Saveznici: Kuba
Kafka i Dali zajedno
Seks je najrasprostranjenija zabava na ostrvu, s
obzirom na to da sve drugo mora da se plati, i to dolarima, a ne lokalnom
valutom – pezosima
Može
li jedan šestogodišnjak da dobije azil i da li bi, kada bi rasuđivao
kao odrasla osoba, za domovinu odabrao Kubu ili Ameriku?
Ovo su dileme koje bi Američki savezni sud trebalo da razreši do kraja meseca, kako bi se napokon stavila tačka na "slučaj Elijan". Reč je, naravno, o Elijanu Gonzalesu, šestogodišnjem dečaku s Kube, koga su ribari u novembru prošle godine pronašli kako pluta blizu obala Floride, držeći se za automobilsku gumu. U istom emigrantskom pohodu s Kube ka Americi poginuli su Elijanova majka i još desetak njihovih sunarodnika, koji su ilegalno napustili rodno ostrvo i pokušali da se dočepaju obala "obećane zemlje".
U prethodnih više od pola godine, Elijan je u Americi postao neka vrsta pop-stara, njegov "slučaj" podelio je američko javno mnjenje i postao političko, predizborno pitanje, ali i važan faktor u ionako hladnoratovskim odnosima Kube i SAD. Napetost je, doduše, opala pošto su američke vlasti izdale vizu Elijanovom ocu Huan Miguel Gonzalesu i predale mu dečaka, koga je federalna policija morala bukvalno da kidnapuje iz kuće deda-strica, kubanskog emigranta u Majamiju. Javnost je, međutim, i dalje podeljena. Jednak je broj onih koji podržavaju brojne Elijanove rođake, dugogodišnje emigrante u Majamiju, u nastojanju da izdejstvuju starateljstvo nad dečakom i omoguće mu ostanak u Americi, kao i onih koji smatraju da je roditeljsko pravo neotuđivo, te da Elijan treba da bude uz oca, makar on nameravao da ga vrati na Kubu. Na drugoj strani, rodbina i brojni borci za ljudska prava smatraju da Elijana, u rodnom Kardenasu, gradu na dva sata vožnje od Havane, čekaju beda i diktatorski režim vremešnog Fidela Kastra.
Odista, na kakav život mali Elijan može da računa ukoliko sud potvrdi očevo starateljstvo, nakon čega će se dečak vratiti na Kubu?
ZA ŠAKU DOLARA: "Život na Kubi je kao priča iz Kafkinog romana, oslikana crtežima Salvadora Dalija, totalni apsurd", reči su jednog kubanskog lekara koga američki nedeljnik "Njusvik"citira u opširnoj storiji o Elijanu. Ulicama Elijanovog rodnog Kardenasa ravnopravno "krstare" konjska zaprega, stari automobili proizvedeni u Detroitu i lade još iz sovjetske ere. Na prste se mogu izbrojati građani koji poseduju kompjutere i imaju pristup strogo cenzurisanom internetu. "Težak je svakodnevni život kubanske dece. Nema dovoljno mleka, hrane i odeće, olovke i sveske su retka roba, toalet papir mislena imenica", kaže u istoj anketi otac Elijanovog školskog druga.
Prosečna plata na Kubi, pogođenoj dugogodišnjom izolacijom koju je nametnula Amerika, a koja uključuje i strogi trgovinski embargo, iznosi osam dolara mesečno. Najbolje plaćeni profesionalci zarađuju maksimalno trideset dolara. Zato i ne čudi da veliki broj učitelja i nastavnika, lekara i drugih stručnjaka na crno prodaju cveće, vodaju turiste po Havani i okolini, cveta prostitucija... Fidelova vlada obezbeđuje stanovništvu bonove za jaja, brašno, žitarice i meso, tako da ljudi ne umiru od gladi, ali zato prosečna porodica mora da nauči da se prehrani s desetak jaja, nešto mesa i brašna, koliko iznosi mesečno sledovanje.
"Čitav dvonedeljni odmor proveli smo u mom stanu, pušeći travu i vodeći ljubav. Prosto, nismo imali šta drugo da radimo", ispoveda se lekar iz Havane, pričajući o sebi i svojoj verenici. Seks je, inače, najrasprostranjenija zabava na ostrvu, s obzirom da sve drugo mora da se plati, i to dolarima, a ne lokalnom valutom – pezosima.
Činjenica je da Elijanovi vršnjaci nemaju izvesnu budućnost pod Kastrovom komunističkom diktaturom, ali sve ovo ne mora da važi za aktera naše priče. Elijan bi, ukoliko se vrati na Kubu, na ostrvu imao status nacionalnog heroja, što bi dodatno podgrejala Kastrova komunistička propagandna mašinerija. Mada, mora se priznati da je on i te kako iskusio medijsku torturu senzacionalističke štampe demokratske Amerike. Zahvaljujući tome što mu je otac državni činovnik, Elijan je već povlašćen u odnosu na svoje vršnjake. Huan Miguel Gonzales zaposlen je kao blagajnik u kubanskom ministarstvu turizma (Kastro, ove godine, očekuje najmanje dva miliona turista), što će reći da su mu dostupni dolari, a to je ulaznica za "drugu" Kubu koju običan svet ne poznaje. Uostalom, Elijanovu učionicu krasi slika nasmejanog dečaka, u "najk" patikama, što je na Kubi svojevrsni statusni simbol. U krajnjoj liniji, Elijan može da računa na pomoć svoje rodbine iz Amerike.
