Izjava nedelje
Prvi
ćemo zaratiti sa došljacima iz svemira
Dušan Kovačević, dramski pisac (Blic)
Dr
Vladimir Štambuk,
u “Borbinoj” rubrici, “Sociološke novele”, čitaocima čestita 1.
maj: “Ovogodišnji prvomajski praznici će svuda u svetu biti praznici
onih koji ne žele da budu masa, koji žele mir, napredak, ravnopravnost i
lepotu življenja.
Nema nikoga na ovom svetu, a pre svega ne medju onima koji žive od svog
rada, koji nisu za svetsko povezivanje, za saradnju, za mir i promene. Sve
to, medjutim, mora da bude odredjeno merom ljudskosti, oslobadjanja čoveka
od njegovih društvenih i materijalnih ograničenja. Sve to mora da ima
lice ne pojedinačnog čoveka već očovečenog društva. Sve to mora da
vodi ka sreći i slobodi divljenja svih ljudi. Bez toga sve to je tlačenje,
diktatura, nesloboda i ljudska nesreća.
Zato će ovaj 1. maj biti vreme novog početka. Vreme otresanja od
izbacivanja iluzija o lepoti eksploatacije, o progresu i napretku bez
smisla, o sreći u potčinjenosti i radosti neslobode.
Sretan vam, dragi moji 1. maj, medjunarodni praznik rada.”
Dragana
Kandić,
stomatolog, Beograđanka na radu u Švajcarskoj, za “Politikin”
nedeljni dodatak ”Magazin”, kaže:
“Bila sam jako nesrećna i povređena, što sam zbog nenađenog posla
morala da napustim zemlju. Vremenom nostalgija je rasla da bi negde posle
decenije dostigla kulminaciju. Otud moja rodoljubiva poezija koja je sačuvala
jezik koji sam ponela sa sobom. Ta poezija je sačuvala slike koje sam
ponela sa sobom, sećanja i sve one simbole koji su utkani u istoriju i
ikonogra†ju moga naroda i koje su mi pomogle da sačuvam svoje biće i
svoju ličnost. Međutim, polako postajem čedo dveju domovina, tako da
sam napisala pesmu 'Alpika', osetila da deo mene voli i moju Švajcarsku.
Sa tugom posmatram odlazak naše mladosti iz zemlje, koji će se, bez
obzira na gajenje jezika, muzike i tradicije svog naroda, negde u nekoj
generaciji istopiti i nestati. Kada bih se ponovo rodila nikada ne bih otišla
iz svoje zemlje, svog grada i svog sokaka.”
Goca
Tržan,
pevačica, u “Pink reviji” otkriva šta bi ponela na pusto ostrvo:
“Sigurno bih ponela svoj kofer sa šminkom, žilet i pincetu. Bez toga
ne mogu. Ne toliko zbog šminke, nego ni na pustom ostrvu ne bih mogla da
ne čupam obrve ili ne skinem dlake s nogu...”
Željko Bebek,
roker, u “Blicu” kaže:
“...Moram reći da se godinama ježim kada pročitam naslove urbani rok,
urbana sredina i slično. Inače osobno nemam nista protiv sintagme
pastirski folk-rok, jer ona u biti održava činjenicu da smo mi uvjek
nastojali napraviti distancu između nekog našeg (balkanskog) izraza i
izraza naših kolega sa Apeninskog ili Pirinejskog poluotoka, ili Velike
Britanije, SAD itd. Svi su išli u stvaranje svoje muzike, u nekakve svoje
karijere. Zašto to ne bismo i mi radili i zašto ne bismo sve to što
dolazi izvana zvali “urbanim rokom”? A ako treba birati između
urbanog i seljačkog, ja sam za “seljački rok” jer sam “seljačko
dijete” i hoću da bude baš ovako kako mi radimo!”
