Politika |
Vreme broj 488, 13. maj 2000. |
Dan
pobede u Požarevcu Odbrana Familije Kako Vlajko Stojiljković nije uspeo da se prekrsti u
kneza Potemkina i kako je ono malo vlasti i ono malo opozicije u Požarevcu
izvelo "ples od boja" Dan pobede 9. maj u Požarevcu je ličio na završnu scenu Čarobnjaka
iz Oza" – ko je 9. maja prošao policijske punktove i zaobišao ček-pointe,
mogao je tog letnjeg vrućeg majskog dana da svedoči kako na tom Trgu
oslobođenja, na kraju Tabačke čaršije, nema ničeg. Taj dan u centru
Požarevca zapravo je izgledao kao da ga je režirao Dušan Makavejev ili
neki češki autor, a ne Vlajko Stojiljković ("Pazi, beloglavi
SUP...!", "Šta zevaš u nebo, eno ga ministar policije kod
prvog betonskog stuba..."), koji je posle ovakvog dijaloga viđen oko
14 časova s grupom saradnika kako na praznom socrealističkom trgu
posmatra izvođenje folklornog programa povodom Dana pobede: "žikino
kolo", pa "moravac", pa "vlaško" hop-ha!, bila
je i jedna recitacija, ali se nisu mogle razabrati reči, pošto je
opozicija, koncentrisana u Drinskoj ulici, prema Gradskom parku, glasno,
iz krajnika, skandirala "lopovi- lopovi" i "bando
crvena", i pevala bezbednosno interesantnu pesmu:
"Spa-si-Srbi-ju-i-ubi-se-e-Slo-bo-da-ne-Slo-bo-da-ne-e-e!" Posle
nekih četrdesetak minuta, vlast se manula folklora i prešla isključivo
na emitovanje marševa i himni: "Marš na Drinu", pa
"Internacionala", pa "Hej Sloveni!", pa
"Internacionala", e da bi nadjačala ove što viču "bando
crvena". Taj dijalog zvučnika i ljudskih grla zvučao je
nadrealno-kakofonično: "ustajte vi zemaljsko roblje...",
"bando-crvena...", "vi suuu-žnji koje mo-ri glad",
"lo-povi-lo-povi"... Neki od pisaca MUP-ovog saopštenja, a tamo
uvek ima neostvarenih literata, veoma lucidno je to krstio kao
"ometanje kulturno-umetničkog programa". Policija tvrdi da je priveden izvestan broj sumnjivih lica s
kriminalnom prošlošću, a mi smo uglavnom videli kako odvode
fotoreportere, koji su se žalili da su im oduzimali filmove sa slikama
tog praznog trga. Videli smo da su odveli četvoricu aktivista Otpora,
koji su posle izvesnog vremena pušteni i koji kažu da ih nisu
maltretirali. Desetak policajaca u dve kolone, a između njih četvorica
mladića u otporaškim majicama idu k'o narodni heroji, jedan plavooki
podignuta čela. Neko ko je valjda pomagao da oni budu pušteni iz
zatvora, fin neki čovek, advokat li je, šta li je, posle, očinski
gledajući tog plavokosog dečaka, ironično kaže: "Sad ste vi
'narodni neprijatelji' – tako treba!" Živadin Jotić, narodni poslanik, predsednik SPO-a Braničevskog
okruga, jedan miran čovek tim povodom se bio iznervirao: "Šta sad
oblače te majice, samo ih provociraju!" Može ga se razumeti, događaj
mu na plećima, čoveku da prsne glava, od prethodne noći počela hapšenja,
dolaze vesti da je policija blokirala pola Srbije, da je Verko Stevanović
iz Kragujevca blokiran kod Nikšića (batočinskog), da su Nenada Čanka u
Petrovaradinu priveli, da je ozvučenje zarobljeno u Smederevu – u
Beogradu partijski čelnici većaju, a demonstranti – mrki i
nestrpljivi, a malobrojni. Jedan već u pola dva, dok ih je bilo samo