LINIJA PODELE: Dakle, kubansko stanovništvo deli se na one s dolarima i one s pezosima. Oni s dolarima, zarađenim od turizma ili dobijenim od rođaka emigranata (računa se da na potonji način, svake godine, na Kubu dospe suma od oko 800 miliona dolara), mogu da kupuju u specijalizovanim državnim radnjama, snabdevenim poput "šopova" u Majamiju. Klasična priča o praktično dve države, karakteristična za nedemokratske, izolovane režime.
"Živeli
smo lepo pod staklenim zvonom, zdravi i čisti", govorio je Kastro
pre dve godine. "Danas smo zasuti virusima i bakterijama otuđenja i
egoizma koje stvara kapitalizam, a koji su na Kubu stigli s
dolarima", izjavio je nedavno sedamdesettrogodišnji diktator koji
ostrvom vlada više od četrdeset godina, što će reći duže nego bilo
koji vladar na planeti.
Da ironija bude veća, ovaj proces stvaranja dve Kube započeo je upravo neprikosnoveni Kastro. Za vreme i posle revolucije, koju je izveo 1959. godine, većina Kubanaca više i srednje klase napustila je zemlju i otisnula se u beli svet. Za to vreme, Kastrov režim održavao se u životu zahvaljujući komunističkoj Moskvi. Kada je Sovjetski Savez počeo da se raspada 1989. godine, Kuba je prestala da prima finansijsku pomoć i suočila se s privrednim kolapsom – za nepune tri godine, kubanski društveni proizvod opao je za više od trideset procenata. Iz čistog očaja, Kastro je legalizovao upotrebu dolara na ostrvu. Tako su osnovni prehrambeni proizvodi dostupni za bonove i pezose, dok se u radnjama s luksuznom robom (u luksuz se na Kubi ubraja i maslac) plaća samo dolarima.
Prema poslednjem izveštaju međunarodne nevladine organizacije "Hjuman Rajts Voč", 90 odsto Kubanaca jedva preživljava i ne sme glasno da izgovori ime svog predsednika, pazeći se vladinih doušnika i špijuna koji vrebaju iza svakog ćoška. Nema slobode govora i udruživanja, nekoliko disidenata je u zatvoru samo zato što su kritikovali neki dokument Komunističke partije Kube, a 20 godina zatvora dobija se za anti-Kastro pamflet.
KULT VOĐE: No, s legalizacijom dolara, kubanska ekonomija počela je da daje znake blagog oporavka, ali se Kastro trudi da spreči svaki napredak koji znači uticaj sa strane, pre svega iz omražene Amerike. I dok Vašington razmatra mogućnost ublažavanja trgovinskog embarga, Kastro rasteruje potencijalne strane investitore. S druge strane, on sam, navodno iz bezbednosnih razloga (tvrdi da je 600 puta bio žrtva neuspelih pokušaja atentata), vlasnik je nebrojeno puno kuća, stanova i vila, svakodnevno menja adresu, koju zna samo mali krug ljudi oko njega i čuva je poput najveće državne ili vojne tajne. Stvorio je snažan kult ličnosti pa, čim se neko vreme ne pojavi u javnosti, počinju da kruže priče kako je umro ili je na samrti.
Zanimljivo je da je "slučaj" Elijan podelio i same Kubance, ali se o tome javno ne govori. Snažnom antiameričkom kampanjom Kastro je Ameriku pretvorio u neku vrstu zabranjenog voća, pa je, prošle godine, više od milion Kubanaca tražilo izlazne vize, uglavnom za susedne SAD.
Na prvi pogled, mali Elijan će na Kubi uživati u najboljem što ta zemlja može da pruži, u svemu onome što samo dolari mogu da kupe. S druge strane, njega će ipak podučavati profesori koji na crno prodaju cveće ili se bave prostitucijom.
Vladimir Milovanović
(U idućem broju: Irak između sankcija i "Nafte za hranu")
Kubanci u Majamiju
San većine Kubanaca je da se dočepaju susedne obale Floride, ali godišnje, u emigrantskim pohodima ka Americi, više stotina ostrvljana izgubi život u vodama Atlantika. Kubanaca najviše ima u Majamiju, tako da se jedan deo grada i zove Mala Havana, a kubanska zajednica u tom gradu predstavlja najuspešniju posleratnu emigrantsku grupu. Iako čine samo trećinu stanovništva Majamija, Kubanci dominiraju političkim i ekonomskim životom. Prema američkoj državnoj statistici, prosečno kubansko domaćinstvo u Majamiju ima godišnji dohodak od 50.250 dolara, nekih 10.000 dolara više u odnosu na latino-doseljenike. Reč je o Kubancima koji su u Ameriku stigli šezdesetih godina i predstavljali su obrazovnu i finansijsku elitu Kastrove države.
