Slučaj
albanskih zatvorenika
Pravosudni haos
Mnogi
okrivljeni su u policijskom pritvoru već više od godinu dana, na sudu ima
svedočenja o iznuđivanju priznanja torturom, a tužilac u slučaju grupe
albanskih studenata traži da se kao dokaz prizna – emisija RTS-a
Tridesetosmogodišnji
Nedžmedin Sejfula iz Peći radio je kao kuvar u Švajcarskoj. Još pre
izbijanja prošlogodišnjeg sukoba na Kosovu, pošao je kući da čuva
roditelje, jer preostala dvojica braće nisu mogli: jedan je radio kao lekar u
Prištini, drugi je studirao menadžment u Londonu. Pazio je da na putu do kuće
izbegne područja gde su se vodile borbe, ali nije zaobišao ono što je UČK
zvao oslobođenom teritorijom".
Idući tako, čuo je u blizini
pucnjavu. Zabrinuo se za ujaka, za koga je znao da je tu negde, pa je pošao da
ga traži. Naišao je, međutim, na patrolu UČK-a. Objasnio je ko je, šta traži,
ali su mu ipak uzeli ličnu kartu i otišli nekud da ga provere.U međuvremenu
se pojavio i ujak, i zgranuto ga upitao – šta ćeš tu, beži. Čekao je
Sejfula, čekao, pa kako se pripadnici UČK-a neko vreme nisu vraćali, uplašio
se i pobegao. Kasnije je njegova lična karta nađena u štabu UČK-a, a Sejfula
je uhapšen i izveden na sud u Požarevcu. U međuvremenu je odrobijao svoje i
pušten je na slobodu.
To je jedna od stotinu priča o
albanskim zatvorenicima u Srbiji koji su postali ne samo predmet brige međunarodnih
humanitarnih organizacija već i moneta za političke nagodbe.
POLITIČKI
ZATVORENICI: Prema
podacima Fonda za humanitarno pravo prikupljenim od advokata, Crvenog krsta i
ono malo zvaničnih podataka koji su na raspolaganju javnosti, do ulaska trupa
KFOR-a prošle godine na Kosovu je uhapšeno 2100 ljudi. Do danas ih je pušteno
1070 (u poslednje vreme ih puštaju po 20-30 dnevno). Od onih koji su i dalje u
zatvoru dvadesetak su Srbi, što znači da je u Srbiji trenutno 960-970
albanskih zatvorenika. Rasuti su uglavnom po kazneno-popravnim zavodima u
Sremskoj Mitrovici, Požarevcu, Nišu, a nešto malo ih je u Vranju, Zaječaru,
Leskovcu i Beogradu.
Oko 300 ljudi je u zatvoru zbog
tzv. običnog kriminala. Ostali su politički zatvorenici, kažnjeni za krivična
dela protiv ustavnog uređenja, odnosno udruživanja radi neprijateljske
delatnosti i terorizma.
Skoro svi politički zatvorenici
su u zatvoru od 1999, dok je nekolicina osuđena u kosovskim sudovima 1998. Svi
su, dakle, u zatvoru bar godinu dana. Nekima se sudi, drugima suđenje još nije
ni počelo nego se vode kao da su još u policijskom pritvoru. Po Zakonu o krivičnom
postupku, međutim, pritvor može da traje najviše tri dana (u vreme ratnog
stanja 30 dana, s mogućnošću da se produži). Prema istom zakonu, okrivljeni
mora biti pušten ako se u roku od šest meseci protiv njega ne podigne optužnica.
Ne krše se samo odredbe unutrašnjeg
prava nego i međunarodnopravni standardi predviđeni konvencijama koje je
Jugoslavija potpisala. Reč je o Konvenciji protiv torture, po kojoj se tortura
mora sprečavati i njeni počinioci kažnjavati (zatvorenici svedoče na sudu o
iznuđivanju iskaza ćzičkom i psihičkom silom) i Konvenciji o građanskim i
političkim pravima, kojom su propisani standardi za pravično i fer suđenje.