pedesetak, daje izjavu novinarima: "Ima da i' zgazimo ko
strampedo!" A ljudi u svih šest grupa (objasnićemo) bilo je ukupno
dovoljno tek za jednu veću tuču. MALA SEOSKA PRIREDBA: Sad o
tih šest grupa. Prvu grupu činili su hor, harmonikaši i ostali muzičari,
recitator i folklorna grupa, deca u narodnim nošnjama, da čovek zaplače
dok ih gleda kako u toj gunguli, čekajući na svoju tačku, vežbaju i
utvrđuju korak kola "moravac" da ne pogreše na sceni. Reklo bi
se da su ni krivi ni dužni bili meta, zviždali su im, a pred članicama
hora, u dugim haljinama boje trule višnje, dok su se udaljavale od bine
neko iz opozicije je – skinuo pantalone. Drugu grupu čine republički i
opštinski funkcioneri koji gledaju priredbu iz 'lada. Treću grupu čine
državni statisti među kojima je bilo dve vrste osoblja: a) grupa mladića
u ganc-novim belim majicama sa znacima SPS-a na grudima i trobojkom na leđima,
identično ošišanih, dobro kondiciono pripremljenih, i b) radnička
klasa, stariji ljudi, posedali, ali se ni posle četiri sata nisu
pomerali, neki imaju kombinezone elektrodistribucije, jedan železničar,
jedna starija žena koja je mahala cvetnim transparentom "Lepo, lepše,
levo" od dva do pola šest, nešto tehničkog osoblja od kojih
dvojica pre početka programa nose sveže ofarbanu metalnu parolu
"Obnova razvoj reforme!" i spuštaju je na travu ispod panoa na
kome se reklamira film "Američka lepota", i brzo se udaljavaju
da nekom ne padne na pamet da naredi da sad taj pleh šrafe za banderu. To
iznad parole nije onaj filmski plakat s ružom na pupku nego delo nekog
lokalnog krasnopisca, za tu priliku prekriveno zastavom SPS-a. Druga reklama, ona koja govori o "Madoni", ostala je
nepokrivena – da li zato što je neko zazirao od toga da prekrije plakat
porodične firme, da li zbog ideje da se odozgo podupru obnova, razvoj i
reforme, da li što je stajala visoko, teško je bilo zaključiti. Da ne bi ispalo da deca igraju pred praznim prospektom, pošto onih
stotinak ljudi koji su bili podrška nisu izlazili iz hlada, oni identično
ošišani s belim majicama uzeli su transparente sa Slobinim slikama i
poređali se jedan pored drugoga uz žutu najlonsku traku ispred bine, kao
neka živa zavesa... Neko prolazi pored jednog od njih i kaže: "Čik
skini majicu!" Ovaj sikće: "Ćuti, ćuti...!" Posle, kad
je opozicija postala glasnija i kad se s folklornog programa prešlo na
himne i marševe, ovi identično ošišani u belim majicama poređali su
se prema "snagama haosa i bezumlja!". PLES
OD BOJA: Dvojica starijih ljudi izvodili su, kako bi to korčulanski
rekao cenjeni gospar Frano Cetinić, "ples od boja". Jedan čiča
pod šajkačom je nosio zastavu i sliku Karađorđevića i umešao se među
novinare i fotoreportere (četvrta grupa, velika skoro kao folklor i
statisti zajedno, koja je radila svoj težak posao "između dve
vatre"). Posle su i ovi Vlajkovićevi izvadili keca iz rukava –
jedan vršnjak onog čiče pod šajkačom razvio je zastavu SPS-a i sâm
se uputio prema opoziciji (peta grupa, dvesta pedeset ljudi koji nisu
pristajali na to da je opozicioni miting otkazan). Ni zvučnici sa sve
"Internacionalom" nisu mogli da priguše skandiranje "bandi
