Moskovska priča
Vrane nad Kremljom
"Šta vam je to PEN, nikad čula, čija je to
firma?", upitala me šalterska službenica u Ljermontovoj (gradski
SUP) kada sam sredinom maja zatražio vizu za put u Rusiju. Nisam objašnjavao,
a i čemu. Njenom šefu, otprilike mom vršnjaku, odevenom u klot-crno,
kao da je maločas stigao sa snimanja nekog filma, bile su dovoljne
dve-tri reči. "Šta je vaš problem?", pitao je, ne uzvraćajući
na "dobar dan". "Nemam nikakvih problema, samo treba da mi
overite zahtev za vizu." "A zašto vam je viza potrebna, čime
se bavite?" "Idem na svetski kongres PEN-a, znate, to je međunarodna
asocijacija pisaca." "U redu, u redu", odgovorio je, kao da
mu je sve do kraja bilo jasno...
…I
tako sam, pretposlednje nedelje u maju, odleteo za Moskvu, na kongres
organizacije koja je osnovana početkom 20-ih godina ovog veka (srpski
PEN, među prvima u Evropi, ustanovljen je 1926) i koja, ispostaviće se,
u odnosu na svoje današnje stanje, očigledno pamti bolja vremena. Možda
zvuči paradoksalno, ali svetski kongres PEN-a nije najbolja prilika za
smišljanje odgovora na pitanje šalterske službenice (nimalo uzgred,
jeste li primetili: u ovoj zemlji eros je iščezao i na šalterima). Etički
temelj te organizacije, ozvaničen u njenoj osnivačkoj Povelji,
poslednjih godina ozbiljno je uzdrman zbog sve vidnijeg uticaja međunarodne
politike i zbog sve očiglednije primene "dvojnih standarda" u
tumačenju traumatičnih pitanja iz oblasti ljudskih prava i slobode
govora. Naravno, ne treba preterivati sa pričom o "starim dobrim
vremenima", jer je PEN oduvek bio (i) politička organizacija, naročito
u doba hladnog rata. Sada je, međutim, reč o tome da je današnji PEN,
neuvijeno, gotovo potpuno (para)politički vid povezivanja pisaca sveta,
uz očuvane diplomatske manire. Reklo bi se: što manje uticaja, tim više
manira.
Ako to, eventualno, niste znali, postaće vam jasno za pet minuta. PEN klub se, od rušenja Berlinskog zida, više bavi načinom donošenja svojih rezolucija, saopštenja i moralnih apela kaogod i naročitom, političko-diplomatskom selekcijom tema tih saopštenja, nego što teži da dosledno sledi principe svoje Povelje. Tako o umetnosti i književnosti na maratonskim, glavobolnim i krajnje birokratizovanim sednicama generalne skupštine nije bilo ni jednog jedinog slova, a prateći literarni i diskusioni programi nisu se ni po kvalitetu ni po stepenu pokazanog interesovanja učesnika i publike razlikovali od sličnih događaja kod nas. London, Moskva ili Babušnica (nemam pojma zašto baš Babušnica, može i bilo koji drugi grad), sasvim svejedno, svuda šljašti retorička pozlata i svuda pisci žele da makar na varljivi trenutak budu u centru pažnje javnosti. Ali, nema više ni centra, ni pažnje, ni javnosti, što je vrlo postmodernistički, je li tako, svuda je svakodnevica, heroji su danas anonimni – što, recimo, ponovo izabranom predsedniku PEN-a Homeru Ariđisu, kladim se, neće nikada pasti na pamet. On se dokopao svoje vesele titule predsednika svih slobodoumnih pisaca ovoga sveta, malo li je, dočepao se svoje lopte za samozadovoljavanje, kao ono Vudi Alen u filmu "Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu a niste smeli da pitate", i ne pušta je iz ruku. To mi je odnekud bilo poznato, ne mislim na film.
A tek se o (takođe eventualnom) skupu književne elite nikako ne bi moglo govoriti. Izuzimajući nobelovca Gintera Grasa i dva-tri člana ruske delegacije (na primer: Andrej Bitov, Viktor Jerofejev), koja se, uzgred budi rečeno, držala vrlo pasivno, kao da se kongres zbiva na Maldivima a ne usred Moskve, nije bilo pisaca čije delo po značaju prevazilazi granice njihovih matičnih književnosti. Nisu bili nazočni, čak ni bivši predsednici PEN-a Đerđ Konrad i Ronald Harvud, ne bih se mogao zakleti da ih je organizator pozvao, ne znam, nisam se raspitivao. Ali zato nije nedostajalo amatera, onih koje ugledate čim ih spazite. Izvirali su odasvud, uvaljujući svoje knjige, podsetnice i brošure i raspitujući se za mogućnost prevoda na egzotične jezike, uključujući i srpski. Neke od njih prvi put sam video na završnom koktelu u Pasternakovom Peredelkinu, tiskali su se oko stolova sa posluženjem kao da je na njima nebeska mana. Bila je to još jedna usputna epizoda njihove književnoturističke karijere, koga briga za "Zaštitnu povelju".