DVE
GRUPE: Pravnici koji se
bave albanskim zatvorenicima među njima razlikuju dve grupe. Prvu čine oni
koje su srpske vlasti pokupile kad su se povlačile sa Kosova (nekima se već
sudilo, neki su bili uhapšeni tokom rata, neki su baš usput pokupljeni); druga
su albanski studenti kojima se sudilo i sudi u Beogradu.
Govoreći o prvima, advokat Rajko Danilović najpre pominje improvizacije u
optuženjima. Kaže da je to donekle razumljivo: država na Kosovu ni pre rata
sa NATO-om nije funkcionisala, a pogotovo nije kad je došlo ratno stanje,
bombardovanje. Okrivljeni su bili zatvarani po privatnim kućama i tamo
ispitivani, istrage su vođene samo u meri u kojoj je to bilo moguće, bilo je i
urednih i neurednih zapisnika.
Kad je počelo povlačenje počela
je i selidba sudova i pritvorenika. Oni se razmeštaju po raznim zatvorima u
Srbiji i čine se pokušaji da se organizuju postupci. U Leskovcu i Nišu radi
prištinski sud, u Požarevcu prizrenski... Sudi se po skraćenom postupku, na
osnovu spisa, dokazi ne mogu da se izvode. Nekad se sudi samo na osnovu
policijske obrade.
POSLEDICE:
Suđenja se, objašnjava Danilović, obično vezuju za posledice. Ako su
poginuli vojnici, policajci, onda su teža optuženja za koja se izriče
najmanja kazna od pet godina zatvora. Ako su posledice bile lakše, sudi se zbog
udruživanja radi terorizma. Za terorizam se, inače, sudi po međunarodnim
standardima koja su uneta i u naše zakonodavstvo. Tu je reč o političkim
motivima zbog kojih se stvaraju grupe, bande koje proizvode političke efekte
napadom na civilno stanovništvo. Međutim, UČK nije uvek ugrožavao civilno
stanovništvo, nego je bilo i organizovanog nasilja protiv države, odnosno
policije i vojske.
Jedan od poznatijih slučajeva
je đakovička grupa koju čini 144 okrivljena. Jednog dana je policija došla u
Đakovicu, sve muškarce poterala u centar mesta, sve žene i decu u pravcu
Albanije. Veštačenjem je navodno utvrđeno da su imali tragove baruta na
rukama i ramenima, odnosno da su pucali. Postoje, međutim, tvrdnje da je većina
onih koji su pucali pobegla u šumu, gde su i pobijeni (oko 700 Albanaca se na
tom području vodi kao nestalo).
Javnosti je poznat i slučaj braće
Mazreku, optuženih za višestruki zločin protiv srpskih civila u Klečkoj.
Priznali su zlodelo pred TV kamerama, što je nadugačko i naširoko emitovano
na više televizija – da bi kasnije rekli da je to bilo iznuđeno priznanje. U
optužnici je naglašeno da su tamo ubijani i spaljivani žene i deca, ali u
nalazu ćnskih patologa – istih onih koji su ispitivali zločin u Račku i na
još šest lokacija – piše da među leševima nije bilo ženskih ni dečjih.
Suđenje je u toku.
ANONIMUSI:
Prema saznanjima Rajka Danilovića, među okrivljenima i optuženima nema
nijedne ličnosti stvarno aćrmisane u delatnostima UČK-a. Jedina poznata osoba
među njima jeste Flora Brovina, ali je ona poznata ne kao pripadnik UČK-a nego
kao pesnikinja i lekarka, kao predsednica Demokratskog udruženja žena Kosova
koja je na sebe uzela misiju prosvećivanja kosovskih žena. Njena nevladina
organizacija bila je prijavljena, sarađivala je s drugim NVO-ima u zemlji i
svetu, sve je bilo legalno. Njen greh je u tome što je u nekoliko navrata
organizovala demonstracije kad je neko pretučen ili ubijen. Brovina je niz puta
ispitivana u policiji i bila je optužena po članu 125 KZ SRJ (terorizam). Da
je po tom članu osuđena, verovatno bi dobila godinu dana zatvora. Međutim, na
osnovu dva zapisnika sa saslušanja optužnica je prekvalićkovana u teže krivično
delo. Na ta dva zapisnika temelje presudu – ali ni ono što je u tim
zapisnicima ne potvrđuje izreku u optužnici. Uglavnom, sad izdržava kaznu od
12 godina zatvora. Nedavno je nju i druge zatvorenike posetio ministar pravde u
Vladi Srbije Dragoljub Janković. Rekao je Brovini da lepo izgleda. Odgovorila
mu je da se posebno potrudila za tu priliku.
