Kako poraziti režim na izborima (5)
Tajna srbijanske piramide
Počnimo logičnim
pitanjem: zašto bismo se mi, obični smrtnici, zabavljeni sopstvenim životima,
bavili tako uzvišenom i ekskluzivnom temom? Zar to nije stvar prvenstveno
opozicionih političara i stranaka, koji su izabrali put "borbe za
vlast" pa samim tim i preuzeli obavezu da osmisle taktiku,
strategiju, ponude izborni program i uvere većinu birača da je vreme za
promene?
U ekonomski i socijalno stabilnim, pravno uređenim državama ovakva vrsta samoispitivanja je, dabome, izlišna. U njima javnost ima priliku da bude podrobno obaveštena o ponašanju svih "nosilaca vlasti", da uporedi njihova dela i ranije data obećanja, da odmeri moralne i druge vrline pretendenata na vlast i, potom, na izborima presudi i jednima i drugima.
No, nevolja je u tome što je današnja Srbija ogoljena karikatura sveg onog što bi trebalo da krasi jednu savremenu evropsku državu. Umesto neprekidnog bilansiranja tog decenijskog propadanja, dovoljno je verovati svojim primarnim čulima i zdravom razumu u svakog čoveka, ako u međuvremenu već nije "tiltovan". Jedino je neizvestan kraj i put do tog kraja. Uostalom, najnovija hapšenja novinara po Srbiji, maltretiranje, vređanje i prebijanje članova Otpora, policijska blokada čitavog jednog grada (Požarevac) samo su novi dokazi o postojanju jedne opsesivne diktature koja se neće stideti nijednog postupka u svojoj samoodbrani.
Ocena da su demokratski izbori u zemlji jedini miran način izlaska iz ove goleme krize jednako je tačna koliko i pomisao da je grdno vreme izgubljeno. Volja za promenama danas je postala "državni neprijatelj br. 1" i besomučno je progone svi koji vlast drže ili vlasti služe. Lovostaj je ukinut; dozvoljen je neograničeni odstrel!
S druge strane, opozicija, bolje reći O?Pozicija?, gotovo punu deceniju tetura u potrazi za pravim modelom delovanja. Čas je u parlamentu, čas izvan njega; dok su jedni za marš kroz institucije, drugi vide izlaz u uličnim protestima; sa Miloševićem ili protiv njega već postaje dilema koja ulazi u legendu, a sukobi oko jedne ili više opozicionih kolona traju i liče na hroničnu bolest od kolevke pa do groba ovakve opozicije.
Kakve su, dakle, šanse da – makar i deceniju kasnije – u ovdašnjim glavama padne Berlinski zid, da se konačno održe i ispoštuju prvi slobodni i pošteni izbori, da politički pluralizam i tržišne reforme najzad dobiju pravo građanstva? Gotovo nikakve! Nema, naprosto, nijedne opipljive garancije da vlast neće raspisati samo one izbore koje može dobiti ili ih neće biti. Koja je to demokratska sila koja će je naterati da okonča grubu zloupotrebu i instrumentalizaciju državne radio-televizije u svoju korist. I da nema sijaset dokaza o mnogim izbornim krađama, sama ova činjenica je dovoljna da se svaka od prethodnih izbornih utakmica proglasi neregularnom i lišenom čak i minimuma demokratske legitimacije.
Tračak optimizma leži jedino u činjenici da je većini ljudi u Srbiji već preko glave besomučne propagande, lažnog optimizma, sejanja mržnje, straha, opšte nesigurnosti, novih sukoba i ratova i, najzad, galopirajuće bede. To je jedini perpetuum mobile koji brod Srbije može da okrene od olujnih talasa ka mirnim vodama sutrašnjice. Kakva je da je, od opozicije se zahteva gotovo nemoguće: da što manje ometa prirodan tok stvari, odnosno sve očigledniji razlaz između naroda i vladara, te da, povrh toga, artikuliše narodnu volju i pruži joj logističku podršku.
Za detalje treba pitati savetnike naših uspavanih vesnika promena. Malo li ih je! Koristim bar ovu jednu priliku da posavetujem savetnike. Krajnje je vreme da se svi mali opozicioni miloševići oslobode kompleksa originalnog Miloševića. Zabluda je da je taj čovek temelj poretka, a ne puki kamen na vrhu piramide. Sutra da ode, piramida ostaje. Najtvrdokorniji izborni protivnici opozicije i kočničari promena su u temeljima poretka. Među njima su i desetine hiljada korumpiranih direktora, načelnika, državnih i partijskih aparatčika, generala, oficira, policajaca, novobogataša, rentiranih kriminalaca, kvaziintelektualaca, poniznih novinara, nervoznih nacionalista, lokalnih političkih udarnika, ostrašćenih penzionera, estradne mafije i folk zavijuša ... Plus uža i šira rodbina. Ubediti ili pobediti njih znači – poraziti vladajući režim.
Savetujem savetnike da preporuče više zajedništva, timskog rada i istrčavanja na teren u istim dresovima. Nije zgorega manje kabinetskog hedonizma a više lične hrabrosti i solidarnosti sa pravim herojima građanskog i medijskog otpora u Srbiji. Potrebni su lideri, a ne advokati, tamo gde je gusto. Najzad, od opozicije se očekuje da sroči barem desetak jasnih i realnih ciljeva koji se u određenom roku mogu ostvariti uz pomoć naprednog, prijateljskog sveta. Ljudima je ovde dosta mesija, oni žele da vide u vođstvu odmerene i odgovorne političke radnike.
A da li će izbora uopšte biti? Neka bubanj kaže.
Filipinac Reomel
Ramones uhapšen je spektakularnom akcijom policije u Manili, pod sumnjom
da je tvorac kompjuterskog virusa "I love you", koji je prošle
nedelje blokirao milione kompjutera širom sveta, uključujući Pentagon,
Belu kuću i KFOR. Šteta koju je ljubavni virus napravio je preko pet
milijardi dolara, a kazna predviđena zakonom deset godina zatvora. Iako
sa srpske strane gledišta akcija policije, predviđena kazna, procenjena
šteta – deluje egzotično kao "Matriks", zamolili smo
sistemskog inženjera "Informatike" Nebojšu Zdravkovića da za
"Vreme" objasni šta se dogodilo.