Unuk
i deda
Josip Broz o Titu
"Bili smo u Dobanovcima na
zajedničkom ručku. Tito je imao istančan ukus i, ako bi pio, pio je
isključivo Čivas s ledom ili Čivas s limunadom, ponekad vino. Voleo je
dobre cigare i da pojede nešto slasno i masno, iako su mu lekari sve to
branili"
Broz i njegova porodica smešteni su u nekadašnji
letnjikovac, lepo starinsko zdanje uglavljeno među vilama novih bogataša,
sa predivnim pogledom na Beograd. Prvi komšija Josipa Broza je savezni
premijer Momir Bulatović, a ni do Belog dvora nije daleko.
Iako
ga nismo videli godinama, Josip Broz je ostao isti. Prepoznali biste ga
bez problema po onom karakterističnom, širokom osmehu i dubokom glasu.
Kao i mnogi naši sugrađani i zemljaci, i Josip Broz je razočaran
razvojem događaja u državi, odnosom sveta prema Jugoslaviji, a nije mu
svejedno ni zbog lošeg stanja u privredi. Kada bi on danas uzeo stvar u
svoje ruke – počeo bi baš od privrede...
Josip Broz danas živi skromno; nema Plavi voz, Galebom
se sada drugi diče, a ni predsednički avion nije njegov. Ni državni
vozni park, niti limuzine. S gorčinom kaže da su brojni skupoceni
eksponati, umetnički predmeti i razni državnički pokloni koji su čuvani
u objektima u krugu Kuće cveća i Muzeja "25. maj" otišli u
nepovrat. Ne zna ni šta je sa štafetama, kamičkom sa Meseca... Ali
pouzdano zna da je sve to razvučeno i završilo u nekim privatnim
vitrinama. A ko bi drugi razgrabio ako ne novi moćnici.
Zna odlično i kada je uklonjena počasna straža oko
sarkofaga – 1. maja 1992. godine, u četiri ujutru. Po struci je bravar,
po vokaciji lovac, a od politike beži. Metalostrugarstvom se, istina, više
ne bavi, ali je ostao privržen privatnoj inicijativi i maloj privredi. I
ne žali se baš mnogo, jer danas ipak živi bolje nego pre deset godina.
ZLATAN SAT I
KARABIN: Četvoročlana porodica Josipa Broza
donedavno je živela u malom stanu na Novom Beogradu, u blizini
Studentskog grada. A onda se otac razboleo i umro, pa se Josip sa
porodicom preselio na Dedinje, u pomenuti letnjikovac. I sada ima glavni
grad preostale Jugoslavije na dlanu, kao nekada njegov deda i otac.
Između Josipa Broza i Tita i danas postoji jaka veza.
To je zlatan ručni sat; uz jednu pušku, to je jedina preostala uspomena
na dedu. Jasno – aktuelni Josip (Joško) Broz je unuk Josipa Broza Tita
i sin Žarka Broza. Joško je rastao uz Titove skute, a kada je stasao
postao je, a šta drugo, lovac, metalostrugar, policajac i na kraju
privatnik. Joško se ne stidi tetovaža po rukama (uspomena iz vojske), a
onda je godinama bio Titov pratilac u lovu i nadzornik njegovih lovišta.
Bio je i policajac, koji se u antidiverzantskom vodu savezne policije
brinuo za Titovu bezbednost sve do njegove smrti, 4. maja 1980. godine.
Dvadeset godina kasnije, Josip misli o Brozu isto ono
što je uzeo kao gotovu činjenicu kada ga je deda držao na krilu – da
će Titovo ime u istoriji, za razliku od mnogih njegovih savremenika i
naslednika, ostati zapisano zlatnim slovima. U njegovim sećanjima Titov
lik i delo nisu nikada dovedeni u pitanje.
"Danas se svašta priča o našoj porodici i
porodičnom životu, a činjenica je da je Tito prema porodici bio
izuzetno pažljiv. Prema svima nama je uvek imao otvoren i iskren
odnos", seća se danas Josip. Što se metoda vaspitanja tiče, Tito
nikada nije tukao mlađeg Josipa, iako je jednom malo falilo.
