Evropska unija
Kraj Evrope
Kako šef nemačke diplomatije Joška
Fišer predviđa finaliziranje projekta ujedinjene Evrope
Od našeg specijalnog izveštača iz Bona
Još
od vremena prošlogodišnjeg napada NATO-a na Srbiju Joška Fišer nije
bio tako u središtu pažnje evropske javnosti. "Zeleni"
ministar inostranih poslova Nemačke prepao je političku klasu ne samo na
domaćem terenu već od "Atlantika do Urala", time što je
predložio da barem deo Evropske unije preraste kad-tad u pravu
federaciju. Mnogo se štamparskog mastila u međuvremenu prolilo u prilog
i protiv njegovih ideja, pri čemu je barem jedan privremeni rezultat
izvestan: utihnule su kritike u nemačkoj javnosti da posle krize na
Kosovu Fišer nema više šta da kaže i da se, ni posle pola mandata, već
istrošio kao ministar.
Birajući kao pozornicu Humboltov univerzitet u Berlinu, Fišer je 12. maja odlučio da izloži svoju "ličnu viziju budućnosti". Govor od deset stranica nazvao je prilično ambiciozno: "Od saveza država do federacije – razmišljanja o finalitetu evropske integracije". Pošao je od "izazova" za Evropsku uniju nastalih uvođenjem evra, početkom širenja EU-a na istok, krize komisije EU-a, slabog ugleda Evropskog parlamenta u javnosti EU-a, "ratovima na Balkanu" kao i razvojem zajedničke spoljne i sigurnosne politike EU-a. Sada se mora postaviti "poslednja cigla u zgradi evropske integracije, naime politička integracija".
Dosadašnja metoda građenja EU-a koju je uspostavio Žan Mone, prema Fišerovom mišljenju, više ne deluje. Sastajala se, kako je objasnio, od postepene integracije bez unapred utvrđenog konačnog plana. Sada je, prema ubeđenju nemačkog ministra, neophodno da se utvrdi konačan izgled zdanja, njen "finalitet". Fišer je zapravo predložio raspravu o tome gde bi Evropa trebalo da se završi (moguće države-članice) i kako bi trebalo da izgleda njen ustav, odnosno šta bi u Uniji u političkom smislu trebalo da bude kada u njoj budu svi kojima su sada odškrinuta vrata.
Evopska unija sa 27 ili 30 članova, rekao je Fišer, trebalo bi da ima evropski parlament sa dva doma. Jedan dom bi se sastojao od neposredno izabranih poslanika (kao što je to slučaj sa postojećim Evropskim parlamentom), dok bi u drugom bili poslanici koji su istovremeno i članovi nacionalnih parlamenata. Zato što je širenje na istok pretpostavka očuvanju mira i stabilnosti na kontinentu, a dok se ne stvori evropska federacija zasnovana na produbljenoj političkoj integraciji, moguće je da se evropska integracija razvija u dva ili tri koraka, drži Fišer. One države koje već sada imaju produbljeniju saradnju, kao što je to slučaj sa evrom ili šengenskim sporazumima o ukidanju međusobnih pograničnih kontrola, trebalo bi da još poboljšaju međusobne veze. Tako bi nastao "centar gravitacije", "avangarda", koju bi sledili ostali članovi Evropske unije kada za to budu spremni.
Fišer je sam ukazao da su slične ideje davno pre njega iznosili Žak Delor (federacija nacionalnih država sa šest članica), Žiskar D'Esten i Helmut Šmit ("evro-11"), kao i nemački konzervativci Volfgang Šojble i Karl Lamers ("jezgro Evrope"). Imajući očito u vidu kako se na to reagovalo, naročito u Britaniji, požurio se da naglasi da njegov govor "nikog ne treba da naljuti", kao i da "niko ne treba da se plaši ovih teza".
Reagovanja su, međutim, bila prema očekivanjima. Ministar spoljnih dela vlade britanskih konzervativaca u senci Fransis Mod izjavio je da je Fišer "konačno strgao pokrivač sa evropske superdržave", dok je francuski ministar unutrašnjih poslova Žan-Pjer Ševenman primetio da "Nemci proklinju nacionalsocijalizam do te mere da ponekad proklinju i naciju kao takvu". Za njega nacija ostaje da "nacija i demokratija nikad ne mogu da se odele". Uticajni izdavač nemačkog nedeljnika "Špigl" Rudolf Augštajn ocenio je da je "samozaljubljenost ponovo zavela Jošku Fišera" i da je svoj "mukom zarađeni ugled kao ministar spoljnih poslova stavio na kocku", jer je u pogrešno vreme počeo da "žonglira" s pojmom "federacija koji deluje kao crvena krpa na sve države EU-a".
Za poljskog publicistu Adama Mihnjika Fišerove su ideje hrabre i "graniče se sa političkom fantastikom", što je svakako dvosekli kompliment. Francuska, koja prvog jula preuzima polugodišnje predsedništvo u EU-u, u prvom trenutku je bila obazriva. Francuski šef diplomatije Iber Vedrin je spomenuo da se od njegove države u ovom trenutku ne traže dalekosežne "intelektualne perspektive", već konkretni i praktični odgovori kako da se reše postojeći problemi. No, u međuvremenu je šef države Žak Širak, koji bi 27. juna trebalo da govori u Rajhstagu u Berlinu, izjavio da je i on za "evropsku federaciju nacionalnih država". Koliko se zaista radi o suštinskoj saglasnosti, a koliko o taktičkom potezu kako bi Nemačka podržala francuske planove za reformu EU-a tokom narednog polugodišta, ostaje da se vidi.
Prema onome što pišu nemački listovi, Francuzi nameravaju da predlože da se 2005. primi pet novih članova u EU (Poljska, Mađarska, Česka i Estonija). Potom bi dugi niz godina EU "varila" novoprimljene članove, utvrđujući svoj novi unutrašnji politički i ekonomski sistem zasnovan na dvadeset članica umesto dosadašnjih petnaest. Pored ostalog, bilo bi uvedeno većinsko odlučivanje zasnovano na broju stanovnika pojedinih država: na primer, odluke Saveta ministara EU-a bile bi valjane samo ukoliko bi se za njih izjasnile one države čije stanovništvo broji više od pedeset odsto populacije EU.
Ostali kandidati, Slovačka, Rumunija, Bugarska, Kipar dobili bi šansu u nekoj daljoj budućnosti, Turska nikad ne bi bila primljena, kao ni Ukrajina i Rusija i ostale nekadašnje članice Sovjetskog Saveza. O "zapadnom Balkanu", kako glasi najnoviji eufemizam u žargonu međunarodnih ustanova, to jest republikama bivše SFRJ, sa izuzetkom Slovenije, mudro se ćuti dok se ne vidi šta će Bodo Hombah uraditi sa "paktom za stabilnost jugoistočne Evrope".
Joška Fišer je poznat po tome što je uspeo da smrša trideset kilograma i da svakodnevnim "džogiranjem" tako "nabije" kondiciju da je – iako pedesetogodišnjak – u stanju da se takmiči na uličnim maratonima. Usamljenost, koju verovatno oseća svaki dugoprugaš, očito podstiče da se ne razmišlja samo o kraju aktuelne trke, bila ona atletska ili politička. Kada se dostigne jedan cilj – recimo ulazak "zelenih" u parlament, postavlja se odmah naredni – ulazak u vladu. Kuda dalje? Do kraja Evrope, recimo kao naredni predsednik komisije EU-a?
Dušan Reljić