"Odakle ste?", upitao me jedan od takvih, na lošem ruskom, dok smo iščekivali početak svečanog otvaranja u konferencijskoj sali moskovskog hotela "Radison". "Iz Srbije". "Serbija, tak, ja znaju, vi pisatelj?" Klimnuo sam glavom. On je izvadio blok i počeo da crta, sumanuto, neko visoko drvo sa retkom krošnjom, dobro je crtao... Ispostavilo se da je samo skicirao svoj unutrašnji autoportret. "Prema keltskom predanju svaki čovek ima po neko drvo u sebi, ja sam javor", rekao je i nastavio, "hoćete li i vas da nacrtam, mogli bismo objaviti zajedničku knjigu stihova i crteža." "Ne, hvala, ne pišem stihove", odgovorio sam javoru od metar i po visine, i u to je, na sreću, krenula zvanična ceremonija.
Prvi je govorio Andrej Bitov, predsednik ruskog PEN-a. Neubedljivo i bez imalo invencije smandrljao je nekoliko rečenica, jednu na ruskom, drugu na engleskom, o "važnoj" ulozi današnjeg PEN-a, propuštajući izvanrednu priliku da uobliči bilo kakav konkretan, svoj stav ili stav svoje delegacije, svejedno, stav o bilo čemu. A kada je nekako, na jedvite jade, izjavio da snaga i uticaj PEN-a rastu zbog činjenice da se kongres organizacije, uprkos teškoćama i ratnim okolnostima, održava upravo u Moskvi, pokazalo se šta ga je pritiskalo. Rat u Čečeniji. Ruska delegacija našla se na kogresu između penovskog "principa" osude svakog rata, bez obzira na njegovu vrstu ili uzrok (srp), i beskompromisnog stava Putinove administracije prema čečenskom pitanju (čekić). Ponovo su se ukrstili poznati simboli, ovoga puta na potpuno nov način.
Slično Bitovu, ali još neizrazitije, kao da čita spisak primljenih đaka u nekoj srednjoj ugostiteljskoj školi, govorio je i predsednik međunarodnog PEN-a Homero Ariđis. A pominjao je odnekud svima poznata imena: Puškin, Dostojevski, Bulgakov... U stvari, nemušto i nevešto, bez ijedne misli vredne pamćenja, balansirao je između odavanja počasti velikoj ruskoj literaturi i osude ponašanja ruskih vlasti u čečenskom ratu.
I
tako se već od prvih trenutaka znalo čime će se kongres u Moskvi najviše
baviti. Čečenija je, nedvosmisleno, bila reč (nažalost, ne samo reč)
koja se najčešće čula tih dana, u tom penovskom novovavilonskom
pometenju jezika i u metežu interesa, u kojem je, prirodno i ljudskom
rodu svojstveno, svako mislio da je njegov interes najvažniji i najpreči.
Već na prvoj sednici usvojena je, na inicijativu poljskog PEN-a, vrlo oštra
rezolucija u kojoj se kaže da se književnički samit suprotno dobrim običajima
održava u zemlji koja brutalno narušava ljudska prava jer upotrebljava
silu, a sila najviše pogađa nevine. I to mi je odnekud bilo poznato,
nije mi se bilo teško setiti. Narednog dana i Rusi su priložili svoju
rezoluciju o istom pitanju. U ruskoj verziji se konkretnost poljskog
upozorenja delimično neutrališe pozivanjem na apstraktna moralna načela.
I ta rezolucija je usvojena, ali posle višečasovne diskusije u kojoj je
svako imao ponešto da kaže, dakako, ne sa ciljem da se nešto suštinski
promeni, nego da ruski PEN što duže sedi na plotni usijane peći.
Potom je izabran novi (stari) predsednik, meksički pesnik Homero Ariđis, i time je, još jednom, ozvaničena nova, do maksimuma birokratizovana i politički instrumentalizovana slika savremenog PEN-a. U tom času ponovo sam osvedočio uverenje da su organizacije, bilo koje vrste, onakve kakvi su im čelni ljudi. Tja, i to mi je odnekud bilo poznato. Ariđis ne imponuje nijednom stranom svoje pojave, naprotiv. I setio sam se da Zinovjev u svojoj knjizi "Velika prekretnica", između ostalog, piše kako "Zapad sada vrši opštu promenu struktura na planetarnom nivou". Tome se malo šta može dodati. PEN je samo mali, i posle hladnog rata ne više naročito značajan refleks promena rasporeda snaga. Što će reći da najviše uticaja u PEN-u ima onaj ko ima najviše novca. A zna se da je novac uvek kod bogatog ujaka.