crvenoj". I tako od dva do šest. Negde dok se događaj krčkao na
vrelom asfaltu, otud iz stare čaršije dolazi čovek sa crnim naočarima,
liči na Uroša Šuvakovića, i od kraja bine posmatra scenu s izrazom
zadovoljstva čoveka koji "drži situaciju". U jednoj od
susednih ulica iz otvorene radnje dopire glas neke žene koja telefonom
javlja prijateljici: "Ništa se ne dešava, jedni stoje s jedne
strane, drugi s druge i deru se." (Netačno, jedni su se drali, a
drugi su nagarili pojačalo!) Stara čaršija puna šetača, a restorani puni pivopija, uključujući
i "Čikoš" u kome je odlična hladovina, i kod
"Trefa" gde viču "devize-devize". Za neke se vidi da
bi ušli ako "opozicija nastupi", a drugi šetaju onako i
gledaju radnje. Pijaca preko puta parka opustela, a ni pre mitinga nije
odisala nekom velikom živošću. Dugački grozdovi lepo uvezanih trešanja
vise s krovova tezgi. Količina povrća govori da pijaca možda i nije
najvažniji izvor snabdevanja ovog polutanskog grada i da hrana iz Stiga i
Zvižda stiže u Požarevac porodičnim kanalima. U ulici prema kojoj je
okrenuta bina, nalazi se bašta kafića "Pasaž", poznatog po
izbijanju ove nezaustavljive požarevačke afere, a uz prodavnicu
"Sajbernet" stoji nekoliko grmalja ("obezbeđenje").
Ta prodavnica ima motore, velike tranzistore, telefone i raznu tehničku
robu namenjenu bogatoj deci i gastarbajterima. KAUBOJAC: U Požarevcu, koji
ima valjda oko 50.000 ljudi (oni će reći da ima više), radi Bambi, radi
Elektrodistribucija (Drmno i Kostolac su tu blizu), rade zatvori i radi
sud (što znamo). Grad u kome je izbila afera koja liči na scenario nekog
kaubojca B produkcije (banda maltretira, građanstvo pasivno, a šerif
nesavestan) nije baš sasvim palanka, i kao da zakoračuje ka gradu. Sve
se vidi i ljudi se znaju, znaju čija je mama pila mastilo kad je bila
mala, kakav je ko bio u školskim danima i mnogo se, uglavnom s
preterivanjem, priča ili šta Marko ima, ili šta Marko namerava da ima. Tog dana prepodne na brdu Čačalica je bio veliki narodni zbor, s
vojnom muzikom, vencima i prigodnom scenografijom, devojka u narodnoj nošnji,
pa vojni pitomac, zarumeneo od vrućine, a i kresnuo bi onu plavokosu
okruglu u žutoj vlaškoj marami, ali gleda pravo napred ("zmija za
oko da te ujede ne smeš da se pomeriš"), pa devojka, pa pitomac... GRAFIT KREDOM: Kolona iz
grada ide naviše pored ženskog zatvora na čijim betonskim zidovima kao
za inat stoji ugravirano: jul – 1984. To nema veze ni sa partijom, ni sa
Orvelom već, reklo bi se, sa godinom izlivanja betonskih ploča, ali 9.
maja 2000. na Dan pobede u Požarevcu taj detalj sam uleće u beležnicu.
Neko od obaveštenih kolega prepričava glasine da će taj zatvor uskoro
biti iseljen i da će Neko tu napraviti "Las Vegas". Ne
prihvatamo tu priču – kockarnica za ovakvu elitu u zgradi zatvora! Zvuči
kao previše direktni humor i nekako perverzno. Opet, kakvi su Ovi, ko
zna... Na tom brdu Čačalica ima spomenik, vaš reporter je tu kao vojnik
sadio breze, donete iz Rusije u čast poginulim ruskim vojnicima, breze s
korenom i ruskom zemljom u ogromnim sanducima. Teška zemlja do zla boga.
