Srpski sveci
Novi zastupnici pred Bogom
U godini proslave dva milenijuma hrišćanstva na red
za uvrštenje u srpski svetački imenoslov došli su postradali za vreme
Drugog svetskog rata. Za sada ih je ukupno 76
Reči
mučenika Vukašina dobro su znane i često se pominju, opevao ih je
Matija Bećković i opisivao Vuk Drašković, iako se priča o njegovom
stradanju priča danas veoma omraženim vokabularom istorijskog perioda
koji bismo najradije predali zaboravu. Vukašina su iz rodnih Klepaca u
jasenovački logor odveli na samom početku Drugog svetskog rata. Nakon
nekoliko dana zlopaćenih u strašnim mukama, egzekutor pred koga su ga
doveli ponudio mu je život ako uzvikne "Živeo poglavnik Ante Pavelić".
Vukašin mu je mirno odgovorio: "Samo ti, dete, radi svoj
posao". Ustaša mu je odrezao uvo i ponovio zahtev, no Vukašin je
opet isto odgovorio. Odrezao mu je i drugo uvo, potom i nos i sasvim
unakazio lice, svaki put sa istim zahtevom, ali je Vukašin ostao miran i
sa istim rečima na usnama. Zapisano je u "Žitiju Vukašinovom"
da ga je potom izbezumljeni ustaša ubio, a odmah zatim i poludeo.
Mučenik Vukašin je jedini od devet novokanonizovanih svetih Srba koji je "samo" ispovednik. Ostale čine tri mitropolita – dabrobosanski Petar, crnogorsko-primorski Joanikije i zagrebački Dositej; potom episkopi gornjokarlovački Sava i banjalučki Platon, kao i arhimandrit šišatovački Rafailo i dvojica protojereja, Branko Dobrosavljević i Đorđe Bogić. Žitije svetog Vukašina odavno je dobilo moć narodnog predanja koje su znali i koji nisu čitali knjige. Oni koji su učili škole znaju i za Platona, a i Joanikija. Episkopa banjalučkog Platona ustaše su drale na živo i o tome svedoči fotografija, nazvana "Čas anatomije"; episkopa crnogorsko – primorskog Joanikija ubili su komunisti, zajedno sa njegovih 70 sveštenika, uhvativši ih kod Zidanog Mosta dok su pokušavali da izađu iz zemlje, sklanjajući se od progona sveštenstva u zavetrini Drugog svetskog rata.
PROCEDURA: To što ih se verujući narod još živo seća i što ih pominje jedan je od "uslova" za kanonizaciju u svece, koji u hrišćanskoj veri predstavljaju molitvene zastupnike pred Bogom. U našem imenoslovu ima 76 svetih, od toga šest žena.
Crkva izražava poštovanje velikih narodnih mučenika "u hvali i slavi njihovih dela na zemlji, u prizivanju posredništva njihova kod Boga da se mole za ljude, u svakdašnjem svetkovanju njihove uspomene, u podizanju Crkava njima u čast", piše u "Crkvenom pravu". U početku se bez ikakvih formalnosti odavalo molitveno poštovanje mučenicima, prvo u Crkvama onih oblasti u kojima su se proslavili svojim delima, pa se vremenom to poštovanje šire rasprostiralo. Kanonizacija svetaca uvedena je u XI veku.
"Srpska pravoslavna crkva samo potvrđuje i liturgijski uobličava kult određenog svetog koji je zaživeo u živoj Crkvi – u narodu. Za razliku od Zapadne crkve, koja svoje svece praktično administrativnim putem razvija i najavljuje, SPC zapravo samo aminuje kult koji već postoji", govori za "Vreme" Slobodan Mileusnić, upravnik muzeja SPC-a.
Devet novih srpskih svetaca postradalo je u vreme Drugog svetskog rata i, pošto će se mnogi setiti mučenika koje Crkva još nije stavila na ikone, gospodin Mileusnić objašnjava da je bilo pokušaja u prošlosti da se razviju neki kultovi, ali bez uspeha. "Potrebno je stoga da prođe dovoljno vremena, ponekad i nekoliko vekova, da bi došlo i do kanonizacije svetog. Imamo primer mitropolita vršačkog Teodora, koji je 1994. godine kanonizovan nakon četiri veka dugog kulta. U volji Božjoj, vreme je relativna stvar".
