Sterijino pozorje: Pozorište i rat
Iskušenja zlih vremena
U oštroj, zbog emotivnog naboja često i konfuznoj
raspravi, učesnici iz naše zemlje izneli su kritičke ocene uloge
srpskog pozorišta u poslednjim ratovima
U
Novom Sadu, u okviru Sterijinog pozorja, održan je 10. Međunarodni
simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa sa temom koja se danas rečito
nametnula, mada je po mišljenju mnogih odavno trebalo da dođe na red –
"Pozorište i rat".
Jedno od glavnih postignuća Simpozijuma nalazi se u činjenici da je
on uspeo da sačuva svoje ime; organizacioni komitet na čelu sa
teatrologom Aleksandrom Jovićević uspeo je da "prizove" učesnike
iz Austrije, Grčke, Hrvatske, Italije, Mađarske, Nemačke, SAD, Rusije,
Velike Britanije i Španije, koji su dali puni legitimitet međunarodnom karakteru ove smotre. Ovo postignuće treba posebno
istaći zato što mi često, nespremni ili nesposobni da svoju poziciju
sagledamo kritički, zaboravljamo da Jugoslavija odavno nije poželjna
destinacija, da strani gosti iz različitih oblasti javnog života zaista
rizikuju da dolaskom ovde budu politički instrumentalizovani od strane s
pravom najprokaženijeg režima u današnjoj Evropi. Znamo kako ova vlast
ume da zloupotrebi retke ugledne strane goste, ili sâma unajmi neke
minorne, da bi relativizovala vlastitu izopštenost iz civilizovanog
sveta. Ta manipulacija se na ovom Simpozijumu nije desila zato što je međunarodna
"ekipa" bila zaista relevantna (učestvovalo je i nekoliko vodećih
imena svetske pozorišne kritike i teatrologije), ali pre svega zato što
se prvi put javno pokrenula oštra rasprava o mestu (ulozi, odgovornosti)
našeg pozorišta u kontekstu rata u bivšoj Jugoslaviji.
BEOGRADSKE OPERETE: Strani učesnici
Simpozijuma pokrenuli su nekoliko zanimljivih teorijskih pitanja vezanih
za odnos pozorišta i rata. U uvodnom izlaganju, kritičarka iz Beča
Kornelija Nidermajer iznela je tezu da su po svojoj najdubljoj suštini
pozorište i rat potpuno suprotstavljene pojave: dok pozorište stvaralački
obrađuje i tako obogaćuje individualno iskustvo, rat ga redukuje na
kolektivni pogled; "dok je pozorište čin davanja, otvaranja,
ljubavi, rat je čin uzimanja, pljačkanja, ograničavanja, mržnje";
dok se pozorište zasniva na konfliktima u čoveku i društvu, rat,
paradoksalno, pokušava da uništi konflikt zarad stvaranja "jedne
rase, jednog naroda, jedne istorije, jednog prostora". Ivan Nagel,
bivši direktor Salcburškog festivala, izneo je vrlo značajno opažanje
da je rat moguće prikazati na sceni kao deo ljudskog iskustva jedino ako
se on tiče pojedinačne sudbine.
Međutim, i pored ovih i još nekih vrlo zanimljivih priloga, najveći
doprinos stranih gostiju nije bio toliko u učestvovanju, koliko u samom
prisustvu na Simpozijumu. Njihov pogled sa strane predstavljao je izoštreni
snop svetla koji je naše učesnike postavio na brisani prostor gole
pozornice, prostor na kome se, kao u svakom dobrom pozorištu, postavljaju
najbitnija pitanja čovekovog života; ovog puta to je bilo pitanje
"pozorište i rat u bivšoj Jugoslaviji".
U oštroj, zbog emotivnog naboja često i konfuznoj raspravi na ovu
temu, učesnici iz naše zemlje izneli su kritičke ocene mesta i uloge
srpskog pozorišta u poslednjim ratovima. Tvrdili smo da srpsko pozorište
nije odgovorilo na temu rata zato što na našoj celokupnoj javnoj sceni
još uvek ne postoji "celovit diskurs o ratu"; analizirali smo
mehanizme u savremenoj srpskoj drami koji, ističući "večno
stradanje Srba u ratovima", "ponavljanje istorije",
"neminovnost sudbine", "nepromenljivost mentaliteta"
zapravo poništavaju deklarisani kritički stav, jer učvršćuju ove
pogubne misaone klišee; isticali smo da su u Beogradu, dok je Sarajevo
bombardovano, igrane operete; analizirali smo instrumentalizaciju pozorišta
u korist režimske propagande u toku bombardovanja; ukazivali smo na
direktne, nepatvorene oblike režimske propagande u pozorištu za vreme
bombardovanja; u svetlu najaktuelnijih događaja, pokrenuli smo i nužno
pitanje da li je moguće igrati predstave dok se ispred pozorišta
prebijaju građani…
PESIMISTIČKI TONOVI: Ova rasprava pomerila je težište Simpozijuma sa teorijskog razmatranja odnosa pozorišta i rata na vrlo konkretno i vitalno preispitivanje društvene uloge pozorišta u ratnim prilikama. I pored uznemiravajuće ocene uloge pozorišta u najnovijim jugoslovenskim ratovima, kao i pored nekih opštih pesimističkih tonova o moći pozorišta, ipak su mogli da se nazru i pojedini ohrabrujući vidici. Još jednom se potvrdio stav da bi u zlim vremenima pozorište trebalo da iskoristi izazove stvarnosti ne zato da bi razvijalo neki površni politički teatar, već da bi ponovo postalo nezamenljivo mesto samopreispitivanja zajednice koja sebi treba da rastumači jednu ogromnu kolektivnu nesreću. Kao što je rekao Peter fon Beker, ugledni kritičar iz Berlina, u društvima bez slobode medija pozorište ponovo može da postane forum društvene samosvesti.
Značaj ovog prvog proboja u kritičkom sagledavanju uloge pozorišta u
našem društvu postaje još veći kada se zna da je ostvaren u okviru
jedne umetnički, pa i društveno konzervativne institucije kao što je
Sterijino pozorje. Nadajmo se da će ovakvo, drugačije promišljanje
uloge pozorišta dovesti i do nekih pozitivnih pomaka u konceptu Pozorja,
koje bi trebalo da procenu dometa nacionalne drame i teatra dovede u širi
društveni kontekst, da umesto preispitivanja pozorišne samobitnosti,
traga za našim kulturnim identitetom upoređujući se sa drugima,
prepoznajući one teatarske fenomene koji nas spajaju a ne odvajaju od
sveta.
Ivan Medenica