Pa dobro, gde su krivci –
organizatori, naredbodavci ili izvršioci – nespornih zločina protiv civila
na Kosovu? "Sa takvima su pregovarali u Rambujeu", kaže kratko Rajko
Danilović.
STUDENTI:
Kad je reč o studentima koji su se zatekli u Beogradu kad je počeo rat i tu
bili uhapšeni, i tu postoje dve grupe. Prva se prošle godine, na osnovu
presude predsednika Veća Okružnog suda u Beogradu Zorana Savića, našla na
slobodi.
Suđenje drugoj grupi je u toku
(nastavak je zakazan za 18. maj), i vuče se već nekih godinu dana kod
predsednika Veća Dragiše Slijepčevića. Skoro svi studenti u toj grupi u
Beograd su došli sa sarajevskog univerziteta kad je počeo rat u BiH. Uglavnom
su studirali farmaciju i poljoprivredu. Među njima je bio i Zef Baljuca,
katolik i zlatar iz Rijeke, kome se sudi u odsustvu. Jedan student je optužen
da je učestvovao u akcijama UČK-a dok je bio na odmoru u Peći.
Šestorica optuženih u drugoj
grupi studirali su u Beogradu kad je počelo bombardovanje, iz čega oni upućeni
u ova suđenja zaključuju da su morali biti lojalni, jer su oni drugi mogli
biti na raznim mestima – ali sigurno ne ovde. – Mislim da su ova dva suđenja
nameštena u funkciji etničkog čišćenja Beogradskog univerziteta, kaže
Danilović.
PRIZNANJE:
Postoje dve optužbe protiv grupe kojoj se sad sudi. Prva je da su stvorili
terorističku grupu koja je u Beogradu tokom rata planirala brojne diverzije:
podmetanje bombe u skloništa sa ženama i decom, na Trgu republike u vreme održavanja
protestnih koncerata, u Glavnu poštu. Ništa od toga nisu uspeli da urade zbog
– kako nedavno u jednom govoru reče srpski ministar policije Vlajko
Stojiljković – dobrog rada organa bezbednosti. Druga optužba odnosi se na
zločine na samom Kosovu. Reč je o učešću u borbama na strani UČK-a kad su
ubijena dva policajca i, pored toga, o mučenju i masakriranju ubijenog kapetana
policije Srđana Petrovića (odsecanje nosa, ušiju, polnog organa). Snimak
njihovog priznanja – iznuđenog policijskom torturom, kako su rekli na početku
suđenja –emitovan je u emisiji "Aktuelnosti" (30. maja 1999).
Studenti su priznali najgnusnije zločine – ali drugih dokaza, osim tog
snimka, nema. Sad tužilac (Veselin Mrdak) traži da pomenuta emisija posluži
kao dokaz na sudu – što bi bio apsolutni pravosudni presedan. Tužilac je,
tražeći da se emisija "Aktuelnosti" "odgleda", naveo da je
njihova krivica očigledna "iz spontanih i uverljivih izjava" pred
kamerama RTS-a. Ukoliko bi sudija Slijepčević tako nešto prihvatio, to bi značilo
da optuženi u našim sudovima zaista više ne uživaju nikakve procesne
garancije, da mogu biti osuđeni na najteže kazne bez dokazane krivice.
Roksanda Ninčić
