Rusija
Novi premijer, stara vlada
Poslanici Državne dume – u uverenju da predstoji svetla budućnost – izjašnjavanjem za novog predsednika vlade Mihaila Kasjanova potukli su rekord koji je postavio prethodni sastav, smatran proboljševičkim, potvrđujući na položaju premijera njima socijalno bliskog Jevgenija Primakova
Specijalno za "Vreme" iz Moskve
Rusija
je prošle nedelje dobila i novog premijera i novu vladu, u kojoj, međutim,
ima malo novih imena. Nova je zbog toga što je njen sastav ipak dosta
izmenjen, mada ne koliko se očekivalo, što je njena struktura postala
racionalnija, a najviše zato što obećava novi kurs, pre svega na
ekonomskom planu.
Što se poslednje stavke tiče, tek će se videti u čemu se ona sastoji, budući da se još nadmeću liberalna i konzervativna koncepcija buma zasnovanog na poslednjih meseci postignutom privrednom rastu, dok se novina u sastavu i strukturi Putin–Kasjanovljevog kabineta svodi na pojavu nekoliko novih imena i ukidanju jednih i pojavi drugih ministarstava. Svi ključni, tzv. predsednički ministri ostali su na svojim mestima: inostranih poslova – Igor Ivanov, odbrane – maršal Igor Sergejev, unutrašnjih poslova – Vladimir Rušajlo, kao i šefovi specijalnih službi na nivou federacije – pogranične (Konstantin Trocki), kontraobaveštajne (Nikolaj Patrušev), prislušne (Vladimir Matjuhin) i finansijske (poreske) policije (Vjačeslav Soltaganov).
Sklonjeni su na stranu direktor obaveštajne službe u inostranstvu general armije Vjačeslav Trubnjikov, čije je mesto zauzeo njegov izaslanik pri CIA general-potpukovnik sa završenom diplomatskom akademijom Sergej Lebedev, dok je na čelo službe bezbednosti Kremlja postavljen kontraobaveštajac i zemljak predsednika Vladimira Putina Jevgenij Murov. U odnosu na vladu Jevgenija Primakova, međutim, novi kabinet je zaista nov. Izuzev večitog šefa ministarstva za vanredne situacije generala Sergeja Šojgua, nama poznatog po konvojima humanitarne pomoći koje je Rusija upućivala u Jugoslaviju, i Igora Ivanova i maršala Sergejeva, primakovljevske ministarske fotelje sačuvali su samo još četiri ministra i jedna vicepremijerka, Valentina Matvijenko. Svi ostali su "putinovci" – bilo da su ministrima postali dok je sadašnji šef države bio na čelu vlade, bilo da je sada blagoslovio njihova postavljenja.
PREPOLOVLJENI VICEPREMIJERI: Istinsku revoluciju, za ruske prilike, predstavlja promena strukture vlade, čiji je glavni rez to što je zaustavljeno razmnožavanje ministarskih kabineta i položaja zamenika i pomoćnika predsednika vlade, karakteristično za čitavu postsovjetsku, jeljcinsku deceniju. Uz smanjenje broja ministarstava, sa 30 na 24, i drugih službi federalnog statusa, sa 39 na 33, najznačajnija promena je što vlada sada ima samo pet vicepremijera, u poređenju sa dosadašnjih 11. I ranije je bilo pokušaja da se sprovede slična operacija, posebno se tome bio posvetio Primakov, ali – bezuspešno. Novinarske šale su prerasle u anegdotu o 11 kabineta čija se suština sastojala u realnoj praksi da je svaka nova vlada (računajući od pada dugogodišnje Viktora Černomirdina, u martu 1998, Kasjanovljeva vlada je peta u dve godine i dva meseca) počela da dela punom parom tek kad bi bio postavljen i poslednji iz tog niza potpredsednika vlade. Zainteresovanih za taj položaj bilo je i u ovoj podeli uloga, ali je predsednik Putin bio neumoljiv. Realizacija njegove administrativne reforme, započeta takoreći sutradan nakon inauguracije, prvo je potresla vladu, a zatim zahvatila i regione, tako što su liderima svih subjekata federacije – oblasti, pokrajina, autonomnih republika i republika, svrstanih u sedam federalnih okruga – sada nadređeni specijalni izaslanici predsednika, odmah prozvani general-gubernatorima, kako su zvali imperatorove predstavnike u tadašnjim gubernijama.