Džej
Ramadanovski
u “Blicu” govori o sprezi između sponzoruša i socijalne krize:
“U mom rečniku ne postoji reč sponzoruša. Ja to zovem – pametna
devojka. Nađe frajera da radi za nju, kupuje joj skupu garderobu, kola,
izvodi je, vodi je na putovanja. Svaka čast svakoj koja svojom lepotom
zavede frajera, ne mora da radi, samo leži i uživa, a on sve donosi.
Reč sponzoruša su izmislile ružne devojke, kojima Bog nije dao da im se
udvaraju bogati muškarci. Napiši slobodno da Džej kaže da su
sponzoruše najpametnije žene.”
Aleksandra
Nikolić,
članica grupe”Models”, objašnjava kako reaguje na tračeve koji je
prate:
“Navikla sam na tračeve. Shvatila sam da lepe devojke uvek prate tračevi
jer takav je mentalitet našeg naroda. Ako joj ne mogu naći manu,
proglase je za 'laku' ili glupu. Ljudi ovde jednostavno ne prihvataju da
neko može imati više kvaliteta. Jaka sam ličnost i ne obazirem se na
priče. U protivnom bih sigurno poludela.”
Sveta Mihajlović,
iz sela Martinci u Sremu, u “Večernjim novostima” kaže:
“Kada sve 'stavim na papir' ispadne da mi je najekonimičnije da ništa
ne radim. Nema dobiti, ali nema ni ulaganja. Sada plaćam repromaterijal,
a na kraju ni uloženo ne mogu da povratim. Sejem, a posle količinski žanjem
kao moj babo pre pola veka. Održavamo njive da komšije ne kažu da s__u
u parlogu...”
Katarina
Đorđević,
novinarka “Politike”, svoj tekst “Da i na nebu i na zemlji”,
počinje ovako:
“Slika u kojoj 19 mladih i zaljubljenih parova u svečanoj sali Starog
dvora svojim gromoglasnim sudbinskim 'da' nadjačava zvuke sirena, usred
ratnog aprila ’99 godine, obišla je ceo svet. Pobeda boginje Venere nad
ratobornim Marsom ušla je u nacionalnu istoriju kolektivnih venčanja, a
19 mladenaca među kojima su bile i dve rođene sestre, jedan vojnik, dva
postdiplomca, par lekara i nekoliko mladoženja, izbeglih iz ratnog pakla
bivše Jugoslavije, ušetali su i u svetsku istoriju, kao prvi bračni
parovi koji su usred rata, iz inata rekli kolektivno da. Danas u njihovom
naručju bezbrižno spava pet dečaka i jedna devojčica koji verovatno i
ne sanjaju da su iz tog naručja godinu dana ranije poleteli golubovi mira
i molitve njihovih roditelja da sva deca na svetu imaju miran san.”
Slobodan Kandić,
tesar noćne smene graditelja novog mosta preko Dunava, u “Večernjim
novostima” kaže: “Ma samo da Dunav nije bio toliko visok. Pomahnitao,
huči hoće sve da odnese. Razlio se, pa ličio na more. Baš nam nije išao
na ruku. Sve što je do nas na obali, što je trebalo ispoštovati, sve je
urađeno i radimo dalje. Veliki je to posao. Velika reka. Most je to,
ljudi.”
Aca
Lukas
razgovara sa novinarkom “Pink revije”:
O čemu voliš da pričaš?
Volim da razgovaram o milion stvari, ali nikad nisam razmišljao u tom
pravcu.
Mislila sam, možda te novinari dave pitanjima koja ti nisu zanimljiva?
Mene ništa ne može da davi, jer šta god da me upitaš, imam odgovor.
Odgovoriću ti čak i kad to što me pitaš, spada u teme o kojima ne želim
da govorim.
Ako ovako nastavimo, doći ćemo do zaključka da šteta što nisi otišao
u diplomatiju.
Strašno volim da razgovaram o politici, naravno ne za novine. U okviru
intervjua mogu da pričam o mnogo čemu što ne spada u moj fah, ali ne i
o politici, jer je to preozbiljna stvar. Mislim da nisam dovoljno
kompetentan da bi neko, eventualno, na osnovu mog stava formirao svoje
poglede.