"Paunovima sam iščupao nekoliko onih lepih pera,
on je za to čuo i strašno se naljutio. Dva dana sam se krio u borovoj šumi
pored kuće. Na kraju me je našao, izgrdio, i to je bilo sve. Kada je bio
ljut, onda si morao malo da mu se skloniš s očiju i sačekaš da se
'oladi, pošto bi ga bes uvek brzo prošao. Što sam znao lukavo da
iskoristim", priznaje Joško. Zanimljivo je da Tito u školi nikada
nije intervenisao za svog unuka. Tako je Josip mlađi krenuo u gimnaziju,
posvađao se sa profesorima, nastavio školovanje u šumarskoj školi, i
dedinim stopama, završio zanat. Sve u svemu, po profesiji je šumar,
policajac, ugostitelj i metalostrugar. Tito nije bio baš oduševljen životnim
preokupacijama svoga unuka, tu i tamo su se zbog škole i obrazovanja i
sporečkali, ali Jošku takve svađe nikada nisu ni dlaku skrivile.
Ponosan je i na činjenicu da od dede nikada nije
dobijao "besne" poklone. Istina, jednom je dobio pušku. To je
bilo posle Titove druge operacije. Joško je postao upravitelj vojnih lovišta,
to mu je bio prvi posao, i Tito mu je na Brdu kod Kranja poklonio novu pušku;
uz uslov da mu Josip mlađi prvo vrati onu staru, već pomalo izanđalu. U
svakom slučaju, najdragocenija stvar koja je Josipu Brozu ostala od Tita
jeste ručni sat koji mu je Stari poklonio 1972. godine u Belju. Bilo je
to posle lova u kome je Tito odstrelio jelena "kapitalca",
svetskog prvaka, s kojim se posle i slikao.
"Za
vreme lova sam izgubio svoj stari, ruski sat; negde mi je ispao, što sam
primetio tek kada me je Tito upitao koliko je sati. Bez reči je skinuo
svoj sat s ruke i dao mi ga. Taj zlatni sat nosim i dan danas. I to je sve
'skupoceno' što mi je ostalo od dede; on nikada nije dozvoljavao da bilo
ko iz njegove porodice ima nešto po čemu bi se izdvajao od drugih."
Deda ipak nije bio cicija. Kad je došlo vreme, unuku je kupio prvi
auto, "princa", 1970. godine.
"Auto mi je u Belje, gde sam živeo i radio,
dovezao Titov vozač čika-Marko. Znam da je Tito Marku dao svoj novac da
mi taj auto kupi, iako je već u to vreme imao gomilu mercedesa, kadilaka,
ZIL-ova i drugih automobila koje bi mogao da poklanja, ali ne, on je svoje
poklone kupovao!" Tito je
deci i unucima ponekad davao novac, "pošto ga za sebe nije
trebao". Na pitanje – da li zna kolika je bila dedina plata, Joško
kaže da o novcu Tito nije voleo da priča, ali pouzdano tvrdi da je veći
deo dohotka Titu sledovao po osnovi autorskih honorara i dnevnica (koje su
mu pripadale za službena putovanja). Otuda je i nastao kasniji državno-porodični
problem oko ostavinske rasprave.
"Tito zapravo nije imao lične imovine. Najčešće
pare nije ni imao pri sebi, pošto mu nisu trebale... Poklone, koje je
dobijao za rođendane i o državničkim putovanjima uopšte nije smatrao
svojim. On jednostavno nije imao ništa što bi bilo 'njegovo'. I one priče
o vilama, o kojima se toliko pisalo. One su ionako bile državne. U nekima
uopšte nije ni bio; neke je koristio veoma kratko, jedva deset dana u
godini, a u ostalo vreme su ih upotrebljavali republički funkcioneri, kao
na primer Stane Dolanc Brdo kod Kranja. Jedino što je Tito zaista želeo
da ima bio je vinograd u Kumrovcu, koji je njegov otac morao da proda kako
bi prehranio porodicu. Tito je želeo da taj vinograd povrati, i zato je
ovlastio neke funkcionere da prouče ukoliko bi vinograd mogao da se
otkupi."
Konačno je rečeni vinograd otkupljen; kasnije ga je
Tito preneo na sina Žarka, a on na Josipa mlađeg. Iako je s pravne
strane situacija pomalo konfuzna, jer su to zemljište u hrvatskom Zagorju
odavno podelili seljaci iz okoline.
Tito nije bio naročito zadovoljan zbog Joškove odluke
da napusti upravljanje vojnim rezervatima i otisne se međ' policajce.
Kasnije je, međutim ("a naročito pod stare dane kada su mu oterali
Jovanku pa je ostao sam i usamljen"), bio sretan da ima nekog
"svog" u blizini.
