Saveznici (3): Kina
Izazov ekonomskog čuda
Do sada, kineske vlasti su sprečavanje političkih reformi mogle da argumentuju spektakularnim ekonomskim rastom i brzim izlaskom iz siromaštva
Komunistička
partija otići će u istoriju tek kada ne bude bila u stanju da obezbeđuje
stalni ekonomski rast jeste nova ideologija kineskih vlasti. A u proteklih
sedam godina, rast je, iz godine u godinu, bio sve manji u odnosu na
prethodnu, pa će, u skladu sa zaključcima 15. Kongresa KP Kine, vlasti
morati da nađu nove izvore prosperiteta.
Kineska vlada tvrdi da je u stanju da to učini, dok zapadne vlade, pre svega američka, smatraju da su za tako nešto neophodni oštri rezovi. Pre svega, Kina će morati da prihvati trend globalizacije, što podrazumeva slobodan pristup globalnim informacijama i tržištu, slobodu govora i udruživanja, obrazovanu populaciju, vladu koja ne beži od globalne ekonomije.
U prve dve decenije kineskih reformi, rast je dolazio sam od sebe. Bilo je dovoljno to što su vlasti dozvolile slobodan protok kapitala i kretanje stanovništva od sela ka gradovima. To je dovelo do dvocifrenog rasta u proseku svake godine, pri čemu nije bilo problema u obezbeđivanju posla za radnike koji su postali višak u državnim firmama.
Sada su se stvari promenile. Poljoprivredni rast dostigao je prirodni plafon, tako da će na selu, gde živi dve trećine od ukupno 1,3 milijarde stanovnika Kine, biti sve manje posla. Prema proračunima Svetske banke, osam do deset miliona ljudi godišnje odlaziće sa sela u gradove, u potrazi za poslom. Gradovi će, opet svake godine, morati da obezbede dodatnih šest miliona radnih mesta, zbog prirodnog rasta populacije. Zatim, svake godine bez posla u državnim firmama ostajaće još četiri do sedam miliona ljudi. To znači da će kineski komunistički lideri morati godišnje da obezbede nekih 18 miliona novih radnih mesta.
OD REGIONA DO REGIONA: Ovakva slika jedan je od razloga što su kineske vlasti, čini se, ozbiljno namerile da učine ono što je neophodno da bi se priključile Svetskog trgovinskoj organizaciji (STO). I pored zategnutosti odnosa sa Amerikom, pre svega zbog NATO bombardovanja kineske ambasade u Beogradu, Kina je potpisala trgovinski ugovor sa SAD u novembru prošle godine, što je prethodnica za ulazak u STO, možda već krajem ove godine. To traži odgovor na značajnu dilemu – da li Kina može da se pretvori u otvoreno društvo, ekonomski i politički, pod rukovodstvom koje je i dalje prilično čvrstorukaško. Amerika smatra da ne može, ali tvrdi da će uključivanje Kine u svetski ekonomski poredak stvoriti pritisak na vlasti da postanu liberalnije. Do sada, kineske vlasti su sprečavanje političkih reformi mogle da argumentuju spektakularnim ekonomskim rastom i brzim izlaskom iz siromaštva, kakvo nije pošlo za rukom nijednoj drugoj naciji. Danas, prosečan Kinez želi da živi kao njegov sunarodnik u Hong Kongu, Americi ili Japanu. S druge strane, veličina zemlje, nizak standard stanovništva i nalseđe dirigovane ekonomije moraju se uzeti u obzir kada se procenjuje brzina kojom slobodno tržište i demokratija mogu da postanu deo kineskog društva.
Uprkos takozvanom kineskom čudu, gledano u odnosu na društveni proizvod (GDP), Kina spada u srednje ekonomske sile. Problem je čak i veći kada se poređenja prave u odnosu na GDP po glavi stanovnika koji iznosi 735 dolara, pri čemu postoje velike nejednakosti od regiona do regiona. U najsiromašnijoj provinciji Guidzou, GDP po glavi stanovnika iznosi samo 280 dolara, dakle kao u Bangladešu ili Jemenu, u Šangaju dostiže 3400 dolara, kao u Turskoj, dok u Hong Kongu iznosi nepune 23.000 dolara po stanovniku – više nego u Velikoj Britaniji.
