Vreme broj 491, 3. jun 2000.

Kako pobediti na izborima (8)

Širiti "zarazu"

Promena koja je Srbiji potrebna nije samo promena aktuelnog režima već suštinska promena sistema, u okviru koje bi promena garniture na vlasti trebalo da se posmatra samo kao uklanjanje barijere koja ometa početak korenitih promena. Za ovaj poduhvat redovna aktivnost političkih stranaka se pokazala kao potrebna, ali nedovoljna.

Političke stranke su organizacije koje zahtevaju stabilan politički sistem da bi optimalno funkcionisale. Da bi pokretale javne debate o pitanjima koje su od interesa za društvo njima je neophodan pristup medijima kao i saradnja sa institucijama koje se tim pitanjima bave. Ne bi trebalo ponavljati da ništa od ovoga nije u Srbiji zadovoljeno.

Zato je i ranije ukazivano na potrebu ostvarivanja opšteg konsenzusa oko pitanja promene sistema i angažovanja svih društvenih slojeva u okviru jednog pokreta zasnovanog na tom konsenzusu. Međutim, svi dosadašnji pokušaji dolaženja do konsenzusa završavali su u ćorsokaku, i to nakon dugih i napornih debata.

Postoji, međutim, i drugi način angažovanja pojedinaca i grupa u okviru društvenog pokreta. Potrebno je najpre istaći opšti a, opet, dovoljno jasan zahtev za promenom sistema, i primorati vremenom sve učesnike u društvenom životu da se prema njemu odrede. Ovaj zahtev bi trebalo kao liniju povući kroz sve slojeve društva, kroz sve institucije, kroz sve stranke, pa i one na vlasti i to tako da se moraju odrediti s koje strane linije žele da se nađu.

“Zato je ključ smene režima u Srbiji vezan pre svega za osvešćivanje i buđenje ljudi, jer njihovo političko deklarisanje više nije dovoljno. U umrtvljenu baruštinu srpskog političkog sistema OTPOR! pada kao masivan kamen izazivajući talase koji se šire u koncentričnim krugovima.” (Manifest Otpora, str. 13)

Dakle, jedan takav pokret nije dovoljno podržavati, njemu bi se trebalo pridružiti i u okviru njega dati sve od sebe da do promena dođe. Odsustvo lidera i hijerarhijske organizacije omogućava u takvom pokretu pojedincu da na principima lične inicijative, ali i lične odgovornosti, maksimalno doprinese opštoj stvari. Svaki pojedinačni primer ličnog otpora utapa se u jedan opšti otpor što opet svakom pojedinačnom činu daje veću snagu. Nošenje bedža sa stisnutom pesnicom izdvaja pojedinca iz pasivne okoline, a susretanje drugih sa istim obeležjem daje snagu takvom izdvajanju.

No, vratimo se poduhvatu povlačenja linije kao generatoru ovakvog društvenog pokreta. Da bi ceo poduhvat uspeo potrebno je tu liniju odvojiti od pojedinaca i apstrahovati na nivo ideje. Time se onemogućuje manipulacija čitavim poduhvatom od strane režima. Naime, da se određivanje vrši prema pojedincima, to jest liderima poduhvata, on bi bio ozbiljno ugrožen. Pojedince je moguće potkupiti, uceniti, diskreditovati i u krajnjem slučaju ubiti, dok ideološko poprište predstavlja režimu prilično klizav teren za borbu. Dakle, ne treba se odrediti prema ovom ili onom političaru, već prema potrebi da se živi u normalnoj zemlji.

Model stihijskog širenja ideje, o kome smo govorili, koje je omogućeno nepostojanjem centrale omogućava da se povlačenje linije izvrši i tamo gde je redovna politička aktivnost nemoguća. Ova linija, dakle, razdire i sam režim. Da bi sprečio ovu “zarazu”, režim mora da pribegne sili. Ali tu postiže kontraefekat. Umesto da uguši “zarazu”, režim je samo još pospešuje.

“Ideje, naime, imaju tu osobinu da žive duže od svojih pokretača, dokle god i poslednji njihov zagovornik ima slobodu da se kreće i dela. Hiljade osvešćenih nemoguće je zatvoriti ili pobiti. Na svakog uhapšenog ili maltretiranog otporaša uvek se pojavljuje pedeset novih, a ukoliko dođe do likvidacije pojedinaca koje je režim pogrešno identifikovao kao kolovođe, svaki ubijeni postaće simbol snage za hiljade novih osvešćenih.” (Manifest Otpora, str. 17)

Samo je pitanje vremena kada će ova “zaraza” zahvatiti i diktatorovo neposredno okruženje i samo je pitanje okolnosti pod kojima će se koja institucija odrediti prema liniji koja je raspolućuje. Hapšenje nevinih u Požarevcu bila je linija za lokalni sud. Drugi slučajevi će slediti. U krajnjem slučaju, panična naredba da se puca na mirne demonstrante jeste linija koja razdire vojsku i policiju, i režim to zna. Jedini koji ne može da se odredi prema povučenoj liniji jeste diktator sam. I on je jedini koji se od početka nalazi sa pogrešne strane linije.

