Politika |
Vreme broj 491, 3. jun 2000. |
Srbija u razbijenom ogledalu Šta čekaš, Vuče? Opozicija završava usaglašavanje i počinje svađu,
režim guši opoziciju, juriša na slobodne gradove i počinje izbornu
kampanju; a narod zaključuje da 27. maj nije Taj Dan, i ide na plažu Prošle nedelje sticao se utisak da socijalisti, julovci i radikali usiljeno marširaju prema Beogradu. U poslednjoj nedelji maja režim je medijskim desantom zadao opoziciji jedan od najjačih udaraca od raspada koalicije "Zajedno" u jesen 1997. Ona je proglasila odbranu medija, ali nije proglasila odbranu slobodnih gradova. Delovala je osujećeno. Posle oduzimanja Studija B i TV Mladenovac, onemogućavanja rada Radiju B2-92, "nestanka" repetitora Radio Pančeva, gradska vlada koju kontroliše SPO ostala je bez direktne komunikacije s građanima. Posle režimskog medijskog desanta, u prestonici i njenom zaleđu otežana je komunikacija opozicionih stranaka sa simpatizerima, a burna spontana reakcija građana, na koju je SPO računao i koju je čas očekivao čas umirivao, bila je impulsivna i nedovoljna. Sa republičkog nivoa nastavljen je ekonomski rat protiv Beograda (blokada takse od tri odsto, zamrzavanje cena komunalnih usluga uz ciničnu medijsku kampanju). To je u ponedeljak rezultiralo štrajkom najvećeg broja privatnih prevoznika u prestonici. Sledi kvarenje velike mašine i saobraćajni kolaps koji režimska glasila pokušavaju da nakače na vrat opoziciji. Gradska vlada ostaje pri svojoj računici da bi usluge trebalo da poskupe, ali ne staje iza tog štrajka, u utorak uručuje otkaze svim prevoznicima koji su obustavili rad i objavljuje javni poziv prevoznicima koji su spremni da voze po neekonomskoj ceni od tri dinara da se jave na konkurs! Samostalni (državni) sindikat GSB-a poziva republičku vladu da u ovom preduzeću zaštiti javni interes. Rastao je rizik da će se negde izliti nezadovoljstvo u toj atmosferi puzećeg vanrednog stanja. Posle batinaškog razbijanja studentskog štrajka na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, odlukom nadležnog ministra Janjića "zbog nastale potrebe" prekinuta je školska godina na univerzitetima u Srbiji. Profesor Zaga Golubović kaže (Pres klub Medija centra, ponedeljak 29. maj) da haranje maskiranih batinaških bandi i brutalno prebijanje mladića i devojaka asocira na fašističke falange u Nemačkoj tridesetih godina. Ona smatra da je to što se krajem maja desilo na univerzitetu zapravo akt ukidanja ove institucije i deo osmišljene strategije režima da uništi sve oaze građanskog društva i uvede otvorenu diktaturu. Usledila je relativno slaba reakcija studenata i profesora (studentski skup kod Platoa 26. maja, pokušaj manjih grupa studenata da uđu na fakultete 29. maja, iniciranje štrajka i njegovo onemogućavanje). Nebojša Popov (isti Pres klub) zapaža onu simboličnu scenu tokom studentskog protesta na Platou. Taj trg je mesecima bio ograđen kao Mitićeva rupa, i studenti su jednog trenutka srušili tu ogradu. Videlo se da se iza te ograde ništa ne gradi niti dorađuje, da je ona tu postavljena samo da bi onemogućila okupljanje studenata. To simboličko otkrivanje suštine vlasti (ništa iza ograda) možda je najuspešnija opoziciona akcija prošle nedelje. Na drugom mestu rasla je nova potemkinovska fasada – veća i bolja. Valjda svestan da je satanizacija protivnika samo pola posla, Slobodan Milošević je 29. maja krenuo u izbornu kampanju hvaleći graditeljske uspehe, najavljujući nove poduhvate i povećavajući inače rekordne stope rasta. Opozicija je godinu dana dozvoljavala režimu da svojata opšti napor čitave nacije u obnovi zemlje. Samo je u Trsteniku čitava varoš, na čelu s predsednikom opštine, izašla i izviždala one koji su došli da seku vrpcu. U Novom Sadu uspeh mitinga je obezbeđivan i hapšenjem ligaških aktivista koji su pokušali da na tom skupu dele svoj propagandni materijal. HAJKA: U poslednjih mesec dana policija