Srbija u razbijenom ogledalu
Entropija i metež
Zasedanje Skupštine Srbije pokazuje da će glavna
tema sledećih izbora biti sudbina Jugoslavije, i za to je potrebna
homogenizacija političkih snaga na saveznom nivou
Na uobičajeno
kratkom zasedanju srpske skupštine (sreda, 3. maj) izabrana je nova
delegacija Republike Srbije u Veću republika Skupštine Jugoslavije.
Ko je u toj kratkoj jednočinki koga zavrnuo? Bojkot srpske skupštine
od strane SPO-a (45 poslanika) omogućuje vladajućoj koaliciji da formira
kompaktnu delegaciju u Veću republika i tako pojača pritisak na zvaničnu
Crnu Goru, što po svoj prilici neće imati neposrednog efekta, ali
posrednih posledica biće svakako.
Vladajuća partija u Crnoj Gori za sada ne daje znake da će učestvovati
na saveznim izborima, s obzirom na to da je podnela predlog platforme za
redefiniciju odnosa u federaciji. Srpski režim je na tu platformu
negativno reagovao i pokušao da je usmeri na institucije savezne države,
što Đukanovićevi Crnogorci ne prihvataju pošto smatraju da savezna država
postoji samo na papiru. Zaista veliki broj funkcija savezne države na tlu
Crne Gore praktično je derogiran. Izuzetak je praktično samo Vojska.
CENJKANJE: Izmena srpskog
zakona je formalno sprovedena po nalogu saveznog Ustavnog suda, što treba
da emituje poruku Crnoj Gori da i ona učini isto. Mandat "Đukanovićevih
poslanika" u Veću republika nije verifikovan, tamo sede neki
poslanici iz starog sastava, što rad savezne skupštine čini ustavno
problematičnim. Izbor "proporcionalne" srpske republičke
delegacije je trebalo da predstavlja doprinos konsolidaciji federacije. To
je moglo da liči na pokušaj da se cenjkanjem iznudi da crnogorska Skupština
pošalje u Veće republika i nešto "Bulatovićevih poslanika",
koji su verni režimu u Beogradu. Srpska skupština, međutim, nije
izabrala "proporcionalnu" već "delegaciju vladine
koalicije" – uz korišćenje prava predsednika Skupštine Srbije da
mandate "odsutne" partije dodeli drugim partijama. Kriza savezne
države, dakle, nije otklonjena: naprotiv, izostankom srpske opozicije ona
je izgubila još jedno parče legitimiteta, i konfuzija se nastavlja.
Srpska opozicija traži izbore na svim nivoima, pa i na saveznom, ali
savezne izbore ne pominje iz obzira prema Đukanoviću, koji ne daje znake
da bi na savezne izbore izašao. Jedan od opozicionih prvaka Vuk Drašković
čak kaže da ti savezni izbori bez Đukanovića ne bi imali smisla. To
znači da konfuzija u pogledu budućnosti Jugoslavije vlada i na
opozicionoj sceni u Srbiji. Opozicija nije pokazala ni da će se s Đukanovićem
lakše sporazumeti o sudbini federacije, mada s njim gaji solidne odnose i
mada s više taktičnog uvažavanja govori o ignorisanoj od strane
beogradskog režima ravnopravnosti Crnogoraca.
IZBORNA FORMULA: Srpska
vladajuća koalicija u takvoj atmosferi ulazi u izbornu završnicu,
otvarajući pitanje sudbine savezne države u nadi da od njega može
politički profitirati. Do sada je takva formula donosila izborne pobede
režimu i vodila komadanju državne teritorije.
Ako bude kontrolisala Veće republika, srpska vladajuća koalicija će
u najgorem slučaju omogućiti da mandat aktuelnog predsednika SRJ bude
bar jedno vreme osiguran i posle eventualno izgubljenih izbora – koji se
moraju održati u jesen 2000 – s obzirom na to da je za smenu
predsednika Jugoslavije potrebna većina u oba veća. To je samo malo
produženje procedure, budući da eventualna nova skupštinska većina u
Srbiji, posle konstituisanja nove skupštine, može tu stvar brzo da
izmeni tako što će izabrati novu republičku reprezentaciju za Veće
republika. Osiguranje da predsednik SRJ ostane u stolici do kraja mandata
("duže od Klintona") možda može da posluži kao neka vrsta
psiholoških merdevina za silazak Slobodana Miloševića s vlasti, ali sve
to ipak nije od krucijalne važnosti.
