Vreme broj 487, 6. majl 2000.

Intervju: Dr Dragor Hiber

Lista smrti

"Povezanost žrtava nije kriminalistička činjenica koja će pomoći istragu već samo slika jednog sistema u kome je stvoren milje koji se malo bavi privredom, malo politikom, malo kriminalom, a sve treba da proizvede novac i ogoljenu vlast nad ljudima"

Prošlonedeljna spektakularna likvidacija Zorana Uskokovića Skoleta i po prostoru i po vremenu spada u dosad "najdužu" likvidaciju na beogradskom asfaltu. Što se prostora tiče, ubice su svoj posao počele na Vidikovcu, gde je na Uskokovićev "audi" iz drugog "audija" ispaljen prvi rafal, a završile mnogo kilometara dalje na Labudovom brdu, gde su posle obostrane višestruke razmene vatre, stigli i smrtonosni hici. Pored Skoleta, ubijen je (kao i mnogo puta ranije u sličnim obračunima) i njegov telohranitelj, "policajac na bolovanju". Što se vremena tiče, likvidacija Zorana Uskokovića Skoleta je i najduža do sada – započela je izgleda tri dana ranije kada je u ulazu zgrade u kojoj stanuje aktivirana eksplozivna naprava velike razorne snage, očito njemu namenjena.

Potera u kojoj je Uskoković ubijen nije bila prva, ali jeste poslednja u njegovom životu. Još 1992. godine njega je, pod sumnjom da je ubio dve osobe (od toga jednog policajca), po Kanarevom brdu jurilo stotinak policajaca. Skole je na kraju uhapšen, ali je za krivično delo za koje mu je po zakonu sledilo 20 godina zatvora ili smrtna kazna u zatvoru odležao godinu dana i sedam meseci. Posle toga o njemu se poslednjih godina govorilo isključivo kao o "uspešnom poslovnom čoveku", vlasniku restorana u Stokholmu i Atini, i hotela u gradnji u Barseloni. Na naslovne stranice Uskoković se inače vratio neposredno posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana, kada su ga jedne beogradske novine, najverovatnije pozivajući se na određene policijske izvore, pomenule kao "tehničkog organizatora" ovog ubistva. Sam Uskoković ubrzo je demantovao ovakve priče, i početkom marta se vratio iz inostranstva u zemlju kako bi pokazao da nema čega da se plaši.

Nekoliko dana ranije u širem centru grada ubijen je i direktor JAT-a Žika Petrović, istaknuti privredni rukovodilac, čovek u čijem životu nije bilo mrlja i za koga je teško ko mogao da pretpostavi da će dospeti u čitulje na takav način: pronađen je kako leži na pločniku ispred svog "audija", a da prethodno niko ništa nije čuo ni video. U mnogim sličnim likvidacijama (bilo ih je previše za zemlju sa stotinak hiljada policajaca), bez obzira na to da li se ništa nije čulo ni videlo ili je ubistvo bilo bučno i dostojno rukopisa najokrutnijih mafija, istrage se do sada obično nisu pomerale s mesta.

Beskonačna serija misterioznih i nerešenih ubistava koja redom, pored kriminalnih vrhova, sve češće stižu i do vrhova vlasti i biznisa ostavlja za sobom čitavu skalu sumnji i prizvuka. Pre svega da su ovde politika, privreda i kriminal odavno postali toliko povezani da je među njima sve teže povući jasnu granicu, odnosno da je svaku novu likvidaciju moguće "opravdati" sa bar desetak različitih teorija. Nedavno, kada je ubijen jedan poznati beogradski kriminalac, zvanično i ugledni biznismen, saznalo se da je isti čovek izgleda honorarno radio i neke druge stvari: "neko" ga je, na primer, svojevremeno angažovao da sa svojom ekipom bejzbol palicama premlaćuje demonstrante po beogradskim ulicama i razbija antirežimske proteste. Upućeni tvrde da su stvari ovde otišle toliko daleko da u nekim beogradskim kladionicama momci koji tamo ubijaju vreme tipuju i na to ko će sledeći biti ubijen. Osim na Lacio, Mančester ili Real, pare se dakle ulažu i na onoga ko bi mogao da bude sledeći u čitulji. Kažu da je trenutno najbolje plasiran čovek koji zvanično pripada svetu politike, ali izgleda voli i neke druge stvari.