je direktno upotrebljena u političkom obračunu režima s opozicijom tako što je tri puta (17, 18. i 27. maja) intervenisala protiv demonstranata u Beogradu, tako što je onemogućavala ili na razne načine otežavala putovanje opozicionih pristalica (Požarevac 9. maja, Beograd 27. maja), tako što je sistematski privodila, legitimisala, otvarala dosijee na stotine aktivista partija, a naročito Otpora, po čitavoj Srbiji, u Požarevcu, Beogradu, Boru, Leskovcu i u drugim mestima. U nekoliko slučajeva posle hapšenja raznih kriminalaca policija ili državni mediji su tendenciozno saopštavali kako je kod tih kriminalaca pronađen propagandni materijal Otpora ili da je dotična osoba simpatizer SPO-a, što je valjda trebalo da propagandno podupre najavljeno donošenje zakona protiv terorizma. U dva drastična slučaja (Požarevac i Arhitektonski fakultet u Beogradu) izostala je adekvatna reakcija policije protiv manjih ili većih grupa batinaša očito unajmljenih s režimske strane. Ta hajka je uzdrmala opoziciju, ali su demokratske snage veću štetu pretrpele zbog toga što je neodlučnost lidera poljuljala u javnosti kredibilitet opozicije kao javne institucije. Deset dana borbe za odbranu Studija B proteklo je u iščekivanju opozicije da se građani odnekud pojave i umnože, u predugom dogovaranju i sporazumevanju, bez efikasnog kanalisanja zbivanja na ulici, uz ponavljanje pitanja zašto SPO energičnije ne brani Beograd i šta čeka Vuk Drašković. Naravno, u takvoj situaciji oni koji imaju manje da izgube bacaju na sto riskantnija rešenja. Tokom opozicionih usaglašavanja predlozi da se povodom slučaja Studija B proglasi komunalni štrajk u svim slobodnim gradovima nije prihvaćen, izgleda zbog bojazni SPO-a da bi odmah posle toga moglo uslediti zavođenje prinudne uprave... "Izvršen je udar na (radio-televiziju) Studio B. Zašto palata 'Beograd' još ima struju i vodu ako su ključevi u rukama gradske vlade? Zašto republičke i savezne institucije nisu blokirane vozilima gradskog saobraćajnog preduzeća?", upitao je otvoreno Goran Svilanović na protestu u Nišu. Reakcija portparola SPO-a Ivana Kovačevića u utorak svedočila je o rastućoj nervozi zbog radikalnih predloga – on je poručio da oni koji hoće da blokiraju Beograd to pokušaju svojim kolima. Pomenuo je i rizik od uvođenja prinudne uprave u Beogradu. Veliki broj opozicionara uočava da je, međutim, zavođenje prinudne uprave u toku, i špekuliše, često i maliciozno, o razlozima za blokadu SPO-a: korupcija, ucena, strah, nedostatak volje, nedostatak javne odgovornosti... Odmah posle tog mitinga postaje jasno da se vođe pojedinih partija distanciraju od sadašnjeg neplodnog opozicionog usaglašavanja. Otvorenije nestrpljenje pokazivali su oni koji su imali priliku da iznutra upoznaju logiku delovanja režima, generali Vuk Obradović, Momčilo Perišić, zatim bivši gradonačelnik Nebojša Čović; ali i političari iz već godinu dana aktivistčki usmerenog Saveza za promene Goran Svilanović, Vladan Batić i Zoran Đinđić. Batić je čak nagovestio da bi se opoziciona asocijacija mogla raspasti ako se nastavi ovako. Čini se i da znatan deo javnosti ne shvata kakvi su interesi opozicije da u ovakvoj situaciji pasivno čeka, mada se poneki racionalan razlog za to može i naći – nada da će formalni početak izborne kampanje dočekati s nekim prednostima, uz kasu, s biračkim spiskovima u ruci itd. Tolika promena raspoloženja javnosti od aprila do maja sugeriše zaključak da izgubljeni kredibilitet ima mnogo veću cenu od tih prednosti. U takvoj atmosferi veći deo opozicionih pristalica jasno razume poruku opozicionih vrhova da 27. maj nije Taj Dan i odlazi na plažu (100.000 ljudi 27. maja na Adi Ciganliji), dok deo vatreno aplaudira Otporu i diže pesnice u vazduh. Dan posle toga, deo najvatrenijih pristalica, oko trista njih, pred Gradskom skupštinom u Beogradu, razočaran što je otkazan inače slabo posećen paralelni dnevnik