Nema tih mnogobrojnih breza, valjda se posušile ili ih savladala ostala
šuma. Dugačkom stazom prema spomeniku ide radni narod, uglavnom službenice,
dobro našminkane u novim odelima, zdrave, srednjih godina, ima i muškaraca,
stoje u grupama, poneko drži zastavu, neko Slobinu sliku. Posedali bi po
travi, ali nezgodno, obukli nova odela. U hladu pod borovima sede
grupisana mlađa odeljenja srednjih škola, ona nad kojima se još može
držati disciplina. Starija godišta, što bi rekao Prota Mateja, "po
ljesam razbježalis". U susret nam dolazi grupa mladića, po očima
im se vidi da učestvuju u nekom specijalnom događaju – pokrivaju
dvojicu vršnjaka koji pred našim nogama brzo kredom crtaju po asfaltu
pesnicu i ispisuju parolu "Otpor nasilju!". Na nekoliko metara
grupa nešto starijih, u kojoj jedan drži zastavu, "ne primećuje"
diverziju. Jedan kolega hoće da javi Beti da je Otpor izveo akciju! SAKO: Vaš reporter liči na
publiku koja tu stoji i čeka po jednoj sitnici -nosi, po toj vrućini,
sako. Za to su krivi ovi iz redakcije, probudili u zoru ranu, trči, ako
možeš, u Požarevac, Vlajko zatvorio grad, ni tica ne može da uđe...
E, ne može... Naš prijatelj, inteligentan i predusretljiv, zna staze i
bogaze. Šalimo se, udarimo na Smederevo, pa pored Matkovićeve železare
(dimi!), okolo, pored nekih milicija, neki traže legitimaciju, neki kažu:
"A ti si rođen u Požarevcu!" Valjda ulogu ima i prezime vašeg
reportera, te mi, bogami, rano izjutra uđosmo u Požarevac k'o Danajci u
Troju. Jutro hladno, a još Domanović uči da se na put ne ide bez japunčeta,
ako udari kiša, neko ti pozajmi svoje, pa može posle da prigovara. Već
oko jedanaest taj sako pređe nekako u smetnju, ne toliko zbog vrućine,
već zbog dece. Idu iza nas i glasno govore: "Vidi ove udbaše u
sakoima!" Taj grad je posle svih batinjanja i hapšenja zahvatilo
neko zrno paranoje, no opet se ne bi reklo da je strah od vlasti baš
dominantan. To se u gradu koji ima dva zatvora ne može ni očekivati, a
nije vidljiv baš mnogo ni strah od Familije, koju ne da vole da ogovaraju
nego to postaje zamorno slušati. Čini nam se logično, sirotinja se u
takvim mestima povinuje Tatinoj deci, ne staje im na crtu, ali ih u osnovi
ne podnosi i čeka njihov pad da ih zajebancijom izleči od kompleksa veličine. Taj grad između duha palanke i nekog urbanog stanja očito nema jaku
građansku strukturu, mada ima izgrađeno samopoštovanje i kulturni
identitet jedne od prestonica (Miloš 1818. tu imao konak), ima solidan
muzej koji čuva uspomenu na antički Viminacijum i galeriju Milene
Pavlović Barili. Politički gledano, požarevačka opozicija na prvi
pogled deluje skromno; SPS se širi u luksuznoj zgradi društveno-političkih
prostorija, a prostorije opozicionih partija skromne su i sirotinjske. Po
izbornom opredeljenju te izborne jedinice gledano, od oko 66 000 birača,
aktivno je oko 45 000, od toga SPS ima oko 15 000, radikali oko pet, SPO
ima oko 9000, demokrate negde oko 5000, DSS ima oko 2000 glasača, a oko
3000 opozicionara je u drugim partijama, narodni radikali su tamo pokazali
žilavost, liberali takođe. Ako bi partijske centrale malo ojačale svoje
lokalne odbore i ako bi se oni međusobno približili, situacija ne bi
morala da izgleda tako depresivno i požarevačka opozicija ne bi
"zavisila od pomoći sa strane". Ovo vrenje u Požarevcu izdaleka ima, ali samo izdaleka, poneku
karakteristiku tzv. Abduline a malo Đakove bune, koje su nekada drmale i
ovaj kraj. Mirko Todorović Abdula, oborknez nahije požarevačke, podigao
1821. bunu iz ličnih razloga, ali ga narod nije podržao i on beži u šumu.
