Saveznici (2): Irak
Diktator netaknut
Ma koliko nelogično zvučalo, Sadam Husein, koji
neprikosnoveno vlada Irakom i koji je izgradio snažan kult ličnosti među
stanovništvom, ne uzbuđuje se preterano zbog patnji svog naroda
Nekada
je sesti u taksi u centru Bagdada a ne sakriti svoje američko poreklo
bilo pravi samoubilački čin. Nije da prosečan Iračanin i dalje nije
kivan na Amerikance, ali ovakva scena više ne predstavlja ništa neuobičajeno.
Danas se taksiranjem u Bagdadu bave inženjeri, lekari i profesori, sve u
svemu obrazovna elita zemlje, pa će susret s Amerikancem iskoristiti da
se raspitaju o mogućnostima da emigriraju u SAD. S druge strane, gotovo
da nema Iračnina kome član porodice ili blizak rođak nije umro, ili
nije duboko pogođen desetogodišnjim sankcijama Ujedinjenih nacija,
uvedenim na inicijativu američke administracije.
Savet bezbednosti UN-a uveo je sankcije protiv Bagdada 1990. godine, zbog iračke okupacije Kuvajta. Cilj je bio da se diktator i neprikosnoveni vladar Iraka Sadam Husein primora da zaustavi proizvodnju oružja za masovno uništenje, a da postrojenja za koja se sumnja da su fabrike biološkog i hemijskog oružja stavi na uvid inspektorima UN-a. Deset godina kasnije, Sadamova vlast čini se neokrnjenom, ali su zato posledice sankcija, u vidu patnji i razorenog svakodnevnog života običnih Iračana, vidljive na svakom koraku. Program “Nafta za hranu”, kojim je zapadni svet dozvolio Iraku da povremeno izvozi nešto nafte kako bi došao do hrane i lekova, ne funkcioniše – što zbog sporosti američke administracije, što zbog opstrukcija Huseina i njegovog režima.
PLATA – 2,5 DOLARA: Kada je uveden, embargo je podrazumevao zabranu trgovine ostatka sveta sa Irakom, kao i zamrzavanje iračkih sredstava u inostranstvu. Hrana i lekovi bili su izuzeti od sankcija; ali, bez novca od izvoza, Irak nije mogao da priušti uvoz ovih, pre svega, humanitarnih potrepština. Dok je trgovina sa svetom 1989. godine, činila 44 odsto iračkog društvenog proizvoda (GDP), danas je za dve trećine manja, a GDP je opao i više. To je bilo neizbežno pošto je gotovo svaki segment iračke ekonomije zavisio od uvoza. Uticaj sankcija bio je jači i zbog toga što je iračka infrastruktura već bila oštećena ili uništena u osmogodišnjem ratu s Iranom, ali i zbog toga što Sadam, kada dođe do para, preferira da ih potroši na naoružanje ili za uvećanje ličnog bogatstva.
Prema statistici koju je nedavno objavio "Ekonomist Intelidžens Junit" (EIU), prosečna plata u Iraku iznosi 5000 iračkih dinara mesečno, odnosno 2,5 dolara po trenutnom tržišnom kursu. Inženjeri, naučnici i akademski obrazovani ljudi uopšte napuštaju svoje profesije i bacaju se na šverc i prodaju cigareta, taksiranje i slične poslove. Prostitucija cveta u toj meri da je vlada uvela smrtnu kaznu za podvođenje i korišćenje usluga prostitutki. Irački gradovi preplavljeni su improvizovanim tezgama gde građani prodaju nešvercovanu robu, nego lične vrednosti. Devet od deset automobila, kako primećuje reporter skorašnjeg broja londonskog “Ekonomista” posvećenog odnosima Iraka i Zapada, nemaju prednje staklo, jer nemaju para da ga zamene. U Basri, drugom po veličini iračkom gradu, struja nestaje i dolazi bez ikakvog reda, a na telefonski signal se ponekad čeka i desetak minuta. Voda je zagađena, pa su dijareje i slična stomačna oboljenja svakodnevna pojava. Medicinske službe nemaju para za vakcine, pa su zarazne bolesti vrlo rasprostranjene. U većim gradovima liftovi u bolnicama ne rade i po nekoliko godina, tako da medicinsko osoblje na rukama nosi nepokretne bolesnike. Direktor bolnice u Basri izjavio je u “Ekonomistu” da svakog meseca, po nekoliko dana, ostane bez opreme za transfuziju ili bez krvi. Deca masovno umiru zbog leukemije, zato što bolnice nikada ne raspolažu svim lekovima potrebnim za njihovo uspešno lečenje. Više od 90 odsto trudnica pati od anemije zbog loše ishrane, ponovo se pojavila kolera iskorenjena pre 1990. godine.