Studija B, viče svojima: "Jajare!" U takvoj atmosferi opozicija je preduzela spoljnopolitičku akciju koju je prošle nedelje najavio Vuk Drašković – trojica najuticajnijih opozicionih lidera (Drašković, Đinđić i Koštunica) putovali su 29. maja u Moskvu, gde su postigli izvestan uspeh utoliko što se za Ruse neobičnim saopštenjem u korist opozicionih zahteva (mirnog raspleta i vraćanja Studija B) izjasnilo rusko ministarstvo spoljnih poslova. To može biti nagoveštaj nečeg važnijeg, recimo znak da Rusija možda smera da se ratosilja Slobodana Miloševića kao pouzdanika. Videćemo kakav će utisak taj ruski demarš ostaviti na režim. Trenutno, taj "ruski izlet" nije doneo neku direktnu injekciju adrenalina nekoordinisanoj opoziciji. Glavni igrač na opozicionoj sceni SPO očito je od 13. do 27. maja prošao kroz dve faze – prvo je malo "mahao" time da masa viče "ustanak", "ustanak" ("Čuješ li, Slobodane Miloševiću!"), računajući valjda da će to brujanje narodno pojačati pregovaračke karte u izbornoj godini. Kad je ovaj postupio po starom ("Ne čujem dobro, ali biće uhapšeni!"), došlo se do blokirajuće kalkulacije radi izbegavanja prinudne uprave u Beogradu. Čak i inicijative Otpora da se nizom manjih akcija izvođenim na više tačaka građanstvo informiše i animira da u velikom broju dođe na taj miting 27. nisu prihvaćene možda zbog toga da Otpor, za koji se verovalo da je već satanizovan, ne bi "razjurio" narod s mitinga. To je bila pogrešna pretpostavka, naprosto zbog toga što je došlo vreme u kome režim počinje da "radi za opoziciju", kada se režimske pretnje u javnosti počinju tumačiti obrnuto. Od početka režimske kampanje protiv Otpora, glavni pozdrav po trgovima postaje stisnuta pesnica, ma šta to sad značilo i ma kako ko to doživljavao. Nesumnjiv rast popularnosti Otpora verovatno je odgovor opozicionih pristalica na represiju i satanizaciju. Rast popularnosti Otpora je, međutim, pre svega javna kritika nedelotvornosti opozicije. Beogradski miting održan u subotu 27. maja nije bio tako mali, kako tvrde neki izveštači, možda je po broju prisutnih čak i isti kao prethodni od 15. maja, samo je bio daleko od očekivanja. Vuk Drašković je na početku ponovio stari apel: "Da je pola miliona građana izašlo, nema te policije koja bi ih zaustavila." Zoran Đinđić je poručio: "Tucite se sa policijom ako hoćete da branite svoju televiziju, i tek onda zovite nas (opoziciju) da vam pomognemo." Bilo je to javno spočitavanje Srpskom pokretu obnove da se u slučaju Studija B ponašao previše pasivno. Bilo je odmah vidljivo da su na govore opozicionih političara (Drašković, Koštunica, Đinđić) pristalice reagovale mnogo hladnije nego na govor predstavnika Otpora Nemanje Nikolića iz Kruševca, studenta Tehnološkog fakulteta, koji je opozicionim liderima prebacio da se za sedam dana ništa nisu dogovorili, te da sada imaju "sedam minuta" da tu grešku isprave. SZP je na mitingu delio letak s pozivom volonterima da stupe u "Korpus" radi pomoći ovoj koaliciji da kao deo Ujedinjene opozicije proteste prenese u svako naseljeno mesto Srbije. Đinđić je, u odnosu na Draškovića i Koštunicu, na suprotnim pozicijama što se tiče orijentacije za izbore. Poučen neuspelim bojkotom 1997, on sada zagovara proizbornu kampanju uprkos svemu. Drašković ponavlja da u ovakvim uslovima izbora nema, a iz Koštuničinih redova (Zoran Šami) se čuje da su izbori sve dalji. Miting od 27. maja 2000. unekoliko podseća na onaj otvoreni rascep na preobraženjskom mitingu avgusta 1999, mada neslaganje nije tako manifestno niti reagovanje publike tako burno. Linija razlika je ista kao tada – SZP je za široku i energičnu akciju, SPO nešto čeka. SZP prošle godine u senci rata nije uspeo, ali sada je verovatno u boljoj situaciji jer javnost čeka nekoga ko će krenuti i Đinđić možda merka novu šansu. I pre i posle mitinga od 27. maja glavno političko pitanje je glasilo: "Šta čekaš, Vuče?" Milan Milošević |