Nekadašnji profesor Pravnog fakulteta u Beogradu (otpušten zbog političke nepodobnosti) dr Dragor Hiber u mnogim svojim javnim istupima upozorava na opasnu spregu parapolitike, paraprivrede i kriminala. Kao konsultant za privredno-pravna pitanja, dr Hiber je često u prilici da vidi kako funkcioniše sistem, i zaključio je kako je za seriju nerazjašnjenih ubistava u Beogradu od početka ove godine u analizi motiva sa podjednakom verovatnoćom moguće pomenuti mnogo toga – čiste obračune kriminalnih gangova, sukobe tzv. poslovnih interesa ili političke obračune. I kako je moguće da sve to najčešće ostane nerazjašnjeno? Razgovor za "Vreme" počinjemo od poslednjeg, spektakularnog ubistva Zorana Uskokovića Skoleta.

"Taj slučaj je u mnogo čemu paradigma i objedinjuje suštinu problema", kaže dr Hiber. "Posle Arkanovog ubistva Uskoković je u novinama prozvan kao inspirator ili tehnički organizator tog događaja. On se branio, isto tako preko novina, i onda se, da bi pojačao svoju odbranu, iz inostranstva, gde je bio, vratio u Beograd. Tri dana pre njegove konačne likvidacije bio je pokušaj likvidacije, ili ubitačna opomena sa bombom razorne snage. Ako je nešto bilo poziv policiji da reaguje, onda je to upravo bila ova bomba. Ako policija nije htela, ili nije mogla da mu dâ zaštitu, onda je bar od onih 100.000 policajaca hiljadu njih moglo biti izdvojeno da ga pokriva 24 sata dnevno. Bila je to jedinstvena prilika, ovo govorim pomalo sarkastično, da se jedna likvidatorska ekipa (kažu da ima pet članova prosečno) bukvalno uhvati na delu. Policije koja bi lovila zločince u ovom slučaju očigledno nije bilo na vidiku iako je čitav događaj prilično potrajao. Postoji samo jedan policajac, u kolima sa žrtvom, koji je na kraju i sam žrtva, što je takođe paradigmatično. Kao što je i jedan pukovnik policije bio žrtva sa Arkanom i kao što su neki policijaci, sadašnji ili bivši, bili s druge strane povodom slučaja Arkan."

"VREME": Ubistava i žrtava je u poslednje vreme mnogo, ali na prvi pogled oni pripadaju potpuno različitim svetovima?

HIBER: Ne znam statističke brojke o kriminalu uopšte, ali i golim okom je vidljivo da se pojavila, sada već u veoma znatnom broju, posebna vrsta ubistava koja nisu situaciona, nisu posledica svađa, niti imaju porodične korene, niti su klasična razbojnička, već se radi o likvidacijama određene žrtve. Likvidacijama pripremanim i dovoljno profesionalno izvedenim da naša policija može da ih ne otkrije. Ovim izrazom "može da ih ne otkrije" umesto "ne može da ih otkrije" hoću da kažem da je zaista veliko pitanje šta policija zaista hoće da otkrije. Dakle, jedini ključ za ovu vrstu kriminala su žrtve. Njihova ličnost, a to obično nisu pojedinačne karakterne osobine (pokvaren, rđav, zao, nasilan), već njihova, uslovno govoreći javna ličnost. Radi se odreda o licima koja su i ranije bila poznata javnosti. I to poznata kao vrlo uspešna u svojim profesijama klasičnih kriminalaca, što u savremenom svetu znači istovremeno i vlasnika i menadžera legalnih ili legalizovanih privrednih delatnosti. Svi koji su ovde ubijeni pripadali su profilu kriminalaca koji su imali i nekakav legalni biznis. Za sve njih se dobro čulo i ranije, pre likvidacije. Za većinu njih je karakteristično da su bar jednu fazu u zadnjih deset godina proveli na obodu ili unutar politike. O Arkanu tu ne vredi ni govoriti, ali i kod mnogih drugih se govorilo da su sa politikom povezani, na ovoj ili na onoj strani. Neki su i menjali strane.

