Tito
i njegovo doba
Nostalgija
očajnika
Ima neke
velike istorijske ironije u činjenici da je apsolutni autsajder iz
zagorskog Kumrovca za Srbe i Srbiju, kad su neoborivi ekonomski
pokazatelji u pitanju, izgleda učinio je više nego svi Nemanjići,
Obrenovići i Karađorđevići zajedno
Na dvadesetu godišnjicu
smrti Josipa Broza, predsednika Druge Jugoslavije i poluvekovnog šefa
jugoslovenskih boljševika, kao da ponovo eskalira neka zatomljena
nostalgija za Titovim dobom, a o samom Starom sada se na sve strane bivše
jugoslovenske federacije snimaju benevolentne ludačke komedije – gotovo
kao izraz naknadne prisnosti sa komunističkim svecem koji je ovde nekada
prosipao tajanstvenu ali i svirepu moć modernizacije zapaćene u hladnim
katakombama svetske 
Kominterne.
Narod hrli da gleda te filmove, pa makar "Maršal" dolazio iz
Hrvatske, što je verovatno i znak da je priča sa novim sopstvenim
nacionalnim vođama i Titovim neuspelim mutantima završena. Ne potcenjujući
nijednu hipotezu uvek maštovitih politikologa, socijalnih psihologa i
takozvanih fenomenologa, na pitanje zašto je "bravar bio bolji"
(kako glasi već čuveni grafit sa beogradskih zidova) prvo (sasvim
marksistički) treba postaviti pitanje ne postoji li kakva ekonomska
podloga ove nostalgije za Titovim vremenom, koja se širi na muku većine
srpskih starih i novih nacionalista, a koji su ovog "velikog
Hrvata" stalno krivili za navodnu propast i istorijsko zaostajanje
Srbije.
S tim u vezi, ima neke
velike istorijske ironije u činjenici da u sedamstogodišnjoj srpskoj
nacionalnoj povesti nema razdoblja većeg i dužeg prosperiteta Srbije od
Titovog doba. Govorimo o istorijskoj ironiji zato što je taj
hrvatsko-slovenački mešanac i (poreklom i obrazovanjem) apsolutni
autsajder iz zagorskog Kumrovca za Srbe i Srbiju, kad su neoborivi
ekonomski pokazatelji u pitanju, izgleda učinio više nego svi Nemanjići,
Obrenovići i Karađorđevići zajedno.
ZAOSTAVŠTINA:
U četiri decenije
Titove aspolutne vladavine Jugoslavijom, Srbija se nalazila u državi koja
je zabeležila skoro neprekidnu četrdesetogodišnju stopu prosečnog godišnjeg
rasta društvenog proizvoda od 6,8 odsto (u račun je uzeto razdoblje između
1946. i 1986. godine, iako je Tito umro 1980. godine, ali bi se moglo reći
da je "njegovo doba" potrajalo upravo do 1987. godine). Posle
tog dugog razdoblja neprestanog, ponekad i gotovo skokovitog prosperiteta
(prosečna godišnja stopa rasta između 1956. i 1965. godine bila je
fantastičnih 9,5 odsto), kada se Srbija pod Miloševićem navodno vratila
sebi i svojoj tradiciji, svojim nacionalnim ciljevima i svome vođi, svome
dostojanstvu i svojoj pameti, društveni proizvod je u narednih 13 godina
– imao prosečnu stopu pada od oko 5,5 odsto (kad bi se uzela u račun i
katastrofalna prošla godina NATO bombardovanja, prosek bi pao još niže).
Na kraju prošlog milenijuma, u odnosu na posttitovsku kulminaciju
prosperiteta (1986) društveni proizvod SRJ bio je za 57 odsto manji, a u
odnosu na godinu Titove smrti (1980) nivo je bio manji za 54 odsto.
Jednostavno, kada su prošla
"brozna vremena", kako su Titovo razdoblje nazivali ogorčeni
srpski nacionalisti, došla su mnogo groznija vremena. Možda je, kako
neki kažu, i za taj naknadni srpski ekonomski strmoglav kriv Josip Broz,
ali bi u tom slučaju trebalo naći i onog ko je zaslužan što je u
njegovom dobu ostvaren toliko dug i toliko dinamičan razvoj – i u
Srbiji.
