Estrada i politika
Ko je pevao u Atini
Kritičari estradnih fenomena narodnjake prirodno
vezuju uz vlast, kao eklatantan
primer kulturnog modela koji je režim namenio Srbima trećeg milenijuma.
Da li će se na listi u zemljama Evropske unije nepoželjnih osoba naći
zvezde "turbo-folk" estrade
Kako
su u "odlično obaveštenim krugovima" saznali novinari, na
nedavnom susretu srpske opozicije i zapadnih diplomata u Atini iznet je
jedan zanimljiv predlog. Radi se o tome da se na poznatu listu u zemljama
Evropske unije nepoželjnih osoba, koje čine i podržavaju režim
Slobodana Miloševića, stave i ovdašnje zvezde "turbo folk"
estrade. Predlog da se narodnjacima onemogući dobijanje viza za ulazak u
zapadne zemlje jer listom podržavaju režim, kako se navodi, ozbiljno su
uzeli u razmatranje američki ambasadori Dobins i Berns. Ovu informaciju
bilo je gotovo nemoguće proveriti među akterima atinskih susreta, ali je
niko nije ni demantovao. "To nije bio ničiji zvaničan stav ni
inicijativa, niti se o tome zvanično govorilo", pojašnjava za
"Vreme" Velja Ilić. "Neko je u onoj gužvi u Atini
privatno postavio to pitanje", govoreći da pojedinci iz JUL-a
ubiraju veliki prihod od toga, ali to nije ozbiljno uzeto u obzir, i od
toga verovatno nema ništa."
Dakle, lažna uzbuna; ali sama činjenica da se "neko"
dosetio da narodnjacima treba udariti sankcije po sebi je dovoljno
intrigantna. Vest je razumljivo najviše neprijatno iznenadila zvezde folk
estrade.
"To je atentat na srpsku kulturu i srpske običaje", reći će
za "Vreme" između dva leta za Cirih Era Ojdanić. "Mi,
ljudi sa estrade, filma, sporta, zbližavamo ljude bez obzira na versku i
nacionalnu pripadnost. Svi bi trebalo da se borimo za ukidanje sankcija, a
ne za uvođenje novih. Ne znam ko je to predložio, ali to je nekorektno,
drsko i bezobrazno", kaže Ojdanić, i nastavlja: Treba raditi, a ne
sedeti i maštati. Bez rada nema rezultata. A režim Slobodana Miloševića
će vrlo brzo sve da dovede na svoje mesto."
DUH I MORAL: "Svetski
poredak je takav, i oni mogu da rade šta hoće", kaže za
"Vreme" hit pevačica Gordana Lazarević pred put u Ofenbah.
"Ja sam profesionalac, radim svoj posao, i uvek sam bila uz svoj
narod, što je normalno. Dižem mu duh i moral, i pesmom mu pomažem da
bar za trenutak zaboravi na tešku svakodnevicu."
Ukoliko predlog slučajno prođe, ovdašnjim narodnjacima zaista neće
biti lako. Ili, kako je nedavno, tim povodom, doslovno rekla Zorica
Brunclik u izjavi "Frankfurtskim vestima": "Nije mi samo
jasno kome mi smetamo? Zabrana izlaska iz zemlje značila bi da mi pevači
izgubimo svoju egzistenciju i u zemlji bi se pojavila nova socijalna grupa
koja bi pomoć primala od Crvenog krsta. Kome to odgovara?" Iz ovoga
je jasno da naši narodnjaci ne žive od ovdašnjih tiraža i koncerata.
Kad bi ovde zarađivali, "izgubili bi egzistenciju" i spali bi
na Crveni krst, kaže nesumnjivo upućena Brunclikova. To i svi ostali
znaju, pa je zato ceo njihov angažman usmeren na tezge napolju.
Godinama unazad narodnjaci, ali i denseri i kako-se-već-sve-ne-zove
sve ono što para estradno nebo Srbije, razvili su posao sa inostranstvom
do savršenstva. Posao se kreće u začaranom krugu: gazde klubova, kafana
i diskoteka u belom svetu koje okupljaju naše iseljenike – produkcijske
kuće (ZAM produkcija, GRAND production i sl.) u sprezi sa ovdašnjim TV stanicama koje
imaju satelitski program (najmoćnija i najznačajnija je TV Pink) i –
izvođači.