"Jednom smo prenoćili u hotelu 'Grand' u Prištini.
Tito me je pozvao da dođem u njegovu sobu, na razgovor. Nisam otišao, pošto
nisam mogao da ostavim celu službu obezbeđenja bez kontrole. Ujutro me
je upitao zašto nisam došao da malo ćaskamo, a ja sam mu odgovorio da
ne možemo mi da pričamo dok 'posao čeka'. To mu se strašno svidelo i
kasnije se hvalio da ga 'čuvaju njegovi'."
TESTAMENT,
MASON, JOVANKA: Josip Broz sa distance od dve
decenije zaključuje da je Tito ipak imao previše poverenja u ljude koji
su ga okruživali. "Pitanje je šta su mu oni rekli, a šta ne. Danas
se svi hvale onim što su mu, navodno, 'otvoreno' rekli, mada su to
uglavnom čiste laži. Tito je Dedijera, na primer, primio svega par puta,
a on je posle tvrdio drugačije. Slično je i sa Tempom. On se hvalisao
kako je Titu u brk skresao niz neprijatnih stvari još na početku
sedamdesetih godina, na Brionima, što je izmišljotina. Lično sam
prisustvovao tom čuvanom razgovoru, koji je vođen u šatoru na livadi, i
moram da kažem da je priča išla sasvim drugim tokom nego što je Tempo
kasnije svedočio. Niko u ono vreme nije imao petlju ni hrabrosti da Titu
kaže u oči 'to i to je pogrešno'. Nešto takvo Tito nikada ne bi
dozvolio; ukoliko bi iko i probao nešto slično, Tito bi ga prekinuo i
jasno rekao šta misli. Drugo je pitanje, naravno, je li to bilo pravilno.
Ako mene pitate, ja mislim da jeste. Jedino tako, čvrstom rukom, bilo je
moguće u onoj državi išta izgraditi."
Nije teško pretpostaviti da mlađi i stariji Josip
Broz imaju slična politička viđenja, mada Joško podvlači da niko više
iz porodice nema političkih ambicija i da je jedan političar u porodici
Brozovih bio sasvim dovoljan. A što se tiče Titovih dilema oko političkog
ustrojstva SFRJ, Joško se seća jednog neobičnog događaja: "Bili
smo u Dobanovcima na zajedničkom ručku. Tito je imao istančan ukus i,
ako bi pio, pio je isključivo Čivas s ledom ili Čivas s limunadom,
ponekad vino. Voleo je dobre cigare i da pojede nešto slasno i masno,
iako su mu lekari sve to branili. I tako me je neočekivano pozvao da mu
se pridružim na ručku. Bilo mi je čudno to što me uopšte nije pitao
šta bih hteo da pojedem; sam je odlučio da ću jesti svinjske krmenadle,
sebi je naručio biftek i zapretio ljudima iz obezbeđenja da niko ne sme
da nam smeta. Gunđao sam zbog njegovog jelovnika, a on je samo rekao 'Ma,
ćuti, bre!' Jeste, poslednje godine života su mu, u pogledu stvari koje
je voleo, bile baš pasje. Upitao me je: 'Kakav je ovo život kad ne možeš
ni u WC bez pratnje? Moraš da paziš na sve što jedeš i piješ i ne možeš
kao svi normalni ljudi u društvo, među svet...' To je dokaz da se on,
uprkos svoj moći i svoj vlasti koju je imao – nikada nije osećao
slobodnim. Odjednom je počeo da priča o politici. 'Sve zajedno je
bezvredno. Nova uloga republika u Federaciji razbija Jugoslaviju. To je naša
ogromna greška. Eto, probao sam i sa tim novim predsedništvom, ali stvar
uopšte ne funkcioniše.'
Pre toga smo bili na Kosovu i Tito je tamo već opazio
brojne ekscese, iako je najuže vođstvo pazilo da Tito ništa ne primeti.