Teorija da je pod Titom
bio stvoren jedan iluzoran, parazitski privredni sistem koji je
prosperirao na poklonima i kreditima Zapada – verovatno je potpuno tačna
(govori se o pomoći između 100 i 150 milijardi dolara). Tito je u
velikoj meri vodio zemlju kao lično preduzeće, a spolja gledano, na
fasadi tog uglavnom uvek istog sistema jednovlašća, u početku smo imali
tablu "narodne demokratije", pa "diktature
proletarijata", pa parolu "fabrike radnicima", pa koncept
"samoupravljanja u jednoj zemlji", zatim "dogovornu
ekonomiju" i na kraju "permanentne reforme" i "tržišni
socijalizam". No, iza tog Titovog "političkog kapitalizma"
(privilegije i grabež veoma masivne nelegitimisane političke elite –
kako taj moderan termin definiše Josip Županov), to jest posle tog
iluzornog kvazi plansko-tržišnog i tobože efikasnog i samo naizgled
pravednog ekonomskog sistema, ostali su i autoputevi, elektrificirane
pruge, aerodromi, gradovi i stanovi, milioni kilometara kanalizacije,
vodovoda, milioni automobila, itd. Ostalo je i nešto industrijske
civilizacije, stotine hiljada obrazovanih ljudi, nešto kulturne
infrastrukture i još uvek mnogo svetske znatiželje mlade generacije.
Kad
nešto što je na bilo koji način uspevalo – traje pola veka, istorija
vas nikada ne pita zašto ste nešto radili teorijski i koncepcijski pogrešno,
već kako ste uspeli da ljudi tolike godine, iz godine u godinu – žive
sve bolje. Kroz petsto godina – srpska privredna istorija će iz tog
jednostavnog razloga slaviti Titovo ekonomsko doba, a deca će učiti da
je posle njega došao Milošević – i sve upropastio.
Zabadava su neki naši
ekonomisti još pre mnogo godina (Aleksandar Bajt, Marjan Korošić,
Ljubomir Madžar i drugi) dokazali da se u Titovo doba zemlja mogla
razvijati i brže, pokazujući primere Grčke, Portugala i Turske – u
Srbiji će se ipak pamtiti činjenica da je ona pod Brozom imala burniji
napredak nego ikada ranije u svojoj istoriji. To pamćenje neće potisnuti
ni okolnost da danas izranjaju podaci koji pokazuju da je relativni odnos
naše privrede i našeg standarda prema najrazvijenijim zemljama bio nešto
manje poboljšan između 1939. i 1980. godine nego što se to nama činilo
– sve dok ga posle Tita, sa Miloševićem, nismo potpuno pokvarili. Na
primer, prema podacima koje navodi Dragomir S. Zlatanović
("Formiranje ekonomskih cena i dispariteti u privredi Jugoslavije
1939-1996, Beograd, 1999), SAD su 1939. godine imale društveni proizvod,
prema kupovnoj snazi, od 480 (ondašnjih) dolara per
capita, a iste godine taj proizvod je u Grčkoj bio 68 dolara, a u
Jugoslaviji 76 dolara. Dakle, Jugosloveni su bili bogatiji i vredniji od
Grka, a 6,3 puta siromašniji od Amerikanaca. U godini Titove smrti, 1980,
Jugosloveni su imali po glavi 3670 dolara kupovne snage društvenog
proizvoda, a Grci su već bili bogatiji, sa 4567 dolara. Prema
Amerikancima i njihovih 11.804 dolara te godine Jugosloveni su samo
prepolovili zaostajanje, pa su stvarali i trošili 3,2 puta manje dobara
po glavi stanovnika. Danas smo prema razvijenom svetu beznadežno zaostali
– i imamo trideset puta manji društveni proizvod po glavi stanovnika od
SAD i jedanaest puta manji od Grka. Ljudi, da li je to moguće – da se
za poslednjih desetak godina toliko upropaste inače veliki, ali ipak
nedovoljni ekonomski rezultati poluvekovnog Titovog doba u Srbiji.