Kako
sve to funkcioniše?
Menadžeri koji zakupljuju dvorane, vlasnici klubova, diskoteka i sličnih
ustanova u belom svetu – najčešće se pominju Nemačka, Švajcarska,
Kanada, Australija, Francuska – okupljaju naše gastarbajtere, prve,
druge i treće generacije iseljenika, podjednako ophrvane nostalgijom za
rodnim krajem i teškim teretom arbajta i nemogućnošću stvarnog
uklapanja u sredinu u kojoj žive i zarađuju hleb nasušni. Da bi se kroz
etilenske magle, koje se javljaju kao neizbežna posledica ovih dilema,
dozvale zavičajne tuge – gazde angažuju narodnjačke zvezde. Kao dokaz
da je naručeni estradni umetnik prava zvezda neophodno je njegovo
pojavljivanje na televizoru.
Kako TV Pink ima najmoćniji satelitski program, veoma gledan svuda gde
ima onih koji razumeju ovaj jezik, samo pojavljivanje na njemu garantuje
uspeh. Tu se kao posrednici i menadžeri pojavljuju onda produkcijske kuće
ZAM, GRAND i slične, koje zakupljuju udarne termine na ovoj televiziji i
u njima predstavljaju svoje pulene koji se preporučuju našijencima ćirilicom, glasovnim i stasovnim mogućnostima, nikad
ne propuštajući da kažu kod kog gazde, u kojem mestu, kog vikenda
gostuju.
AZIJATSKI KISMET: Od
nostalgije i gastarbajterskog patriotizma svi učesnici ovog circulusa
odlično žive. Nostalgija se bolje leči što je muzika glasnija i
dramatičnija. Tako melos koji se plasira ima sav potreban patos.
Malo azijatskog kismet melosa – u iskrivljenoj perspektivi, tamo
zapadnije Srbija se čini mnogo istočnija – malo srpskog patriotizma, i
ugođaj je kompletan. Honorari zvezda za "vikend u inostranstvu"
su od par hiljada maraka pa naviše, zavisi od kalibra zvezde, odnosno od
broja ljudi koji može da privuče.
Otuda na televizijama toliko narodnjaka, a slika o prisutnosti određenih
vrsta muzike koju daju mediji, bez obzira na agresivnost koja ih krasi i
moć da formiraju trendove, uglavnom je lažna, što bi se lako moglo i
dokazati kada bi izdavačke kuće govorile prave tiraže ovdašnjih nazovi
zvezda. U poslednjih nekoliko godina na prste jedne ruke mogu se nabrojati
veliki narodnjački koncerti u Beogradu, koji, da podsetimo, ima bar dva
miliona ljudi.
Pored narodnjaka, odličan posao sa inostranstvom prave i Balašević,
Riblja čorba, Zabranjeno pušenje, Bajaga, kojih na televizijama nema uopšte,
ali zahvaljujući dobrom kreditu od pre '91. i novijim generacijama
iseljenika malo drugačijih estetskih kriterijuma pune dvorane "gore
od Aljaske do Australije". Odatle i u njihovim pesmama razni
gastarbajterski motivi. A sve čega nema na Pinku i RTS-u za one napolju i
ne postoji; drugih satelitskih programa nema, a na ovima non-stop samo
drma od A što ne bi moglo!
kreirajući sliku Srbije ćevapčića i veselja.
Tako je celokupna muzička industrija koncipirana i programirana prema
ciljnoj grupi kojoj se obraća, jer tako nalažu principi tržišnog
muziciranja.
KIČ
PATRIOTIZAM: Dobro, a gde je tu politika?
Prvo, kritičari estradnih fenomena narodnjake prirodno vezuju uz
vlast, kao eklatantan primer
kulturnog modela koji je režim namenio Srbima trećeg milenijuma.
Populizam, diletantizam, kič patriotizam, falsifikovanje nacionalnih
tradicija, istorije i vrednosti, najniži instinkti koji se agresivnošću
provociraju, rajinski mentalitet – njihova su zajednička crta. Naravno,
narodnjaci imaju svoje desno i levo krilo. Zdesna stoje novokomponavani
rokeri, a sleva razni mutanti rep, dens i ostale provenijencije. Iza njih
stoje autori koji neretko štancuju pesme po istom obrascu i za rok, i za
pop, i za rep, i za dens i za folk izvođače. Iznad svih njih stoje retki
nesporni majstori narodne muzike poput Harisa Džinovića, Šabana
Bajramovića, Miroslava Ilića, Legendi, Cuneta Gojkovića.