Glavni cilj operacije jeste u tome da se obezbedi dominirajući položaj
srpske "trojne koalicije", kao i one novoformirane Bulatovićeve
(SNP-SRS-JUL) u izbornom periodu. Režimske pripreme pokazuju da će
glavna tema sledećih izbora biti sudbina Jugoslavije, i za to je potrebna
izvesna homogenizacija političkih snaga na saveznom nivou, ali i potpuna
kontrola institucija savezne države.
Sada je već prilično verovatno da bi lokalni i savezni izbori mogli
da budu raspisani u jednom danu, što bi omogućilo da Savezna izborna
komisija bude glavni kontrolor izbora, a što će formalno ograničiti
ingerencije lokalnih vlasti u Srbiji u kontroli, na primer, biračkih
spiskova, a samim tim smanjiće se i mogućnost u sprečavanju izborne krađe.
Šta može biti odgovor srpske opozicije? Bojkot saveznih izbora praktično
ne bi značio ništa, s obzirom na to da proporcionalni izborni sistem na
saveznom nivou (a ni na republičkim izborima u Srbiji) ne podrazumeva
obavezu da na biralište izađe više od 50 odsto birača. To nije
izuzetak samo našeg izbornog sistema već i drugih u kojima je primenjena
neka od formula proporcionalnog računa. Formalno, režim bi mogao da
sprovede parlamentarne izbore čak i ako bude znatnog bojkota izbornog
procesa. Bojkoti, uostalom, ni do sada nisu davali neki efekat zbog
sklonosti birača da izbore smatraju izrazom lojalnosti državi.
Opozicioni akteri u Srbiji, čija je izborna šansa samo u tome da što
veći broj ljudi izađe na izbore, morali bi da shvate da je igra sa
saveznim izborima samo jedan od manevara smišljenih radi homogenizacije
režimskih snaga, a radi razdvajanja, usitnjavanja i obeshrabrivanja
reformističkih snaga. Drugim rečima, srpski opozicioni lideri, njihovi
savetnici i aktivisti ne bi trebalo da se zanose razmišljanjem o nekakvom
bojkotu izbora.
Oni praktično više nemaju u rukama nikakav parlamentarni mehanizam,
čak nemaju ni mogućnost uvida u izbornu završnicu koju bi možda imali
i kao potcenjena skupštinska manjina. SPO je, posle pokušaja da iznudi
razgovore o izbornim uslovima, napustio sednicu odgovarajućeg skupštinskog
odbora, i tada je jedan od predstavnika ove partije rekao: "Činićemo
što činiti moramo!" Do sada nije razjašnjeno šta je to. Srpska
opozicija je prolećnim mitingom u Beogradu pokazala da ima podršku
javnosti za promene. Režim se trudio da "ne vidi" tu masu ljudi
i čekao je da se balon izduva. Logično je bilo očekivati da će posle
tog uspešnog dana za srpsku opoziciju biti aktiviran pozitivan scenario.
To se još nije desilo. Srpska opozicija za protekle tri nedelje režimu
nije pokazala da tu masovnu podršku aktivno i energično koristiti. U
termodinamici to se zove – entropija. Na srpskoj političkoj sceni to se
zove – strah od završnice.
To nije dobar tok događaja s obzirom na to da veliki broj sondaža
javnog mnjenja pokazuje pad poverenja u političke institucije i rast
opozicionog raspoloženja. Kad nezadovoljstvo nije politički
artikulisano, ono može lako skliznuti u metež. Jedina zaštita od takvog
toka stvari jeste da opozicija ozbiljno poradi s narodom, da još poveća
uticaj, da motiviše neodlučne i da na "golom polju" ostvari
jasnu, svima vidljivu i za režim obeshrabrujuću pobedu. To tog cilja
treba izlizati još malo đonova.
Milan Milošević
