daleko od glasačke kutije.
Ako neko, ipak, hoće da zapali.
Pogodilo
se da je razgovor sa Miodragom Mikijem Vujovićem, vlasnikom i glavnim i
odgovornim urednikom TV "Palma", obavljen baš na Međunarodni
dan slobode štampe, a pokazalo se da je gospodin Vujović, iako je povod
za razgovor bio nešto drugo, sam o tome govorio. "'Palma' je prva
privatna televizija u Jugoslaviji, i nikada nikom, osim meni, u smislu
vlasništva nije pripadala. Poručujem svim političarima i njihovim
pristalicama koji 'Palmu' pokušavaju da svrstaju levo i desno, gore i
dole, da je krajnje vreme da pogledaju istini u oči i da shvate da u ovoj
zemlji postoji televizija slobodna i otvorena za sve. Za takvu slobodu oni
se samo deklarativno zalažu, jer tu činjenicu kada je 'Palma' u pitanju
ne priznaju, a kad su u pitanju mediji kojima oni vladaju od njih prave
sopstvenu prćiju i prljavu propagandnu mašinu. Stoga poručujem,
slobodni mediji će postojati bez njih, odnosno uprkos njima",
izjavio je Vujović za "Vreme".