O pogubnom forsiranju lažne narodne muzike govorili su i na njega
upozoravali mnogi. Još onomad je Pavle Aksentijević kao opozicioni
poslanik u Skupštini Srbije puštao pesme Dragane Mirković i njima slične
iranske napeve i upozoravao na azijaćenje izvornog narodnog melosa kojim
se čini pravi duhovni genocid nad nacijom. "Najveća neistina je kad
se kaže da to narod voli", govorio je Zoran Hristić, kompozitor.
"Istina je sledeća: kada dođe do spoja muzike i centra moći, onda
to nije ukus naroda nego nametnuti pogled na svet." Za ovaj pogled na
svet nije potreban mozak, dovoljna je kičmena moždina.
Pevači narodne muzike koji su članovi partija na vlasti svoje političko
opredeljenje ne kriju, poput Zorice Brunclik, funkcionerke JUL-a, ili
pomenutog Miroslava Ilića, koji je bio na izbornoj listi SPS-a, dok se
javno ne zna da je ijedan pevač ili pevačica narodne muzike član neke
opozicione partije, iako ima i takvih, kako su nam rekli u Savezu za
promene. Članstvo u opozicionim patrtijama se krije, jer bi obznanjivanje
tog podatka ozbiljno ugrozilo karijeru dotičnog člana, usled sankcija
koje bi sigurno ekspresno sledile od direktora televizije, za kojeg se zna
kako politički stoji. Zato je većina šatro apolitična, "misli da
ne bi trebalo mešati politiku i umetnost", jer svi oni "pevaju
za narod". A sa druge strane grozničavo drže svoje pozicije i
gledaju da se nekom ne zamere, jer znaju da su povlašćeni, da zarađuju
mnogo preko svoje mere, da kriterijuma nema, da su zamenjivi, jer takvih
klonova medijske fabrike mogu preko noći da naštancuju koliko je
potrebno. Kako na estradi, ovaj princip važi svuda. Mediokriteti se množe
i utapaju u bezličnu masu od koje je sačinjena ponuda, standardi padaju,
i sve polako tone. Izuzeci potvrđuju pravilo, i ograničavaju prostor u
kojem je dozvoljeno igrati.
TEZGE: Estrada je politična
u meri u kojoj podržava status quo,
a sa druge strane politika postoji samo svojim estradnim životom, negde
između skandala, tračeva i ogovaranja. Mesta gde se estrada i politika
dodiruju najatraktivnija su mesta za ispiranje usta. Odatle više prašine
digne skandal sa Sinišom Mihajlovićem nego sva saopštenja političkih
stranaka zajedno. Šešeljev uspon je najbolji primer koliko je politika
estrada.
Naravno da su sankcije narodnjacima besmislene, i da je, najblaže rečeno,
glupo pomisliti da će se ako se dohaka Eri Ojdaniću dohakati i Miloševiću.
Niti se Eri Ojdaniću može dohakati, jer je od takvog, nedohakljivog
materijala napravljen, niti će sredovečne domaćice ikad dok peglaju
slušati Neočekivanu silu koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
Problem je u tome što između Ere i "Sile" nema ničega, a naročito
nema para. Odatle je izbor lažan. Nije problem što narodnjaci zarađuju
napolju za vikend hiljade maraka, već što ovde za mesec dana ne može da
se zaradi dvesta maraka.
Nekada su najbolje tezge za ovdašnje muzičare bile turneje po istočnoevropskim
zemljama, naročito Sovjetskom Savezu. Tada su, od Đorđa Marjanovića do
Bajage i Bijelog Dugmeta, stotine hiljada Rusa hrlile da sa šlagerima i
rokenrolom koji je dolazio odavde osete dah njima nedostupnog Zapada,
basnoslovno plaćajući za instant slobodu koju su simbolizovale žvakaće
gume i najlon čarape. Danas su najbolje tezge na Zapadu, samo ovaj put su
narodnjaci ti koji idu na Zapad da bi Srbi koji su izbegli iz Srbije, bede
i ratova osetili dah Istoka i izvornog jada i čemera.
Nebojša Grujičić