Ginu, međutim, i oni kojima je politika jedini zvaničan posao?

Drugu grupu žrtava čine tzv. veliki privrednici. Velika privreda kod nas podrazumeva pre svega društvenu ili državnu svojinu. U prošlosti to je počelo sa Radojicom Nikčevićem iz zadruge "Šumadija", paradigma je Zoran Todorović Kundak i, naravno, u toj priči je najnovija žrtva Žika Petrović, direktor JAT-a. Svi su oni privrednici, ali da bi to uopšte mogli postati morali su biti veoma povezani sa politikom, ili su istovremeno bili i politički funkcioneri. Treća grupa žrtava su direktni predstavnici vlasti, znači politike. Pavle Bulatović, Badža i opet Kundak, što znači da ta podela nije jasna jer se mnoge ličnosti "prelivaju" i u druge od ova tri sektora. Dešavalo se u retkim višestrukim ubistvima da ubijeni budu predstavnici bar dva sektora. Ponekad su to sitni policajci kao telohranitelji žrtve ili egzekutori. U slučaju Arkan, ubijeni policajac bio je visoki funkcioner. Ako se bolje pogleda socijalni milje ovih žrtava, videće se i da su mnogi od njih bili u direktnim ili indirektnim vezama. Zadnjih desetak godina, a naročito od uvođenja sankcija 1992, došlo je do funkcionalnog i personalnog prelivanja, poistovećivanja tri prividno tako udaljene oblasti kao što su organizovani ili profesionalni kriminal, klasične privrede i izvršne vlasti ili politike, a unutar nje naročito policije i pravosuđa, kao tehničkog sektora vlasti.

Gde je u čitavoj toj priči zvanična država?

Zvanična država je prvo ćutala, zatim činila usluge, vraćala greškom oduzeto, davala dozvole... Onda su neki njeni delovi počeli da daju zaštitu, sada je to sasvim jasno, ali da delimično i sami kao organizacija ulaze u posao. Carina oduzima, pa onda distribuira švercovanu robu, automobile i slično. Direktor carine čak ovlašćuje carinike na dnevni reket od boce viskija i dva boksa cigareta, da se ne bi polakomili na više. Policajci najpre naivno misle da mogu da se useljavaju u svaki stan, a onda svako dobija svoje parče u zavisnosti od mesta u hijerarhiji. Početnik pozornik nekoliko pakli "marlboroa" dnevno, pa naviše. Pravosuđe počinje sa prekvalifikacijama i blažim osudama, pa najnovija žrtva Skole provede najviše godinu i po povodom brutalnog ubistva. Nekadašnji predsednik jednog opštinskog suda odlazi na venčanje poznatom privredniku Di Stefanu, i tako se taj koloplet veoma transparentno potpuno dovršava. U tome je sve moguće pa i da Pavle Bulatović, priča se uz pomoć tadašnjeg ambasadora u Grčkoj, vadi na volšeban način Darka Ašanina iz atinskog zatvora, što je i u samoj Grčkoj bio krupan diplomatsko-pravosudni skandal. Deca političara postaju vrhunski biznismeni, vode najveće poslove. Sve to je dobar argument da se kaže kako ova povezanost žrtava nije kriminalistička činjenica koja će pomoći istragu već samo slika jednog sistema u kome je stvoren milje koji se malo bavi privredom, malo politikom, malo kriminalom, a sve treba da proizvede novac i ogoljenu vlast nad ljudima. I baš zbog isprepletanosti kod svakog konkretnog ubistva policiji je objektivno teško da precizno odgovori na prvo kriminalističko pitanje – šta je motiv. Jer motiv može ležati svuda.

Vlast tvrdi da se kriminalci međusobno ubijaju zbog malog tržišta, a da političari i privrednici padaju kao žrtve terorista i stranih obaveštajnih službi.