Kada smo došli, oni su iz Titove blizine uklonili prvo sve stare
revolucionare, u koje je Tito imao poverenja, i miliciju postavili tako da
nikako ne može da dođe u dodir s narodom. Mi smo pretraživali teren,
pazili da su zatvorena sva vrata i prozori, a Tito je u autu zastajao na
mestima koja su označena kao bezbedna. Već tada je bilo prilično
napeto. U Klini su stavili Titovu sliku magarcu pod rep i pustili ga niz
ulicu. Nekako nam je uspelo da Tito to ne vidi. Nije znao za zahteve
Albanaca. Sećam se kako ga je tih godina Azem Vlasi, koji je 25. maja, na
Dan mladosti kao predsednik Omladinske organizacije Jugoslavije sedeo u počasnoj
loži pored Tita, iznenada upitao: 'Zašto Albanci ne mogu da imaju
republiku?' Usledio je tajac. 'Ti mali, da ućutiš i da mi više ne
pominješ takve gluposti!' Odbrusio mu je Tito"
Josip Broz je posebno pozoran na priče o Titovom
mentalnom stanju; napominje da je deda do poslednjeg dana bio bistrog i
visprenog uma, a ne kao što su neki pričali a drugi pisali. "Nikola
Ljubičić je kasnije tvrdio kako je Tito pod starost bio senilan, što me
je istinski začudilo i naljutilo. Pa bio sam sa Ljubičićem, Titom i još
nekim funkcionerima u Ristovcu na Tari 1979. godine, kada nam je Tito sa
terase pokazivao gde stoji kuća u kojoj se jednom tokom rata krio i u
zadnjem trenutku utekao četnicima. Sećao se svega – od imena žene i
njenog sina, do tačnog datuma događaja. Senilan starac se tako nečega
sigurno ne bi sećao..."
Što se Titovih poslednjih dana tiče, Joško misli da
je deda umro prerano: "Veliki deo krivice za njegovu preranu smrt
snosi Miroslav Badurina, šef kabineta, s kojim smo putovali u Ljubljanu.
Iznenada mu se obratio: 'Šta se sekiraš, druže predsedniče, i Ruzvelt
je dugo živeo sa svojom bolešću, pa ćete valjda i vi.' Kada je Tito to
čuo, u njemu se javio neki inat i odlučio je da ne da nogu. Rekao je:
'Na svet sam došao s dve noge, i tako ću s njega i otići!' I ko je onda
još smeo da mu predloži amputaciju?! Da mu Badurina nije to rekao, Tito
bi sigurno mudrije odlučivao o operacijama i poživeo još koju godinu.
Posle je samo gubio dragoceno vreme. Šta je radio – kada bi kroz vrata
ušli lekari da obave vizitu pred operaciju, on se pravio da spava! A da
su mu odmah amputirali nogu, sve bi možda bilo drugačije..."
Vest o Titovoj smrti objavljena je 4. maja 1980.
godine. U međuvremenu se mnogo šta dogodilo, mnogi su ga imitirali,
snimljen je i poneki film, ali poslednja reč o Titu još nije rečena. I
testament, o kome se mnogo nagađalo, a Josip Broz je 100 odsto siguran da
je postojao i da je "sklonjen, uklonjen", nikada nije nađen.
"Sećam se da mi je Tito na Brdu rekao da je mislio na nas, i za
kasnije!" Potkrepljuje Joško tvrdnju o dedinom testamentu. Ono što
je sigurno jeste da porodica i dalje povremeno obilazi Kuću cveća, kao i
da sa Jovankom nemaju nikakve kontakte, iako su praktično prve komšije,
i da upravo ona, Jovanka, svakog ponedeljka tačno u 11 sati ide mužu na
grob.
"To mu je najteže palo, pred smrt. Jovanka. Ona
ga je za srce ujela. Ona i njene ličke veze. Zato je nije hteo uz
uzglavlje ni u samrtnom ropcu. Priznajem da Jovanku nisam nikada posebno
voleo; još kada sam bio mali bacio sam njen prvi poklon – bicikl –
preko ograde balkona. Njeno mešanje u politiku išlo je mnogima na živce.
Ona je bila ta koja je sve odane mlade oficire koji su s Titom prošli
kroz rat lagano udaljavala od njega. Stalno je potpirivala neki strah,
govorila ko i kako može da mu šteti... Nije podnosila ni nas, njegovu
porodicu, i sve je činila da nas osami od njega. On nam je mnoge stvari
davao i činio krišom od nje, da ona ne zna i ne vidi. Na kraju nije hteo
da se razvede zbog poštovanja prema tolikim godinama koje su proveli
zajedno, ali više nije hteo da je vidi, uprkos tome što je ona nekoliko
puta tražila da je primi. Zato je poslednjih godina svog života toliko
putovao, a i kada bi došao u Užičku išao bi samo do Cvećare."
