Čelično polje
U
dva navrata sam pred skupštinom grada uživo slušao dnevnik porobljenog
Studija B, druge večeri je malo falilo da mi pukne slezina kad je kordon
počeo da me vija ne upozorivši me prethodno da se raziđem; treće večeri
ostadoh da u krugu porodice pogledam šta se na inkriminisanom kanalu
daje, treba li uopšte da protestujem i zašto.
Uključim Rudija [Čajavec, TV-prijemnik kupljen pre dva meseca u servisu za 150 DM, relikt mog neizlečivog panslavenstva], štrafte su kao u dobro doba, špica ista istijacka, amblem nepromenjen, vesti u sedam počeše baš u sedam, agencijske vesti sa Svete Zemlje, vesti iz privrede... Komsomolka kojoj je zapalo ovo požarstvo kuburi pomalo sa akcentima i dužinama, tu i tamo zamuca, pomene sanacije koje nam je Zapad uveo (iz tvojih usta u Božije uši, čedo drago), ali odmah daje ispravku i kaže sankcije – istina boli ali pobedjuje...
Drago mi je što su smetnje ostale, naša država, dakle, nije ometala Studio B ni u vreme kad mu je dnevnik bio pun ravnogorštine i crkvenjaštva, kroz štrafte nazirem kosu premijera Marjanovića i čujem njegov primorski zvonak tenor, nešto smo postigli pod mudrim rukovodstvom našeg predsednika, nisam obratio pažnju šta, šta je da je, dobro je, mudro rukovođenje i dalje je na snazi, spikerka utom reče da je protest opozicije otkazan zbog kiše, par minuta docnije poreče i reče da opozicija ipak protestuje, ali da učesnika takoreći i nema, kamera potkrepi njenu tvrdnju, vide se samo prirodne štrafte mog ekrana i okomite linije koje nepristrasno prikazuju pljusak.
Ukratko, dnevnik Studija B me je osvojio, snimam ga svake večeri, neverovatno je sažet, i šest video kaseta koje sam u tu svrhu kupio trebalo bi da mi potraju do jeseni 2004. godine. Dok čitam najavu uživam u Mocartovoj muzici (simfon. delo br. 40, taratam-taratam-tara-ta-raaaa), hoće li ono čeljade opet samo samcijato voditi čitavu emisiju? Je li prekomandovano iz RTS-a, ili je poniklo u Studiju B? Dočekalo i ono svojih dvanaest minuta (dnevnik toliko traje).
Prva je dakako vest o čeličnom polju na novosadskom mostu: oko četiri časa i trideset minuta – kakva preciznost! – leva i desna obala Dunava povezale su se u sremsko-bačvanski monolit. Zasluženi hvalospev mostograditeljima, neimarima, dunđerima (da li bi kao sinonim za graditelje mogao da prođe i onaj predratni – crnotravci?), ali i ministru građevine, čoveku koji je kolovozom novog mosta prepešačio Dunav poželevši Novosađanima još mnogo mostova, kolovoznih traka, šina i stubova...
Preporođeni Studio B ne tvrdi da je na mostu sve cakum-pakum, reporter priznaje da su "na samoj konstrukciji mosta ostali da se obave sitniji poslovi i da se doteraju manji tehnički detalji", kamera i to pošteno snima, zvanice hodaju po daskama tik iznad glava heroja obnove, ovi većinom ne dižu pogled: jedno da ne bi prekoračili rok koji im je dao ing. Mrkonjić, drugo da im u njihove radničke oči ne uleti trun ili štogod sa đonova svečane delegacije... Ministar građevina proveo je sa neimarima svih stotinu noći i dana, koliko je trajala izgradnja čeličnog polja (da je u nekoj drugoj zemlji g. Kovačević bi na građevini proveo dve godine: "Politika" tvrdi da bi na ono što su naši stahanovci napravili za sto dana tuđinski graditelji utrošili dve godine), na svečano otvaranje došao je i gen. Pavković, divio se mostu, odao priznanje i otišao da obiđe garnizon iako garnizon nije bio izgrađen u rekordnom roku, na red je ubrzo došao rekord koji su postigli štrajkači glađu (ljubomorni Kušner prekinuo je ovaj izazovni natjecaj nagodivši se sa izgladnelim Srbima i Ciganima oko suđenja), spikerka potom najavi vesti iz višepartijskog života (Pravni Savet SPS-a i osvrt St. Dragišića iz SRS-a na nedolično ponašanje gradske vlasti), pojavi se bogme i snimak sa protesta opozicije koja se buni kao Grk u apsu, a da je čovek upita zašto; u dnevniku se nađe mesta i za aferu sa Pravnog fakulteta gde je novopečeni redovni profesor (potpredsednik vlade i predsednik jedne od vladajućih stranaka) našao vremena da lično uhvati drugog profesora kako prepisuje sto pedeset stranica teksta od mislioca u dijaspori), Žemin Žibao divi se Jugoslaviji i njenom ministru spoljnih poslova, Ostoja Pandža predaje akreditive australijskome guverneru, mošti Jovana Dučića premeštaju se iz dušmanskog ambijenta ka rodnoj grudi (kamera prikazuje patrijarha Pavla, Peđu Isusa, ako se ne varam, St. Raičkovića...), evo i sportske rubrike, u sedam sati i dvanaest minuta – prognoza vremena: suvo vreme praćeno čestim padavinama koje će obradovati ratare... Gotovo!
Ne pamtim da sam se za dvanaest minuta ikad tako dobro informisao. Na protestu sam ostajao i do devet uveče, i uvek odlazio sa onim – gde si bio, nigde, šta si radio, ništa.
I gore nego ništa. U Ulici Srpskih vladara morao sam da slušam kako mlađarija peva "Slobodane, Slobodane/Spasi Srbiju i ubi se!". Pa nije predsednik tako povodljiv! Bio bi doduše brisan sa spiska onih kojima Zapad ne da vize (verovali ili ne, iz novoobjavljenih spiskova nepoželjnih i prihvatljivih proizilazi da Vojislav Živković i Žika Petrović ponovo mogu da konkurišu za evro-američke vize! prilježni birokrata stavio je dvojicu pokojnika na spisak onih kojima je zabrana ukinuta!), ali bi kao parohijan koji je digao ruku na sebe morao da se odrekne pravoslavnog opela...
Istini za volju, na takozvanom protestu bilo je i lepih momenata, policija je kod Londona turirala svoje nove bele džipove, vozači bi uključivali sirene i rotaciona svetla pa bi se nestašno zaletali ka građanima, u poslednjem momentu kočili bi okrećući se gotovo u mestu! Ne da niko od građana nije bio pregažen, nego se nijedan policijski bolid nije ni zapalio niti prevrnuo, od Aleksićevih akrobacija nad Beogradom nisam video nešto tako lepo i uzbudljivo! Sad kad je sve dobro prošlo, kad znam da mi slezina nije pukla, u lepoj uspomeni mi je i policijski stampedo ka građanstvu koje je svojim badavadžijskim prisustvom ometalo ionako traljav gradski saobraćaj. Sama govorancija sa terase bila je pak predvidljiva do bola: ni prineti informativnoj emisiji koju pretenduje da zameni!
Ljubomir Živkov