Ako je motiv zaista politički, tu onda može biti najmanje nekoliko pretpostavki. Prva je da sve to rade paradržavni eskadroni smrti. Po meni je to malo verovatno – da imamo odmetnute delove policije i pravosuđa koji sve čiste u ime neke više pravde, najčešće izvršavajući naloge nekih vrlo visokih centara političke moći. Jer takvi su uvek produžena ruka države. Druga pretpostavka je da sve to radi opozicija. I ova priča je malo verovatna jer podrazumeva savršenu logistiku, organizacionu sposobnost i poverljivost – sve ono što ova opozicija tako ubedljivo pokazuje da nema već deset godina. Treća hipoteza je da su to teroristički akti nekih ideoloških, nacionalnih ili sličnih grupa. To su klasične priče o ustaškim, mudžahedinskim organizacijama, o UČK-u. Osnovni nedostatak ove hipoteze je što ona podrazumeva politički motiv koji svoju egzistenciju i ostvarenje ne podređuje ubistvu, već publicitetu. Egzekutori moraju da se legitimišu, a ovde takve tragove nemamo. Četvrta teza je da su to specijalne agencije pojedinih država ili grupacija. To je orvelovska teza – njihov cilj onda nije definitivna promena u zemlji, inače bi gađali više ciljeve, birali bi žrtve čiji nestanak može da uzdrma državu. Niko od ubijenih nije pripadao tom krugu. Čak ni Pavle Bulatović.

Da li ta simbioza vlasti, privrede i kriminala, činjenica da stotinak porodica u Srbiji kontroliše gotovo sve otežava politički rasplet ovde?

Lista razloga zbog kojih bi režim po svaku cenu želeo da ostane na vlasti je ogromna. Novčani interesi, odgovornost, Hag... Ova zacementiranost interesa vladajuće oligarhije jeste važan ali ne i presudan razlog. Već na srednji rok, ta ogromna koncentracija institucionalne i vaninstitucionalne moći, legalnih i nelegalnih sredstava borbe, i na kraju novca, nije ono što će obezbediti otpornost i dugotrajnost tog režima. Naprotiv. Ubeđen sam da je to što imamo kratkotrajna smeša, jedinjenje koje je prirodnim zakonima osuđeno na propast. Ako ima, a ima stotinak porodica koje sve direktno ili indirektno kontrolišu, postoji među njima interakcija oko deobe kolača, postoji promenljiva hijerarhija i prirodna potreba da se sa nekog nižeg ešalona uđe u taj najviši. To će dakle propasti, ali nama ostaje dilema da li će ovo što sada imamo biti zamenjeno nekom novom grupom, obrazovanoj po istoj matrici, ili sa istim ciljem i posledicama.

Nenad Lj. Stefanović

Ornamentika prošlosti

I tako je kriminal vremenom postao biznis...

Stvar je dobila na zamahu razaranjem logičnog i na zakonu zasnovanog privredno-pravnog sistema, a danas je u fazi ukupnog raspada pravnog sistema i države. Na početku je naravno svako radio svoj posao. U teškim, mutnim vremenima, po opštoj zakonitosti, kriminal jača, padaju moralne i druge granice koje sprečavaju ulazak u klasičan kriminal, i on buja. U organizacionom smislu, u toj prvoj fazi vrh je bio u otvaranju javnih ili tajnih kockarnica, biznisu oko prostitucije, droge i, naravno, dela tržišta oružjem koji nije držala direktno država. Taj kriminal je imao malo tržište u maloj i ratom iznurenoj zemlji, pogotovo sa prestankom pljačke, zaodenutom u odbranu Srba van Srbije! Patriotska pljačka je i prvi jak zvanični kontakt kriminala i politike. Upravo u vreme kada to dostiže svoj vrhunac, sredinom 1992, kao odgovor na patriotsku pljačku preko Dunava, Drine i Save, uvode se i sankcije UN-a. Tada u igru ulazi treći element – privreda. Naravno, i ranije je u privredi bilo i kriminala i kriminalaca. Prva novina koju sankcije unose je da prestaje da postoji zakonita privreda. Svako privredno preduzeće koje radi svakodnevno krši zakon. Bilo je važno preživeti, to je i vreme jačanja inflacije, nema proizvodnje i suština postaju uvozno-izvozni poslovi. Takva privreda, da bi opstala, oslanja se istovremeno na dva suprotna činioca. To je država u svim elementima – politički centri moći daju kredite i zeleno svetlo, a policijsko/carinsko/pravosudna egzekutiva daje logistiku. Svako ko je uvozio morao je u koferu da nosi, mora i sada, pare preko granice. Ali za to je prvo bilo neophodno zeleno svetlo, a zatim i tehničko-tehnološka saradnja carine i policije. Nekome se oduzimaju pare, nekome se daje pratnja, a treći ako prođu – prođu. Ti poslovi zbog odsustva kontrole postaju strašno profitni i u njih se ubacuje kriminal na koji se privreda nužno oslanja.