Jovanku danas ne obilazi više niko od Brozovih, među
kojima već ima i Titovih pra-praunučića. Svi oni bar na isti dan obiđu
Josipa Broza, ali se strogo drže satnice, da se ne sretnu. Jovanka rano
ujutro, a porodica u 11. Cvećara kao takva nikada im se kao poslednje
dedino počivalište nije posebno dopadala, ali je to bila Titova želja.
Porodica je htela da ga sahrani na Brdu kod Kranja, u muzeju, koji bi
kasnije služio kao mauzolej. Pa su u opštoj histeriji oko organizacije
sahrane i dedine volje odustali. Isto je i sa natpisom na sarkofagu, samo
ime i latinica. Obeležje (zvezda?) ispalo je, greškom. Zaboravljeno.
"Niko o tome nije mislio, a posle su krenule te priče da je deda bio
mason. I da njegovo telo nije u grobnici. Sve su to gluposti."
OBDUKCIJSKI IZVEŠTAJ:
Ostavinska rasprava je konačno, a Josip Broz
dodaje – navodno, završena. Postojala su tri spiska stvari; jedan za Žarka,
jedan za Mišu i treći za Jovanku. "Slučajno sam čuo da je to
navodno rešeno, ali advokati još ništa nisu dobili. Tu je učinjen
istorijski presedan, prema kome porodica nije mogla da nasledi ništa.
Sada nije u redu da ja to 'guram', to treba da rade Jovanka i Miša, mada
je veliko pitanje šta još uopšte postoji."
Nešto ipak postoji. Izveštaj sa obdukcije, recimo:
"Leš starijeg, dobro uhranjenog muškarca..." Tako počinje
obdukcijski zapisnik načinjen u ljubljanskom Kliničkom centru posle
smrti Josipa Broza. Iako još važi za strogo čuvanu tajnu, pre nekoliko
dana ga citirao ga je slovenački istoričar Božo Repe: "To je prilično
nesentimentalan kraj posle brda panagirika koji su ga decenijama slavili
kao 'legendarnog vođu', 'stamenog borca za mir' i 'velikog državnika'."
Repe nije usamljen u svojoj oceni Tita, što je cinizam koji, smatraju članovi
Titove porodice, posle euforije ranih sedamdesetih, polako jenjava.
"Iznenađen sam koliko ljudi, bez obzira na stranačku
pripadnost, bili oni iz SPS-a, SRS-a, SPO-a, JUL-a ili neke druge stranke,
lepo govori o vremenima koje smo preživeli. Verovatno se pokazalo da je
život u Jugoslaviji bio daleko bolji od života u ovoj raspadnutoj
Jugoslaviji. Danas se svuda, od Slovenije pa do Makedonije, više ne živi
kako se nekada živelo. Sve što je napravljeno, sagrađeno podignuto je u
ono doba. Od autoputa, zgrada, pa do Beograda. Sada se samo popravlja sve
što je već bilo. Ne znam kako neko uopšte može da se pomiri s tim da
one Jugoslavije više nema", sentimentalan je Titov potomak.
I dodaje Brozovo viđenje aktuelne situacije:
"Morali bismo da obnovimo odnose sa svetom. Hvalimo se da pravimo
automobile koji se još uvek pale maltene na kurblu. A svet vozi
automobile koji sami pokazuju gde treba da se ide. I to s Kinezima. I oni
su isti kao Rusi. Peking vam je grad u koji je ušao strani kapital i gde
se zaista radi. Ali u dubini Kine je jad i beda. I kako će ta Kina da nam
pomogne?! Mogu jedino da nam pošalju deset miliona Kineza da rade na
njivama, jer ovde neće niko više ni da radi. U tome i jeste problem.
Moramo da se otvorimo prema svetu."
Tokom intervencije NATO-a Josip Broz nije napuštao
svoju kuću, iako je u to doba to bila izuzetno loša lokacija. Za razliku
od komšije Moma, Josip Broz je s dvogledom u ruci pratio vazdušne borbe
i javljao nadležnim službama kud idu njihovi avioni. Tako je pre nešto
više od godinu dana iznad svoje bašte ugledao i one dve rakete, koje su
za trenutak zastale u vazduhu, pedesetak metara od njega, izoštrile ugao,
upalile dodatne motore i onda svom silinom udarile u rezidenciju njegovog
drugog komšije, Slobodana Miloševića, koji je takođe bio pionir
njegovog dede.