Miloš ga posle ubio. Đakova buna 1825, nazvana tako po Milivoju Popoviću
Đaku, ima više referenci na današnje stanje – imala je za cilj da se
prekine zulum knezova, da se smanje đumruci i takse na skeli (Dubravica,
na Dunavu, desetak kilometara od Požarevca, bila je najvažnija skela za
svinjsku trgovinu) i – da se knezovima zabrani trgovanje. NA
PRAZNOJ PLOŠĆADI: Režim je 9. maja iz simboličkih ali iz udvoričkih
razloga "branio Požarevac" ne prezajući ni od smaranja narodne
milicije, upotrebe vojske i istorije. Pokušaj da se Vlajko Stojiljković
pretvori u kneza Potemkina završio se fijaskom na Trgu oslobođenja. Ni
radnička klasa ni poštene našminkane službenice nisu sišle sa Čačalice
u centar da se sukobljavaju s opozicijom, izvesno i zato što se taj događaj
odvijao posle radnog vremena, a odlazak na Čačalicu je, kažu, bio radna
obaveza. Decu su ionako jedva odveli, a i u gradu bi mogli da ih napale
otporaši i uzmu pod svoje. Opozicija, opet, videvši da režim srlja u sukob i provokaciju, zazirući
da se ne proizvede metež i krvoproliće, a i bojeći se da će doživeti
fijasko, rano objavljuje da od mitinga odustaje. Međutim, najtvrdokornije
opozicione pristalice ne pristaju na povlačenje, okupljaju se i
skandiraju očekujući da se dovoljno velika masa okupi i otera uzurpatore
trga. Opozicionari su mogli da se povuku, da drže miting u parku (veoma
pogodan za saborovanje) ili na neki od druga dva veća požarevačka trga,
ali nije; prvo zato što je vlast uhapsila ozvučenje, drugo zato što je
ovde bila "crta" i treće zato što je okupljenih opozicionara
bilo tek dvaput više od ono malo režimskih pristalica. Opozicioni političari
su se bojali da se ta silna policija koncentrisana u Požarevcu, potezana
ni za šta, povodom nekog bezveznog incidenta ne iskali na opozicionarima.
Negde oko četiri, poslanik Jotić se popeo na jedan sto i, nadvikujući
se i sa zvižducima i sa zvučnicima, počeo da govori kako opozicionara
ima više (bilo je), kako mogu da zbrišu socijaliste. Nisu mogli – u
uglu trga stajala je velika grupa policajaca u maskirnim uniformama, a
okolnim ulicama valjda na svakih pet minuta patrolirala su policijska kola
i marice, a jedna marica je stajala na ulazu u Gradski park, praktično u
opozicionim zadnjim redovima. Uostalom, šestu grupu statista u ovom
potemkinovskom događaju činila je policija, koju smo već ujutru videli
kako se u četiri autobusa primiče Požarevcu, koja se videla u gradu i
na Čačalici, i na ko zna koliko kontrolnih punktova širom Srbije. Da bi
umirio pristalice, poslanik Jotić je rekao da će opozicija uskoro održati
veliki miting. Jedna crnokosa žena, kažu da je iz Narodne radikalne
stranke, penje se potom na sto, dobar govornik, stisnute pesnice govori,
ali se već sa dva metra rastojanja malo šta razaznaje, prepoznaju se reči
"otpor" i govornička dikcija vodi ka krešendu, mislimo preuzeće
zbor, eto Jovanke Orleanke, iščašiće vreme iz zgloba, ali kad ona
viknu da nosi poruku sa Gore koja je Ravna, i kad se masa malo utiša,
samo čusmo kako uzvikuje: "Živ je Čiča, umro nije!"
Socijalisti su bacili jaja (samo nekoliko, sve je skupo) u opozicionu
masu. (Dete mu.. će se očisti!", "Ma ću im vratim!")