Ništa manje drastične razlike postoje na relaciji selo-grad. U gradovima 90 odsto domaćinstava ima veš-mašinu i kolor-televizor, dok 70 odsto seoskih domaćinstava time ne može da se pohvali. Ako se gleda GDP, Kina je sedma ekonomska sila u svetu; ali, ako se meri GDP po glavi stanovnika, pada na 150. mesto.
Kada su komunisti došli na vlast, Kina je imala 600 miliona stanovnika, a polovini je pretila glad. Danas, Kineza ima 1,3 milijarde, a možda je nekih 500 miliona toliko siromašno da ne može sebi da priušti ishranu kakvu želi. Od 1979. godine, oko 210 miliona ljudi, što odgovara populaciji jedne Amerike, prešli su liniju siromaštva. No, kako tvrde zapadni stručnjaci, kineska ekonomija je i dalje tranzitna, što znači da će morati da se prilagodi pravilima koja važe u razvijenom svetu, što će imati i negativne efekte. Ipak, mnogo negativnije posledice imaće eventualna kineska odluka da uđe u rat sa Tajvanom, što automatski znači i rat sa Amerikom.
Istovremeno,
došlo je do procvata privatnog sektora. U pojedinim provincijama svaki četrdeseti
stanovnik je vlasnik mini fabrike, ne računajući vlasnike radnji. Prema
procenama londonskog “Ekonomista”, 75 odsto kineske ekonomije otpada
na privatni sektor. Stručnjaci Svetske banke to smatraju previše
optimističkom procenom i tvrde da privatni sektor čini tek četvrtinu
ukupne ekonomije. Sve u svemu, poljoprivreda više nije glavna privredna
grana. Polovina od 700 miliona Kineza uposlenih u poljoprivredi radi i u
privatnom sektoru, što objašnjava razlike u proceni učešća privatnih
delatnosti u ukupnoj kineskoj proizvodnji. Istovremeno, pometnju unosi i
činjenica da se dobar deo privatnog sektora zasniva na biznisu
Kineza-emigranata. Na kraju, deo privatnog biznisa se uopšte ne
registruje, jer je u domenu sive ekonomije.
KORUPCIJA: Ono što je sigurno jeste da se kineska država ne odriče tako lako monopola u sektoru usluga, gde na privatnike otpada tek trećina.
Kada smo kod sive ekonomije, napomenimo da se uspeh jedne vlade, između ostalog, meri i njenom sposobnošću da redovno naplaćuje poreze. Na tom polju, čini se, kineska vlada nije preterano uspešna, pošto naplaćeni porezi dostižu samo 11 odsto GDP-a, u poređenju s 31 odsto u Americi. U neuspehe bi trebalo ubrojati i dugove vlade koji su jednaki petini GDP-a. Tome bi trebalo dodati i nenaplative zajmove državnih banaka u iznosu od 1200 milijardi juana, odnosno 15 odsto GDP-a.
Ukoliko namerava da se priključi globalnoj ekonomiji i uđe u STO, osim što će morati da izgladi odnose s Amerikom, Kina će biti primorana da se pozabavi korupcijom, pojavom o kojoj komunistički zvaničnici ne vole mnogo da govore. Centralna kineska vlada ipak je, u prvoj polovini prošle godine, objavila takozvanu belu knjigu o korupciji. Prema tom dokumentu, nekih 20 milijardi juana, odnosno 2,4 milijarde dolara, otišli su sa državnih na privatne bankovne račune. Dodatna milijarda juana nestala je iz penzijskog fonda državne železnice, pošte i telekomunikacija. Isto se dogodilo i sa šest milijardi juana iz penzijskog fonda metalske industrije. Prema istraživanjima nezavisnih agencija, samo u prvoj polovini prošle godine iz državnih fondova isparilo je 120 milijardi juana, što odgovara petini sume koju centralna vlada prikupi na ime svih poreza.
Vladimir Milovanović
(Kraj)