Posle svega što se u Jugoslaviji desilo, jasno je da
Tita posle Tita nema i neće ga biti. Za sve one kojima uspomene nisu
dovoljne ostaje nada da će nešto od onoga što je bilo jednom ipak doći
na svoje mesto. A svima ostaje i Josip Broz.
Svetlana Vasović-Mekina
Za
sve su krivi nesvrstani
Josip i Zlatica Broz živeli su u
Užičkoj 11, odmah pored Užičke 13–15, gde je bilo ognjište starijeg
Josipa, Tita. Ne krije da mu je deda uistinu bio i otac i majka od njegove
druge godine života, kada je Tito uzeo pod krov unuke, svog imenjaka i
njegovu sestru Zlaticu, kako bi ih sačuvao od porodičnih lomova. Žarko
se razveo od žene i osnovao novu porodicu, a Joškova majka se vratila u
zavičaj, Rusiju. Posle razvoda i spora kome će pripasti deca, Tito je
presekao svađe odlukom da Zlatica i Josip ostanu kod njega. Brinuo se za
njih koliko mu je to dopuštalo vreme, a "otkako je počeo malo više
da se bavi spoljnom politikom i nesvrstanima, utoliko je imao manje
vremena za nas". Zato je glavno obavljala rodbina (tetke) i svita. A
najlepše je svakako bilo kada su zajedno odlazili na Brione.
Lovac No 1
Josipa
Broza mlađeg u pogledu dede i njegove zaostavštine posebno ljute priče
da je Tito bio lovac kome su "nameštali" trofeje. Tu je,
uostalom, epizoda sa onim čuvenim medvedom, "šepavim",
svetskim prvakom, koga je Tito vrebao dve godine. "Rekli su mi da me
je Tito pozvao k sebi, strpali me u avion i odvezli na Brione. Pitao sam
se o čemu se radi, kad moram tako naprasno k njemu. Kada sam stigao, tamo
su već bili Dolanc i još neki... Odmah su me poslali u Titove odaje. Čim
me je ugledao, skočio je i rekao da mora nešto da mi pokaže. I izvukao
trofejni list: 'Konačno sam ga dočekao!' rekao je. 'E, svaka ti čast
ako sam ja morao zbog toga usred noći iz Beograda' odgovorio sam."
"Ja sam za njega mnogo puta organizovao lov i bio
sam svedok da je Tito bio jedan od vrhunskih lovaca. Danas možda može da
se postavi pitanje zašto je morao da se bavi baš lovom, ali u ono vreme
je mnogim državnicima to bilo zanimanje, to je bila neka vrsta društvenog
života. U ono vreme su ljudi kroz lov lakše uspostavljali kontakte i
zato je to bio nezaobilazan deo politike, ma kako to danas zvučalo
bizarno. Išao je u lov sa mnogima, ali jedino Čaušeskua nije mogao da
podnese, pošto je taj pucao u sve odreda, nije slušao i birao šta
odstreliti. Jednom smo u Sloveniji za njih dvojicu i pratnju organizovali
lov na divokoze; Tito je besno otišao sa čeke rekavši mi: 'Pogledaj ga,
to nije lovac, to je ubica!' Što se Tita tiče, on je sve do kraja života
imao oštar vid i mirnu ruku. Mogao je da pogodi i u trku. A kada je prvi
put osetio u lovu na fazane da im više nije dorastao, ostavio se
lova."
I ko su bili Titovi pravi prijatelji?
"Pre svega stari revolucionari poput Čolakovića,
Žarka Veselinova, Veljka Zekovića, ljudi koje je poznavao još pre '41.
Blizu mu je bio i Krleža, a posebno Ranković. Afera oko Rankovića ga je
posebno potresla i znam da je do kraja života sumnjao u Rankovićevu
krivicu. O tome smo često razgovarali. Ali tako je to ispalo i Tito nije
imao kud kada su mu servirani 'dokazi' o Rankovićevoj krivici. A više
nije nikakva tajna da su Tita prisluškivali, do samog kraja. Bio je već
u odmaklim godinama i to je bio način da i lekari znaju diše li i je li
sa njim sve u redu. Dakle, tada su razlozi za prisluškivanje Titovih
privatnih odaja bili pre svega zdravstvene prirode. Uostalom, u ono vreme
još nije bilo nikoga ko bi smeo i da pomisli na osvajanje vlasti!"