Jaja nisu bačena sa krovova obližnje stambene zgrade već od strane
"ubačenih elemenata" – baci jaje uvis i sagne se iza nekog
visokog tipa. Onda su oni svi-jednako ošišani mladići u belim majicama
sa SPS znakom na grudima, kad je objavljeno raspuštanje tog opozicionog
skupa, stali tik uz prvi opozicioni red, koji je kontrolisalo opoziciono
obezbeđenje, podsećajući onako rudimentarno koloritno na slike sa prvih
opozicionih mitinga. Posle više sati iščekivanja, sada već sasvim uvereni u to da Vlajko
Stojiljković ne može postati Potemkin, pošto je zveknula dugačka
metalna parola sa obnovom i razvojem o kanate transportnog kamiona i pošto
je skinuta čoja i demontirana bina, odlučujemo se da napustimo to poprište
uz zvuke "Internacionale" sa ozvučenja koje je stajalo na
zemlji i kad je odneta bina i babom koja maše julovskim cvetnim posterom.
Put je opet bio zamršen, desno je ostao "Bambilend" (liči na
neki cirkus iza visokog zida), levo "Bambi" (kažu radi) i opet
desno, na izlazu iz Požarevca, tzv. Plava grobnica, šećerana u plavom
limu, koja ne radi. U trenutku kad smo prošli pored Boleč-mehane ("Bog da prosti, u
Boleč mehanu, jesmo, pismo i kusur dobismo") uspostavljamo vezu s
koleginicom koja je požrtvovano dežurala u centru Požarevca i koja
javlja da ono malo vlasti i ono malo opozicije stoji jedno prema drugom.
Tako je bilo još malo, a onda su se razišli. Sad, šta je organizator
hteo tom malom priredbom ne može nikom živom biti jasno, svoj problem
sanirao nije, ne brani čak ni režim već lakeje, skandal zabašurio
nije, otkrio je diletantizam, udvorištvo i kič, i pri tome i simbolično
i faktički gazio ljudske slobode. Mada je opozicija uredno prijavila svoj miting, mada miting nije
formalno zabranjen, vlast je povukla mnogo poteza koji su mogli da vode ka
sukobima. Osobe koje su bile uhapšene prethodne nedelje, držane u
pritvoru duže nego što to zakon dopušta, pa odlukom istražnog sudije
puštene na slobodu – ponovo su uhapšene prethodne noći. U državnim
glasilima objavljeni su skandalozni tekstovi o uhapšenima u kojima je
osiono demonstrirano da se uopšte ne drži do elementarnih ljudskih prava
i obzira. Skandal za skandalom otkriva olako i bezrazložno ugrožavanje
slobode kretanja, slobode okupljanja, lekarske tajne, zaštite ličnosti... Opozicija tvrdi da je ova vlast tiranska, vlast se zbog toga naljuti
pa, valjda za potvrdu, na bezbroj mesta postavi policijske kontrolne
punktove. Autobusi sa opozicionarima zaustavljeni su u Bubanj-potoku, kod
Novog Sada, kod Kragujevca, više se i ne zna koliko je novinara privođeno.
Policija, po svim izveštajima korektna, izvršava naređenje. Čanak se
hvali da su mu ponudili i medenjake. To igranje ustavnim slobodama radi
"male seoske priredbe" opasno potkopava autoritet zakona i
autoritet vlasti. Taj smešni događaj očito je već proizveo nepovratne posledice. Po
pravilu, toliko kiča i diletantizma karakteristično je za periode kada
počne samorazaranje autoriteta vlasti, a to hoće ponekad da sklizne i u
tragediju. Nikada opozicija sa manje sredstava nije izazvala toliku
fertutmu vlasti, koja je belodano pokazala kako se akaju državni resursi
da bi se udovoljilo nečijem kapricu. Podići toliko milicije, prosuti
toliko verbalne vatre i prekršiti toliko zakona u jednom danu da bi se
jedan običan opozicioni miting u Požarevcu zamenio kulturno-umetničkim
programom! Taj koncert pred praznim požarevačkim trgom otkriva opasnu činjenicu
jer pokazuje ne samo da je vlast beskrupulozna već i da u njoj vri od
neokompetencije udvorištva i odsustva stila i racionalnog ponašanja.
Izvoditi takvu komediju takvim sredstvima znači igrati se sa zdravim
razumom i kliziti u tragediju. Milan Milošević |