Ideje i benzin
Ostap Bender ponovo u Beogradu
Specifičnost
ovdašnjeg, nesumnjivo endemskog shvatanja politike i (granica
upotrebljivosti) političkih simbola uvek iznova zapanji i
najistreniranijeg posmatrača. Lično sam, recimo, poslednjih godina
napisao bar pet-šest tekstova o simboličkoj
povezanosti autobusa i politike u savremenoj srpskoj stvarnosti, ali
ta, odnekud, “ideološki opterećena” stvar i dalje ne gubi na
aktuelnosti niti na inventivnosti tj. raznolikosti svojih ospoljenja
u svakodnevici.
Najnoviji slučaj štrajka privatnih gradskih prevoznika u Beogradu u tom je smislu znakovit i poučan. Vaspitan na učenju da za svaki društveni problem mora da postoji krivac – dakle, na dežurnom pitanju: Who is to blame – nekakav truli zapadnjak bi vas, da mu se požalite kako ste ovih dana intenzivno radili ili na proširivanju vena ili na taxi-kurama mršavljenja buđelara, upitao ko je taj ko vam duguje pare – obaška izvinjenje – za vašu maltretažu. Odgovor se nameće sam po sebi: vlast, pre svega državna, koja iz demagoško-politikantskih razloga koči poskupljenje cene karte, iako su troškovi prevoznika (gorivo, rezervni delovi, dažbine etc.) u međuvremenu enormno porasli. Naivniji su, dakle, živeli u uverenju da se radi samo o ciničnom političko-ekonomskom obračunu državne vlasti s gradskim SPO očevima i ocima, a sve preko naših leđa, međutim, gradski sekretar za saobraćaj Tvrtko Gavranović ponudio je ne samo novog krivca – privatne prevoznike, nego i zanimljivu definiciju njegove krivice: “Dok su zarađivali, sve je bilo u redu, a sada kada je zagustilo, ostavili su nas na cedilu. Sada mi njih ostavljamo na cedilu, pa neka voze tim autobusima svoje rođake ili neka pecaju na Ušću” (v. Blic od 31. maja 2000). Reče ovo uvređeni Gavranović i oduze nezahvalnim štrajkujućim privatnicima dozvole za linije...
Simptomatičnost ovog istupa nemoguće je preceniti: iz njega, naime, izbija potresno iskreno i duboko uverenje kako su Vlast – bilo kakva – i Institucije – bilo koje – na ovom svetu samo zato da im građani pomažu, da im se nađu u nevolji i da pokazuju razumevanje za njihove probleme. Ne pitaj se šta Institucija može da učini za tebe, nego šta ti možeš – i moraš – da učiniš za Instituciju! U tom je smislu građanin – kao Privatno Lice – dužan da pripomogne vlasti u škripcu čak i na vlastitu neposrednu štetu, tj. uz izdatke koje neće imati čime da pokrije. Njegova motivacija za bilo šta – da uopšte jutrom ustane iz postelje – mora da bude striktno altruistička; sve drugo je odvratna sebičnost za koju će, bogami, biti i kažnjen oduzimanjem Dozvole za posao kojeg nije dostojan. U konkretnom slučaju, neki bi neupućeni stranac sugerisao da se g. Tvrtko i društvo imaju priupitati kako i zašto je grad u kolapsu zbog štrajka privatnika – jer javni gradski prevoz mora da funkcioniše bez “ispomoći”, a privatni (“alternativni”) preduzetnici mu tu dođu samo kao dopuna, kao “luksuz”. Tako se to, naime, radi u ozbiljnom kapitalizmu. Međutim, g. Tvrtko – koji, kao svaki rasni Srbin, ulaskom u Institucije Vlasti overava ćitab o vlastitoj savršenoj nedužnosti, o nekoj gotovo mističnoj distanci od profanog pojma odgovornosti – smatra da je on taj koji treba da optužuje, sa “zolinski” uzdignutim prstom uperenim u grešnike. Stanovita privatna lica, dakle, hoće da zarade, i to je njihova jedina motivacija u poslu (dok, recimo, vlasnici kafana ne ugošćavaju ljude zato da im skupo preprodaju jeftino kupljeno piće i tako se obogate, nego zato što ih neizmerno vole i uživaju u njihovom šarmantnom žamoru), a kada im se ta zarada onemogući – zbog apsurdnih uslova privređivanja tj. cene karte – oni bi da odustanu, iako time dovode gradsku vlast u nepriliku! A sme li Građanin – dakle, niko i ništa, takoreći – tako samovoljno da se ponaša i da dovodi u nepriliku Institucije, i to baš kad im je najteže, i kad ratuju s drugim Institucijama? U toj Borbi Titana, građaninu je suđeno samo da se opredeli, nikako da traga za sopstvenim (“parcijalnim”) interesom.