Već nekoliko godina na zasedanjima Svetog arhijerejskog Sabora, u diskusijama o novomučenicima, pominju se i vladika Nikolaj Velimirović i otac Justin Popović, bogoslovska loza iz Ćelija, iz koje su potekli i mitropolit Amfilohije i episkop Artemije. Oni se, lokalizovano, slave kao sveti i na ikonama su u valjevskom kraju. Govori se u potaji da se lično patrijarh Pavle protivio ustoličenju vladike Nikolaja, jer je ovaj za života pušio. No, teško da će shvatiti onaj koji nije verujući da u tome nema nikakve pomisli o nedostojnosti, već se radi o sveobuhvatnom poimanju greha. Eto tako mučenička dela prolaze kroz ovozemaljske kanone; za Crkvu primat je zapravo "objava, oglašavanje svetog kroz čuda nad njegovim moštima", pojave kakve Ona pažljivo prati i beleži.
"Zato je naš narod u tegobnim vremenima uvek sa sobom nosio mošti svojih svetih, jer su mu bila molitvena staništa. Prve Crkve, uostalom, bile su u katakombama, na grobovima mučenika, a i danas mnoge Crkve sagrađene su na groblju. Mošti su, sa druge strane, tapije o prošlosti Srba i njihovoj ulozi u hrišćanskoj civilizaciji. Sveti Sava je osnivajući Crkvu obilazio pomesne Crkve i dobijao mošti svetih. To je bio duhovni prestiž i značaj", govori Slobodan Mileusnić. U doba zlatnog svetiteljstva mošti svetitelja uziđivale su se u časne prestole novih Crkvi. Danas je to redak slučaj, pa je onaj, od Đurđevdana ove godine – kada je delić moštiju Svetog Đorđa iz Rusije prenesen na Ravnu Goru čime je Crkva Svetog velikomučenika Georgija postala manastir – zaista poseban.
Kanonizacija
svetitelja pripada isključivo Svetom arhijerejskom Saboru koji ustoličenim
normama pristupa sa velikim oprezom i najvećom strogošću.
"Ako se jedno lice odlikovalo u svemu i svagda uzoritom svetinjom života, ako su ga svagda ukrašavale sve hrišćanske vrline i njegova dela bila takva da su pokazivala težnju da se približe idealu svetinje, i svagda služila za uzor ljubavi i pobožnosti, ako su crte proroštva i čudotvorstva kod tog lica bile, ili je njegovo telo posle smrti davalo znake svetiteljstva, jednom rečju, ako je neko lice u životu bilo kakvim može biti samo jedan svetitelj, tada se kod više crkvene vlasti javlja misao da tom licu treba odavati crkveno poštovanje – proglasiti ga za svetitelja i ugodnika Božjeg", zapisao je 1902. godine u "Crkvenom pravu" Nikodim Miloš.
ZNAČAJ: Justin Popović je govorio da je "u novim mučenicima, svetim mučenicima, sila Pravoslavlja". "Gone me i misle da Bogu službu čine. Da li su sva njihova bogosluženja tako bogougodna i Bogu mila? Čovek čoveka goni – moljac moljca goni. Šta je strašno u tome? Ništa, ali je mnogo komično", pisao je otac Justin.
Žitije svetih imaju veliku ulogu u pravoslavnom vaspitavanju i njihovo iščitavanje jedan je od prvih saveta bogotražiteljima; ispisana u "zlatnim legendama", srednjovekovna književnost bila je odlika velike hrišćanske zrelosti.
Na dan kada je upriličena svečana liturgija koju je, u sasluženju svih arhijereja SPC-a iz zemlje i dijaspore i mitropolita Amvrosija iz Jerusalimske patrijaršije, služio patrijarh Pavle – moglo se videti koliki značaj novi sveci imaju za vernike, koji su se u Hram Svetog Save slili iz cele Srbije. Kroz narod koji se tiskao oko čudotvorne jerusalimske ikone Presvete Bogorodice, oko bine i u počasnom špaliru kroz koji su mitropoliti i arhijereji prenosili ikone novomučenika do patrijarha, proletele su i mantije sestrinstva i bratija iz mnogih srpskih manastira. Okupljeni narod pevao je sa svim beogradskim crkvenim horovima, horovima bogoslovija SPC-a i svešteničkim horovima više eparhija u liturgiji koja je trajala skoro pet sati. U velikoj radosti dočekano je, na kraju, pričešće i blagoslov. Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle je u obraćanju povodom proglašenja svetitelja podsetio da su novi srpski sveci postradali za pravoslavnu veru, te da su i njih, kao i naše pretke "majke vaspitavale da je bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu", što je i sadržano u osnovi hrišćanstva. "Zato se mi današnji pravoslavni Srbi molimo našem i njihovom Gospodu da, ako već moramo da stradamo, to bude na putu istine i pravde, a ne radi nepravde i mržnje prema bilo kome", rekao je patrijarh.