Da li je zato sve teže ustanoviti šta kome pripada?

Organizovani kriminal je privredi davao i daje čitav niz logističkih servisa. Od tehničkog proboja granica, pa do organizacije nove vrste – maloprodajne mreže u trgovini uvoznom robom, uličnih tezgi i buvljaka, koji su svi vertikalno povezani sa velikim šefovima, za koje oni što su za tezgama obično i ne znaju. Tu je dilerska mreža koja funkcioniše na isti način. Direktori banaka, uvoznih preduzeća, fabrika cigareta, alkoholnih pića, danas i šećerana, fabrika ulja realizuju svoje poslovne programe preko mreža koje organizuje ili nadgleda kriminal. Policija u prvo vreme okreće glavu od toga, zatim daje zaštitu, a onda honorarno preuzima posao. Kriminal ima dva debela razloga da preuzme deo posla privrede. Da poveća profit i da se legalizuje.

Znači li to da je ovo vreme kriminalaca sa belom kragnom, ne više onih sa zlatnim lancima?

Ti sa lancima su danas sitne ribe i primitivna sorta. Novi kriminalac više nema debeo zlatni lanac preko lažnog "Armani" odela, niti vidljive druge simbole novobogataša na balkanski način. Spolja vidljiva nekadašnja "tri P" – pištolj, pajero i pejdžer –ornamentika su koja pripada poršlosti. Danas je to skup crn ili siv auto, neupadljivo skupo odelo, kompjuter, "samsonajt" tašna i šofer koji je u odelu i ima tamnu kravatu. Ali istovremeno, privreda da bi smanjila troškove počinje da gradi svoju mrežu u toj sivoj zoni kako bi izbegla plaćanje troškova kriminalu, i zapravo se sama kriminalizuje. Malo je direktora privrednih preduzeća koji su prošli fazu "tri P". Ali i oni danas izgledaju isto kao i krimi bosovi.

Rukopis ubica

Stručnjaci često pominju "isti rukopis" kod ovih likvidacija. Da li je zaista u pitanju isti rukopis, ili je to samo nagađanje s obzirom na to da je policija do sada u većini slučajeva bila "nepismena"?

Sve su to političke priče koje skreću pažnju. Ne verujem da postoji jedan centar koji stoji iza svih ovih ubistava. U svim slučajevima se očito radi o ciljanim egzekucijama, praćenim i unapred odabranim žrtvama, što ne znači da je u pitanju isti, već jedino mogući "rukopis" za ovu vrstu zločina. Ja nisam veliki stručnjak za to, ali i kao čitalac novina vidim bitne razlike: različito oružje, uklanjanje tragova – od profesionalnog do grubog. Mada je očigledno da ima sličnosti između pojedinih slučajeva unutar ove veće grupe, što može biti i slučajno. Dva skorašnja ubistva dogodila su se tako da je pucano iz automibila u pokretu, a zajedničko im je i spaljivanje automobila iz koga je pucano. Može biti da se radi o istom organizatoru, ili samo o ugledanju na prethodnog. Niko ne zna šta policija radi, samo je jedno jasno – da, sem relativno nejasnih otkrića u Arkanovom slučaju, nigde ništa nije uradila. Nigde nije pomenuto da je bar na tragu. A još iz krimi romana smo naučili da nema savršenih zločina, pa apsolutna neefikasnost policije dozvoljava nekoliko hipoteza. Da ne ume profesionalno da reši te slučajeve, da neće da ih reši, ili da ne sme da ih reši.