KOMUNISTIČKI
MANIFEST: Najlakše
je ponuditi objašnjenje zašto se po naraslim gradovima Srbije najviše
širi nostalgija za Titovim vremenom. On je zapravo najbolje razumeo onu
čuvenu Marksovu pohvalu kapitalizmu iz "Manifesta komunističke
partije" (1848), koji mu je u veliku zaslugu upisao to što je
"milione ljudi izvukao iz idiotizma života na selu". Kad je
Tito došao na vlast, 1944. godine, zatekao je 75 odsto stanovništva na
selu, a kada je sklopio oči pola veka kasnije, skoro 75 odsto ljudi već
je sedelo po gradovima, slušalo Lepu Lukić i jelo "leba bez
motike". Taj proces dinamične "urbanizacije" spojen sa
svim drugim vidovima "socijalističke modernizacije", to jest
"demokratizacije luksuza" (što je izraz Vladana Desnice), lako
objašnjava to što su nam gradovi poprostačeni i što i danas, u najvećoj
nezaposlenosti, niko neće na njivu da kopa kukuruz. Svi ti sveži varošani,
razni interesenti i kolonisti, partizanski rođaci, borci za nove društvene
odnose, stradalnici od kulaka, od eksploatacije i ratnog fašizma, uz rad
školovani i ubrzano kvalifikovani pošteni intelektualci, mesni aktivisti
i rezervne starešine – a svi zajedno poslušni rentijeri ponizne
plebiscitarne lojalnosti Titovoj vlasti i veštini da negde u belom svetu
iskamči pare – sada su u velikom strahu da ih svetska "američka
(kapitalistička) hegemonija" i bezdušna "ekonomska (NATO)
globalizacija" ne vrati u surovi pejzaž naših toliko opevanih
"prirodnih lepota", gde je glad vekovima bila domaća životinja.
Sada kada se ispostavilo da je Milošević omanuo, Tito i vreme njegovog
svetskog "nesvrstanog trijumfalizma" deluju im kao ponovljiva
bajka. Sa Titom su i oni bili "apsolutno suvereni",
"teritorijalno integrisani", "cenjeni od svetskih
sila", i tako dalje, a sada bi se trebalo vratiti na nivo svetske
"sirotinje raje".
Nostalgiju
za Titom oseća i veliki deo "jugonostalgičara", jer je svima
njima jasno (uprkos Ćosićevim i drugim nacionalističkim konstrukcijama)
da je on doista bio za Jugoslaviju koja bi trebalo da "jača sve moćnija".To
što je postepeno doista federalizovao u početku samo nominalno federalnu
jugoslovensku državu samo pokazuje da je bio političar koji je znao šta
se može silom, a šta se mora milom – i kako je krhka vaga na kojoj se
mere međunacionalni odnosi u šarenoj zajednici naroda i konfesija – željnih
afirmacije, slobode i, ako je moguće, makar balkanske hegemonije. No, za
te nacionalne frustracije Tito nije imao efikasnog leka, jer su njegov
politički habitus i režim koji je stvorio bili u suštini potpuno
protivni ideologiji liberalizma i bespoštedne konkurencije
"individualnih napora". Tito je "brinuo" za
"radne ljude i građane", za "radničku klasu i
seljake", za "narode i narodnosti" – svako je bio
organizovan, niko nije bio nezbrinut, niko sam sa svoje dve šake. A kad
se o svima vodi briga, demokratija i nije potrebna, a o nacionalnim
interesima vode brigu "republičke i pokrajinske birokratije"
koje samo narušavaju opšte jedinstvo.
Igrajući tako i sam na
muziku "patrijarhalnog kolektivizma", te na bratstvo i jednakost
naroda a ne pojedinaca, ni Tito nije mogao da skuva čvršće
jugoslovensko lepilo po idejama individualnog interesa, građanskih prava,
širokog tržišta, krupnog kapitala i konkurencije – pošto u tom
"nehumanom", ali "samo efikasnom" sistemu ne samo da
neko dobija već neko nešto i gubi, naročito ako ne trči dovoljno brzo.
Jer, on je bio apostol sistema u kome je posle "razvlašćivanja buržuja
i kulaka" – trebalo da svi stalno dobijaju, po nekoj zasluzi čak
nešto više od onih drugih koji su ranije imali više sreće sa ličnom
političkom biografijom ili nacionalnom istorijom.
Naravno, sve ovo što smo
ovde nabacali oko mogućih razloga vaskrsavanja nostalgije za Titovim
vremenom u Srbiji ima težinu najviše u vezi sa aktuelnim slomom Miloševićeve
koncepcije "kontinuiteta" ("I posle Tita Tito"). No,
stvar nije u tome da se nazida i učvrsti neki drugi "doživotni
predsednik" ili da se nađe novi izvršilac Titovih radova većeg
formata od ovih provincijskih odlikaša, već da se napuste potrošene
ideje i da se otpuste šefovi bankrotiranih poduhvata.
Dimitrije
Boarov