Ovo se, jakako, kosi s bilo kojim poznatim načinom privređivanja a, bogami, i državnog i društvenog uređenja. Kapitalizmu je, čak, sučelice suprotstavljeno: sama ideja da će privatni preduzetnik mrdnuti malim prstom samo zato da bi proizveo štetu apsurdna je; takvog bi odmah zatvorili i izolovali, s košuljom na kopčanje otpozadi, i ne bi mogao slobodno da raspolaže sumom većom od dva dolara. To što se ova mera ne praktikuje dolazi jedino otud što ovakvih primeraka i nema. Otkud onda funkcioneru vlasti jedne “desne” i “tržišne”, u svakom slučaju “antikomunističke” stranke, ideja da arbitrira o Opštem Interesu i zatim u njega samovoljno uvlači (mobiliše? konfiskuje?) privatne osobe i njihove urođeno “sebične” poslovne poduhvate? Jer, prava je poruka g. Gavranovića prevoznicima ono isto što je govorio Ostap Bender: “Ideje (o 'opštem interesu') naše, benzin vaš!” Ovo ako ga nađete. Stanovitim asocijalnim elementima ova se filozofija ne dopada, pa su zato upućeni na vaspitno pecanje.
Ova mala epizoda p(r)okazuje jedan ozbiljan mentalitetski feler čijem bi otklanjanju trebalo posvetiti narednih nekoliko vekova, s neizvesnim ishodom lečenja; ime ovog poremećaja je tiranija institucija; ta tiranija se začinje u glavi, perpetuira se u lošu beskonačnost kroz autoritarno vaspitanje i među Srbima se sprovodi već vekovima, od Obrenovića i Karađorđevića, preko komunista i Miloševićeve ohlokratije sve do onih koji pretenduju da je naslede. Otuda se pojavljuje to ekscentrično izvrtanje kriterijuma i vrednosti, koje implicira da je Javni Službenik savršeno neodgovoran za svoje (ne)postupke i njihove posledice dok je, pak, građanin unapred odgovoran i kriv: za ono što misli i čini, i za ono što ne misli i ne čini, a trebalo bi, jer je tako Zacrtano Društvenim Planom. Dakle, ako vi nemate čime da se vozite, nije kriv onaj ko je dužan da vas vozi (jerbo mu plaćate “markicu”, plus razne takse i namete) nego onaj ko to nije dužan – ko to može da radi samo ako mu se isplati. Ko u tome prepoznaje patološko društveno stanje – neprijatelj je Opšteg Interesa, one večite, arbitrarno određivane i periodično zamenjivane Naše Stvari. A cela čarolija demokratije upravo je u rasterećujućem odsustvu Naše Stvari, u “sekularizovanju” nepodnošljive kvazimetafizike Višeg Cilja. Zato se, valjda, ona tako teško ukorenjuje u krajevima sveta u kojima je kolektivizam postao deo neupitnog “kulturnog koda”, praktično odvojen od ovakvih ili onakvih ideoloških predznaka.
Optužujući vapaj gradskog funkcionera zanimljiv je, dakle, kao novi izbruh onog srpskog, odviše srpskog uverenja kako je Država – pod raznim pseudonimima – apsolutni monarh kojem se sve može i koji nikome ništa ne duguje. I zato su gradski privatnici (inače, rođene derikože) savršeno u pravu, jer su u svojoj borbi “civilizacijski” na pravoj strani: njihova poruka je da za svoj benzin hoće svoje pare, a Vlast – bilo koja – može svoje Ideje da zatakne za šešir.
Teofil Pančić