KRAJ REGIONALNOG VAŠARA: Taj Putinov zahvat nailazi na ne baš jednoznačne ocene i izaziva različite reakcije. Od već oveštalih fraza o preporodu diktature, do oduševljene podrške da je na pragu odlučno uspostavljanje administrativno-državnog sistema u Rusiji, s obzirom na to da ga je Putinov prethodnik Boris Jeljcin pokopao sutradan po preuzimanju vlasti. Oni koji sada u Putinu vide oca nove Rusije i hvale njegove zakonske predloge, o kojima bi Državna duma tek trebalo da se izjasni, podsećaju da je sam Jeljcin, kada je 1992. ponudio liderima da preuzmu od centra onoliko suvereniteta koliko mogu da progutaju, uzdrmao Rusiju više nego sve njene ekonomske nedaće poslednjih godina.
Naime, Jeljcin se činio svemoćnim gospodarom Rusije, zbog čega su ga i nazivali carem Borisom – jer je raspolagao sudbinama ljudi oko sebe i na federalnom nivou, ali je faktička vlast pripadala gubernatorima u unutrašnjosti, koji su na svojim teritorijama bili ništa manji carevi. Da je iko, samo godinu dana ranije, dok je Jeljcin još sedeo u Kremlju samo natuknuo o potrebi reforme kakvu sada počinje da sprovodi Puitin, nesumnjivo bi se mislilo da je poremetio. Toliko se čvrsto uvrežila ideja da su regioni – kičma federacije, što je gubernatorima i te kako odgovaralo i zbog čega je Jeljcin, kao glavni glasnogovornik te floskule, i uživao njihovu podršku. Koliko je, međutim, Rusija od toga trpela samo ona zna.
Putinova
administrativna reforma predviđa, između ostalog, uspostavljanje
vertikalne kontrole nad strukturama sile, uključujući policiju, i pravo
smenjivanja svih rukovodilaca na svim nivoima ukoliko se ne povinuju
federalnim zakonima ili delaju nasuprot njima. Naizgled, reč je o političkom
potezu koji zadire u administrativno uređenje zemlje, a faktički je to
dubok rez zarad njenog ekonomskog interesa. Ubuduće ne bi moglo da se
dogodi da, na primer, milijarda rubalja upućena za rudarske plate u
Kuzbasu iščezne na putu od Moskve do lokalnih kasa.
UČVRŠĆENJE DRŽAVNOSTI: Putinova revolucija počela je pre nepunih desetak dana, 17. maja u 21 sat, kada je novi predsednik obnovio obraćanje nacije sa televizijskih ekrana. On je tom prilikom ne samo potvrdio vernost predizbornom obećanju – da će svaki svoj važan potez lično objasniti narodu, nego je najavio duboke promene u administrativnoj organizaciji države. Na javnost je ostavio utisak i tempo kojim on sprovodi svoje zamisli.
Pored uvođenja položaja general-gubernatora, kao prvog čina reforme federalnih odnosa, Putin je proklamovao, i već predložio, odgovarajući nacrt zakona, lišavanje lokalnih lidera automatske prakse da budu članovi Saveta Federacije, gornjeg doma parlamenta. Njegov glavni argument glasi: ne mogu jedni isti ljudi da budu nosioci izvršne vlasti u regionima i zakonodavci na federalnom nivou.
Drugim rečima, da sabotiraju federaciju time što će usvajati i odobravati samo one zakone koji im odgovaraju, odnosno odbijati one koji im, na terenu, ne odgovaraju. I drugi, da je donošenje zakona ozbiljan i odgovoran posao kojem se treba posvetiti stalno i profesionalno, a ne jedanput mesečno, kao sada, kako se sastaju gubernatori u ruskom senatu.
Svi ti potezi ukazuju da je Vladimir Putin sebi postavio visoke i velike ciljeve, od kojih su reforma federalnih odnosa i promena načina izbora Saveta Federacije samo karika u kovanju novog lanca federalne strukture vlasti. Putina napadaju da je sklon upotrebi reči "diktatura", i na toj osnovi nisu retka upozorenja da on lako može da zakorači u ličnu diktaturu, a od toga do kulta ličnosti je samo korak. Putin se, istina (da li nesmotreno?) izjasnio za diktaturu, ali – vrlo precizno: za diktaturu zakona, koji su u celoj protekloj deceniji više služili kao fasada nego što su poštovani. U takvoj diktaturi, obećava Putin, neće biti mesta za ličnu vlast i samovoljno tumačenje zakona koji su od Rusije načinili rahitičnu državu.
U tome je, izgleda, i odgovor na famozno pitanje uporno postavljano tokom kampanje pred predsedničke izbore: ko ste vi, gospodine Putin?
Branko Stošić