Strašne posledice sankcija više ne skrivaju ni iračke vlasti. Prema skorašnjem saopštenju Sadamovog kabineta, procenjuje se da je više od milion ljudi umrlo od posledica embarga. Prema istraživanjima tima stručnjaka sa Kolumbija Univerziteta, najmanje 100.000 dece do pet godina umrlo je između 1991. i 1998. godine od posledica Zalivskog rata i sankcija. UNICEF procenjuje da se ta brojka kreće između 200.000 i 500.000 dece.
SANKCIJE OSTAJU: Za to vreme, američka administracija kaže da žali zbog tako visoke stope smrtnosti dece, trudnica i stanovništva uopšte, ali ne odustaje od mera koje Sadama treba da dovedu u red. Doduše Savet bezbednosti UN-a je zbog ovako zastrašujućih podataka još 1991. odobrio program “Nafta za hranu”, ali je Sadam Husein pet godina odbijao saradnju sa UN-om čiji su inspektori bili zaduženi za nadgledanje sprovođenja programa. Zato je program zvanično startovao tek 1996. godine, kada je Savet bezbednosti dozvolio Iraku da svakih šest meseci izveze naftu u vrednosti od 1,32 milijarde dolara, a da u istoj vrednosti uveze hranu i medicinski materijal. To je tek dolar po Iračaninu mesečno, dakle više nego nedovoljno. Kada je program napokon i počeo da se sprovodi, prošli su meseci pre nego što je prva pošiljka hrane ušla u Irak.
Priznajući da je odobrena količina humanitarne pomoći nedovoljna, UN je, 1998. godine, povećao kvotu na 3,4 milijarde dolara za pola godine. Iako je druga zemlja u svetu po zalihama nafte, Irak nije uspeo da izveze dovoljne količine pošto su pumpe i tehnologija za vađenje nafte zastarele. Irak je uspeo da ispuni kvotu tek prošle godine, ali zahvaljujući podizanju cene nafte. Program ne funkcioniše ni iz drugog smera. U Irak stiže tek polovina dogovorenih količina hrane. Upravo iz tog razloga već dvojica šefova UN-ove misije u Iraku su podneli ostavke.
S druge strane, prema izveštajima UN-a i svetskih humanitarnih organizacija, sam Husein je opstruirao program. Čim su sredstva za hranu i lekove počela da stižu spolja, zahvaljujući ovim izvoznim programima, Huseinova vlada prestala je da u te svrhe troši svoj novac, usmeravajući ga u naoružanje i lično bogaćenje. Istovremeno, Husein je naručivao preskupe skenere, u situaciji kada deca i trudnice umiru od anemije i gladi. Zbog neažurnosti iračke strane, hrana i lekovi u vrednosti od nekih 200 miliona do 300 miliona dolara ostali su u skladištima i nikada nisu iskorišćeni.
I UN priznaje da deo pošiljki namenjenih Bagdadu nikada nije ušao u Irak, zahvaljujući tome što američki i britanski inspektori imaju diskreciono pravo da blokiraju bilo koju sumnjivu turu. Deset odsto hrane i lekova namenjenih Iraku blokirano je zbog procene inspektora da je u tim pošiljkama bilo proizvoda koji su se mogli iskoristiti u vojnoj industriji. Da ironija bude veća, Amerikanci su zaustavili i baržu s ambulantnim kolima, procenjujući da bi Sadamova vojska mogla da ih pretvori u vojna vozila.
Ma koliko nelogično zvučalo, Sadam Husein, koji neprikosnoveno vlada Irakom i koji je, poput svakog diktatora, izgradio snažan kult ličnosti među stanovništvom, ne uzbuđuje se preterano zbog patnji svog naroda. Sebi je izgradio nekoliko velelepnih palata, a svojoj policiji, na kojoj dobrim delom počiva njegova moć, nabavio je, na primer, Hjundaijeva patrolna kola. Zbog svega toga, Amerika uporno blokira ideju da Irak dobije nešto keša za izvezenu naftu i insistira da se sve mora završiti na humanitarnim isporukama. To je jedini načina da se izbegne mogućnost da novac ode u džep Sadama i njegovih saradnika.
Vladimir Milovanović
(U idućem broju: Kina i Zapad)
