Čajanka sa poslednjim pank-rokerom
Oduvek političan
"Kultura droga se toleriše, jer čini ljude
smirenim. Koristi se kao kontrolni mehanizam, ali se prikazuje kao
pobuna"
Bobi
Gilespi je mnogo ljut. Besan je na državu, na stanje u muzičkoj
industriji, svađa se sa CIA-om, hipicima... Uvređen je i zbog toga što
čajnik u njegovoj hotelskoj sobi ne funkcioniše. Prošla je ponoć,
nalazim se u Njukastlu pored čoveka koga su nekad nazivali
"poslednjom velikom britanskom rok zvezdom"; pijemo čaj.
Primal Scream,
grupa koju Bobi Gilespi predvodi (više voli tako da kaže nego
"njegov bend") promoviše na turnejama svoj novi album Xtrmntr
(Creation), mešavinu radikalne
politike i zapaljive muzike. Album je naišao na oduševljenu reakciju, i
dospeo na deveto mesto liste magazina NME
kao "poslednji pop album, kakav se nije pojavio godinama". Za
tridesetsedmogodišnjeg Gilespija takva pohvala je zadovoljavajuća samo
ukoliko reflektuje da "ni drugi ljudi nisu mnogo srećni zbog stanja
stvari u državi".
"Pop muzika je trenutno mrtva", nastavlja on. "Niko više
nema ništa da kaže. Morate da shvatite da su članovi mnogih bendova Tačerkina
deca." Tako je prošlo prvih dva minuta našeg razgovora. "Oni
odrastaju potpuno apolitični. S obzirom na to da je moja generacija u
kasnim tridesetim godinama, sada postoji Baader-Meinhof
na televiziji i PLO-ovi otmičarski avioni." Konverzacija će se
kasnije razviti u pravcu povezivanja pada iranskog šaha sa povećanjem
heroinske zavisnosti u unutrašnjosti Britanije ranih devedesetih, a
Gilespi – koji je u prošlosti bio vrlo naklonjen drogama – pričaće
o tome kako je "masovna kultura droga rasparčala zemlju".
Teoretisanje poput ovog je poslednja stvar na koju misli većina
britanskih rok bendova, dok neki od njih kažu da ono sasvim liči na
grupu Primal Scream. Po mišljenju
nekih kritičara, propagandni slogani prisutni na albumu Xtrmntr
(u numeri Swastika Eyes govori se o "vojno-industrijskoj iluziji o
demokratiji") nisu samo naivni već su i lažni. Ili čak komični:
magazin Select, šaljivo
komentarišući jedan od naslova sa albuma, kaže da grupa Primal
Scream "samoglasnike smatra delom neke kripto-fašističke
zavere".
Ovakve, prilično smešne optužbe, pratile su ovaj bend tokom njihove
15-godišnje karijere u kojoj su nastale neke od najlepših i najveselijih
ploča svih vremena. Primal Scream
je grupa koja je suviše dugo živela od rasprodavanja indie-rokerskih
uverenja da bi sada uskočila u dens kolosek; grupa koja je zgrnula čitavo
bogatstvo na motivima i tehnikama koje su koristili Rolling
Stonesi; grupa koja je igrala na kartu dekadentnih rokera, sada se
pretvara da je revolucionarna. Pevač benda Denis Džonson izjavio je
1994. godine: "Bobi Gilespi je pročitao svaku knjigu o muzici i sve
biogra†je koje su izašle, tako da on zna kako da se ponaša rokenrol
zvezda. To nije gluma, već poznavanje toga šta treba a šta ne treba činiti."
Za ekstrovertnog Gilespija, obučenog u jaknu sa borbenim oznakama,
kritike su neopravdane: "Oduvek smo bili politični. A samo zato što
nikad nismo ispevali pesmu na tu temu...", komentariše Gilespi.
Njegov otac je bio službenik u klerikanskoj zajednici
"Sogat" i držao je slike Black
Panthersa na zidovima porodične kuće u Glazgovu. Međutim, mladi
Bobi je tek u srednjoj školi "Kings Park" (gde su, kako kaže,
"očevi sve dece bili masoni, jedino sam ja došao iz socijalističke
sredine") došao do saznanja čime će se baviti u životu.
"Nikad nisam stvarno bio u muzici", kaže on, "sve dok
jednog dana nisam ugledao fotokopiju postera na zidu. Mislim da je to bio
poster debatnog kluba sa temom 'Pank rok: šta je to?' i slikom Džonija
Rotena kako u pocepanom džemperu kleči i vršti. Bio sam potpuno
paralisan." Prvu ploču je kupio 1977. godine – Sheena
is a Punk Rocker grupe Ramones.
Prvi bend koji je slušao uživo bio je Clash.
"Činilo mi se kao da sam ugledao belu svetlost", kaže on.
"Doživeo sam to kao trip."
"Pank-rok muzika je bila veoma politična. Džoni Roten je bio
radničko dete, ljut i pametan; isto tako i Pol Veler. Pisali su o svojim
životima, i mogao si da se prepoznaš u tome. Bili smo isti. Možda smo
bili rođeni u dobro vreme, ako se uporedimo sa gomilom današnjih bendova
koji su odrastali u osamdesetim godinama kada je postojao samo Duran
Duran."