Nenasilni metodi, kao i jasne poruke da revanšizma neće biti, osnažuju ovu liniju i diktatora još više izoluju. Svako ko je suočen sa ovom linijom odluke dobro vidi da na jednu njenu stranu svi prelaze, a da na drugoj ostaje usamljen diktator, što i nije mnogo primamljivo. Zato je osipanje u redovima režima neminovno.

Da bi do ovoga došlo, potrebno je prethodno ovu liniju povući u krugovima koji nisu toliko bliski vrhu vlasti, trebalo bi ljude primorati da se odrede, da se pridružuju a ne samo podržavaju, da se pokret omasovi, da dobije na snazi i brojnosti. Taj proces je možda spor, ali neumoljiv, i garantuje, što je najvažnije, mirno rešenje političke krize.

Linija je dakle tu. Odredite se.

Ivan Marović
(Autor je aktivista "Otpora")

Mini intervju: Milivoje Armuš, predsednik Odbora sekcije privatnih prevoznika

Beograđani nisu zaslužili maltretiranje

Od početka ove nedelje traje agonija gradskog prevoza u Beogradu i bez obzira na to što su ih već na isti način maltretirale sve gradske vlasti poslednjih deset godina, Beograđani nikako da se naviknu na novonastalu situaciju

Ovog puta došla je na red naplata "duga" od pre nekoliko godina kada su, da bi se rešila tadašnja kriza GSP-a, kao ekskluziva Beograda promovisani linijski taksi i privatni (putnički) autobusi na frekventnim gradskim linijama. To je bilo samo privremeno, alternativno rešenje, ali do dana današnjeg nije pronađen pravi modus funkcionisanja gradskog saobraćaja. Šta se to čekalo?

"Već četiri godine gradski sekretar za saobraćaj odbija da reguliše obaveze gradskog i autobuskog prevoza i drži se ove eksperimentalne faze. To znači da ljudi koji su u privatni gradski prevoz uložili za njih veliki i jedini novac ne znaju dokle mogu da rade, niti su njihova prava na bilo koji način osigurana. Ako GSP sutra kupi 800 vozila, što može, na primer, uraditi neko privatno trgovinsko preduzeće, istog trenutka ispadaju ljudi koji su sve što imaju uložili u taj prevoz. Logično je da neko izbegava da uredi ovu službu, pošto se to ne dešava ni nakon toliko vremena. Tu je suština problema, a ne u ceni, jer čak i da dobijemo pet dinara to sutra nekom devalvacijom u potpunosti može izgubiti vrednost", kaže za "Vreme" Milivoje Armuš, predsednik Odbora sekcije privatnih prevoznika koja deluje u okviru Privredne komore Beograda.

Isti problem postojao je i u novembru i još tada je bilo jasno da su gradska i republička vlada u klinču. Na osnovu čega mislite da ćete problem sada rešiti?

Odobravanje cena je u nadležnosti republičkog Ministarstva za trgovinu, a svoje mišljenje dužni su da daju i ministarstva građevine i saobraćaja. Poznato nam je da je gradska vlada dostavila nadležnim ministarstvima zahtev za davanje saglasnosti oko nove cene 1. marta ove godine i da nikakav odgovor do sada nije stigao. Iako uopše nismo dužni da znamo kakva je procedura i čija je dalja nadležnost, jer to treba da radi Tvrtko Gavranović, sekretar Gradskog sekretarijata za saobraćaj, mi smo se ipak angažovali i sve pokušavamo. Očekujemo i prijem kod ministara ovih dana.

Čija je, po Vama, najveća odgovornost?

Pre svega, gradskih vlasti, koje su dozvolile da se ovo desi i da se problem toliko uveća i zakomplikuje. Postojala je mogućnost prebacivanja nadležnosti u komunalnu delatnost, što bi nas, zahvaljujući gradskoj taksi, održavalo na pozitivnoj nuli. Da je naša služba uređena na bilo koji način, da su definisana prava i obaveze obe ugovorne strane, ovo nikako ne bi moglo da se desi. Beograđani nisu zaslužili da budu maltretirani. Mislim, ipak, da ćemo već sutra imati nekakvu odluku. Ako bilo ko obrazloži na koji to način možemo da radimo po ovoj ceni i u ovakvim uslovima, mi ćemo raditi. Naš cilj je da zaštitimo imovinu koju imamo.

Jelena Grujić

sadržaj naredni