Pre
samo nedelju dana, na izuzetno posećenoj duhovnoj večeri upriličenoj u
parohijskom domu Crkve svetog velikomučenika Dimitrija na Bežanijskoj
kosi, Matija Bećković je govorio o novim svecima u kojima se ogleda veličina
naše duhovne prošlosti, prošlosti iz koje bi danas, kada se ponovo
pridižemo, trebalo da crpemo snagu. Pričao je kako se u poseti Klepcima,
rodnom mestu svetog Vukašina, raspitivao o njegovom prezimenu. No, ono
nije ostalo upamćeno i zasenjeno je velikim Vukašinovim delom. "Ko
zna koliko je takvih svetih Vukašina, za koje se nikada nije saznalo i za
koje će samo Bog znati, postradalih poslednjih godina u svim ovdašnjim
ratovima, i koji svakodnevno i dalje stradaju na Kosovu", rekao je
akademik.
Zbog mnoštva znanih i neznanih srpskih mučenika, poslednjih godina patrijarh je od Jerusalimske patrijaršije izmolio dolazak ikone Presvete Bogorodice u Beograd, da svojim prisustvom da neophodnu blagodat i arhijerejima čiji Sabor je u toku. Ikona je jedno od tri najveća hrišćanska blaga i vekovima se čuva na Bogorodičinom grobu u Jerusalimu. "Nadam se da će ova svetinja pomoći našem narodu u nevoljama koje su ga snašle, kako bi i na ove naše prostore konačno došao mir, toliko potreban nama i neprijateljima našim", rekao je patrijarh srpski.
Istoga dana, u nedelju 21. maja, čudotvorna ikona vraćena je u Jerusalim. Mitropolitu Amvrosiju i dvojici arhimandrita, čijim trudom se ikona Presvete Bogorodice i obrela u Beogradu, Crkva je u zahvalnost dodelila Svetosavsko ordenje. Do samog aerodroma u Surčinu ispratio ih je lično patrijarh Pavle u pratnji nekoliko arhijereja.
Jelena Grujić
O kanonizaciji svetaca kod katolika
("Srpski Sion", 1897.
god.)
"U bazilici sv. Petra u Rimu obavljen je 15. (27.) maja o.g. obred kanonizacije dvojice novih svetitelja rimsko-katoličke crkve.
Svečanost je svršena s neobičnom pompom i vanrednom crkvenom slavom. Sa sviju strana sveta došlo je nekoliko hiljada poklonika. Sve mere behu preduzete, da se održi uzoran red. Mnogobrojni policijski činovi rasuše se po celom delu grada, gde se nalazi Vatikan, i u samom hramu sv. Petra. Sva pijaca pred bazilikom beše ograđena čitavom vojskom policije. U hram su se puštali samo oni, koji su imali ulaznice.
Na putu u hram susrete papu Lava XIII, čitava masa poklonika (oko 40.000 ljudi), koji ga pozdravljaju veselim usklicima, mahanjem maramama i šeširima. Hram beše prekrasno ukrašen i osvetljen sa 18.000 sveća u kristalnim kandelabrima. U hramu se steče više od 400 kardinala, 300 arhiepiskopa i episkopa, diplomatsko telo, mnogi predstavnici višega društva, a u tom broju beše – osobito mnogo ženskih. Prva dva dela ceremonije obavio je sam papa. U kanonizaciji imahu učešća kako "kongregacija obreda", tako i advokat đavola, koji se starao da dokaže, da su svetiteljski kandidati nedostojni za kanonizaciju. Da se odbace prigovori advokatovi, navodila su se čudesa, što ih svetitelji ti počiniše i iznosila se najtačnija izvešća o svakom delu svetitelja, koji su se imali kanonizirati.
Prvi između novih rimsko-katoličkih svetitelja je – "Lotarinški apostol" Furje; on je živeo u vreme Rišelje-a. Drugi svetitelj je Zaharija, rodio se početkom XVI. stoleća i poznat je kao osnivalac ordena Barnabita.