Gilespi je osnovao grupu Primal
Scream početkom osamdesetih godina. Za snimanje njihovog prvog singla
– All fall Down (1985) –
pozajmili su neku razvaljenu gitaru od Byrds-a,
i bend je uskoro bio proglašen za atavizam ranog doba pop nevinosti. Ali
četiri godine kasnije, posle dva razočaravajuća albuma, grupa je
izbacila čitav niz singlova – Loaded,
Come Together, Higher than the Sun, Don't Fight It, Feel It – koji
su pomirili rok i dens ritam i de†nisali hedonistički duh ere. Gilespi
nikada nije mnogo voleo hipike. "Na koncertu indie
grupe Spacemen 3 kompletna
publika je sedela na podu", kaže Gilespi. "Gomila hipika. Došlo
mi je da ih išutiram." (Novi singl sa albuma Xtrmntr
nosi naziv Kill All Hippies.)
Singlove je pratio album Screamadelica
(1991) koji je proglašen najboljim longplejem devedesetih.
"Pisao sam o kulturi", kaže Gilespi, "i mnogo je ljubavi ušlo
u taj album." Međutim, u to vreme kritičari, kao što je Martin
Prajs, optužuju članove benda "da su staromodni rok sporaći koji
lažiraju dens elemente". Po mišljenja kritičara, Endi Vederol,
klupski DJ i producent polovine ploče, zapravo je bio odgovoran za
kreiranje drugog načina mišljenja, kao što je to nekad bio Džordž
Martin u slučaju Bitlsa i njihovog albuma Sgt Peper. Tri godine kasnije grupa Primal Scream se vraća u vode rok muzike, sa Endijem Vederolom kao
partnerom. Album koji su izdali Give
Out But Don't Give Out jednoglasno je ocenjen kao najbolji rolling-stones album nekoliko godina unazad. Gilespi počinje da
nosi dugu kosu i sportske kožnjake; ljubitelji Screamadelice optužuju da je bend izgubio veru. Otprilike u to
vreme grupa propušta priliku da se pojavi na top listi popularnosti,
odbijajući vožnju avionom sa lutonskog aerodroma zato što "Luton
nije rock'n'roll". Neki članovi
benda počeli su da uživaju teške droge, što je bio rok kliše.
Gilespi sada ima kratku, bodljikavu kao četku kosu, i u izboru
stimulansa ograničava se na PG-tips. "Droge mogu biti dobra stvar, i
nikada ne govorim ljudima da ne uživaju droge", kaže on. "Ali
ako ste zavisni od droga, onda ste pod njihovom kontrolom. A kada ste pod
kontrolom, onda niste pretnja ni za koga, osim za sebe. To se desilo meni
– sam sebe sam poništio." Grupa je počela da poprima drugi oblik
negde oko 1997. sa pojavom albuma Vanishing
Point, neobičnim delom psihodelične orijentacije, koji ipak ukazuje
na to da Primal Scream iznova
pokazuje interesovanje za svet oko sebe. (Nema čizama od zmijske kože na
vidiku, sa olakšanjem komentariše jedan magazin.) Dodatno ojačana novim
članom benda, Garijem Mon†ldom iz Stone
Rosesa, grupa je počela opet da pravi turneje, ubrzano radeći na
albumu Xtrmntr. Na njihovoj
poslednjoj turneji bilo je ukupno devet ljudi na bini, uključujući i
Kevina Šildsa, begunca iz grupe My
Bloody Valentine, kao jednog od brojnih gostiju koji se pojavljuju na
novom albumu pored Džekija Libezajta
iz krautrock grupe Can i dens
producenta Dejvida Holmsa. Ovaj kolekcionistički pristup znači da niko
nije glavni. "Ovo je moderni način muzičkog rada", kaže
Gilespi. "Drugačiji način je prošlost. Ovo nije moj bend, ovo je
naš bend, naša vizija. Mi svi volimo muziku i svi smo tvrdi levičari."
Može se činiti neobičnom činjenica da je bend napravio
najpankerskiji album u tako naprednom periodu njihove duge karijere. Ali
Gilespi je sve smislio – razvio je teoriju. Po njegovoj teoriji Tačerkina
administracija ostaje slepa na porast količine droga u ovoj zemlji u
cilju paci†zacije deindustrijalizovane radne snage što posledično
izaziva najpre hedonističke acid
house pomame, a zatim totalno uništenje. "Kultura droga se
toleriše, jer čini ljude smirenim. Koristi se kao kontrolni mehanizam,
ali se prikazuje kao pobuna", kaže frontmen grupe koja počiva na
pobuni. "Ali ljudi uvek promaše suštinu i pomisle da mi slavimo
droge", kaže Gilespi. "Naravno, mi smo deo kulture droge",
nastavlja on, "ali to znači da imamo primat da pišemo o tome. Pre
deset godina ne bih mogao da napravim ovaj album, i mislim da je potrebno
da protekne neko vreme da bi se sagledao opseg štete."
Kada je nedavno davao podršku kampanji koju je vodila grupa
Asian Dub Fondation da se oslobodi Satpal Ram (Azijac zatvoren 1986.
zbog ubistva u samoodbrani prilikom rasističkog napada, po rečima
njegovih branilaca), Gilespi je insistirao da nije politički govornik.
"Želim da se bavim muzikom, i nisam socijalni radnik." Međutim,
kako stvari stoje, politika u rok muzici nije u modi već neko vreme. Da
li je ovo promena pravca duvanja vetra? "Ne znam", kaže
Gilespi, "samo želim ponovo da učinim ljude osećajnim, da ih
nateram da igraju i osećaju se dobro." O budućnosti poslednji
panker govori ovako: "Živim od danas do sutra, nikad ne gledam deset
godina unapred." Žena? Deca? "Ne. Nema šanse. Mogao bih biti
mrtav sledeće nedelje." I kao što bi Džoni Roten rekao: "On
to zaista misli, čoveče."
(The Daily Telegraph)
Priredila Biljana Vasić