Opozicija u Moskvi Beta za "Vreme" iz Moskve Posetu Moskvi Vuka Draškovića, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, ili makar njen najveći deo, organizovali su ljudi Srpskog pokreta obnove u Rusiji. Glavni Draškovićev čovek Boris Sekulić bio je zadužen kako za susrete tako i za doček na aerodromu Šeremetjevo, prevoz po Moskvi, smeštaj u hotelu "Metropol" u centru grada. Iako su u razgovoru sa jednim od prvih ljudi Jabloko Serdejem Ivanjenkom, članovima spoljnopolitičkog Komiteta Dume, kao i u Ministarstvu spoljnih poslova sa prvim zamenikom ministra Aleksandrom Avdejevim bili apsolutno ravopravni, pred novinarima se sticao utisak da je Drašković glavni. Delimično zbog toga što je neke izjave organizovao SPO, želeći da istakne svog lidera, ali nešto i zbog toga što Draškovića ruski novinari znaju iz prethodne dve posete. Ne treba zaboraviti ni to da ovdašnji novinari uglavnom znaju da s njim mogu da razgovaraju na ruskom jeziku. Sticao se utisak da se i sam Drašković trudio da govori u ime cele delegacije, izražavajući se rečima "mi smo govorili o...". Pojavila se informacija da je navodno "interno" dogovoreno da Vuk razgovara sa novinarima, što se posle pokazalo kao netačno. Đinđić i Koštunica su se pred novinarima uglavnom držali po strani. Prepustili su se organizaciji SPO-a i, prema nekim informacijama, nisu pred polazak ni znali tačno s kime će se sresti. Navodno im je samo rečeno da će poseta biti "na najvišem nivou", i da ne bi trebalo da se previše priča o njoj, navodno, da se ne bi pokvarila. Glavna "intriga" posete bila je, naravno, da li će se sresti sa Igorom Ivanovim. Dok je Drašković u Dumi novinarima potvrđivao da će susreta biti, iz Kremlja i iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova ponovo su stigle informacije da susret nije potvrđen. Ivanov je tog dana učestvovao u samitu EU-a – Rusija, odvojeno se sretao sa portugalskim premijerom Antonijom Guterišem, i razgovorao sa ruskim premijerom. Na novinarsko pitanje da li će se sresti sa Draškovićem, Đinđićem i Koštunicom zagonetno je odgovorio sa "sada ne mogu ništa da kažem". Zato se nekako do poslednjeg trenutka očekivalo da će tog susreta ipak biti. Tim pre što je moskovska štampa uoči dolaska srpskih opozicionara u Moskvu kritikovala "oklevanje" ruskog MIP-a i odluku da ne bude zvaničnog susreta. "Izvestija" je tako pisala da Rusija "ostaje verna Miloševiću", da ga i dalje podržava, iako ga u Evropi, sa kojom su joj dobri odnosi i te kako potrebni, "smatraju ratnim zločincem". Dan posle posete, list je pisao da je poseta lidera srpske opozicije bila svojevrsni izazov ruskim političarima i da su se "iskreno radovali susretu samo u poslaničkom klubu Jabloko". "Komersant" je, međutim, pisao da su lideri srpske opozicije, bez obzira na to što se nisu sreli sa Ivanovim, ipak bili zadovoljni posetom – dobili su od Moskve to što su tražili: podršku Rusije u borbi sa Miloševićem. Kada su lideri SPO-a, DS-a i DSS-a izašli iz MIP-a, novinarima je ta činjenica bila najzanimljivija, posebno da li će o razgovoru biti i zvaničnog saopštenja, kojim će biti zatraženo vraćanje Studija B Skupštini grada. I dok je Drašković izražavo veliko zadovoljstvo razgovorima, Koštunica i Đinđić su bili uzdržaniji. I posle svih susreta, "delegacija" se, kao i prethodne večeri, podelila. Drašković je bio sa svojom ekipom, dok su Đinđić i Koštunica bili sa "svojom" – prijateljima koji rade u Moskvi. Posedeli su u velikom muškom društvu, u restoranu "Dorijan Grej". Posle naporne noći, u utorak rano ujutru, Đinđić i Koštunica zaputili su se Aeroflotom u Beograd, dok je Drašković ostao u Moskvi "još neko vreme" da bi pozavršavao "neke privatne stvari". Hotelske troškove su platili, naravno, svako za sebe. Zorana Bojić |
Stanje stvari Vlast preti Opozicija analizira Narod peva po stadionima protiv predsednika |
prethodni sadržaj naredni |