E, kad sam već rekao "novac", da kažem ponešto i magičnoj snazi te reči koju sam osetio u zemlji domaćina, za koga se ne bi moglo tvrditi da je bio negostoljubiv, ali je nevešt i aljkav bio svakako. To biva zbog novca, zbog čega bi drugo. U nedostatku para, a hoteći da se predstavi onako kako dolikuje velikoj tradiciji i velikoj zemlji, ruski PEN se snalazio kako je mogao i umeo, i na kraju je sve ispalo nekako dopola i napola, naročito opšti utisak. Barem onaj koji sam ja poneo. Predstava koju sam imao o Rusiji pre puta u Moskvu bila je čisto literarna, znači, u osnovi pogrešna i u osnovi tačna, jer književnost uvek govori o graničnosti i o esenciji, a ne o svakodnevici, dok ulazak u tu svakodnevicu poništava graničnost i razblažuje esencijalnost. Inače, prva fascinacija Rusijom jeste fascinacija prostorom, intenzivan osećaj da vas taj prostor guta, i agorafobičnost, nelagodnost od širine koja vas smanjuje do veličine mrava i gotovo vas dezintegriše. Tako je i na Crvenom trgu za koji je neki ruski pesnik rekao da je "teme sveta".
Uopšte uzev, ako poredimo kako "život izgleda", u današnjoj Rusiji je sve kao i u današnjoj Srbiji, samo što je u Rusiji sve stostruko veće i izrazitije. Dobro, ne sve, ali maltene sve. U Rusiji vam svako traži novac. Male, lepo odevene prosjakinje u aerodromskom holu na Šeremetjevu. Prostitutke od 15 do 55 koje od 0 do 24, stojeći uzduž bulevara, u jatima, kako je voleo da kaže Miloš Crnjanski, glasno nude svoje usluge. "Golupčik, hajde za pedeset." Sofisticirana recepcionerka američko-ruskog visokokonfekcijskog hotela. Nervozni službenik ruskog PEN-a koji vas budi iz popodnevne sieste žureći da naplati nešto što će se desiti za tri dana, ako se desi. Ni taksisti nisu gadljivi na paru. Sa sto dolara, lako spuštaju na sto rubalja, a to je trideset puta manje. Na Crvenom trgu čeka vas pljunuti Lenjinov dvojnik, spreman da se, uz podrazumevanu naknadu, slika sa vama. Revolucija završava na lošim polaroidima. I žene koje proveravaju ulaznice na stepenicama hramova i muzeja, čim vide da ste stranac, traže duplu tarifu. U mom slučaju nisu nijednom pogrešile. "Zašto vi ne polazite kao Rus?", pitao me Vitalij Šentalinski. Nisam umeo da mu odgovorim.
Novac, i samo novac. Ali ne svaki, nego isključivo dolar. Naše lokalno božanstvo, nemačka marka, u Rusiji je prava mala bednica prema starijem bratu. Kinji je i omalovažava. Sve za dolar, novu svetinju kojoj se svakodnevno treba klanjati. Rusi su izgleda na to spremni. Ima li pravo Zinovjev kada to naziva "dobrovoljnim pristankom na moralno poniženje", prosudite sami.
A
gde smo mi u toj priči? S obzirom na to šta nam se sve proteklih godina
dešavalo, i s obzirom na to šta nam se trenutno zbiva, nismo ostali u većinskoj
grupi malih i anonimnih. Najpre je Ginter Gras u svom pozdravnom govoru,
ređajući primere iz sveopšte istorije beščaća, u jednom trenutku
spomenuo srpski i hrvatski terorizam koji su u poslednjoj deceniji veka
naneli velikog zla manjinskim balkanskim narodima, ali je odmah dodao kako
je vojna intervencija na Kosovu, nemoralna zbog primene uranijumskih
bombi, izvazvala stradanje pripadnika svih nacija koje naseljavaju taj
region. Onda nas je u svom izveštaju glavni sekretar PEN-a Teri Karlbum
elegantno ali indikativno prećutao, rekavši da je prošlogodišnji
regionalni sastanak PEN kluba u Ohridu uspeo uprkos lošim okolnostima u near isolated contry. Na to je član naše delegacije Miodrag Perišić
oštro reagovao, upozoravajući sekretara da ta zemlja ipak ima ime, i
pozvao skupštinu da, upravo razumevajući stanje koje u Srbiji danas
vlada, podrži akcije srpskog PEN-a. Sekretar je to odmah i učinio, a
isto je ponovio i kada sam mu, neki minut kasnije, predao knjigu sa
dokumentima o stradanju srpskog i drugog nealbanskog življa na Kosovu.
Jednoglasno je usvojena rezolucija u kojoj se pozivaju srpske vlasti da na slobodu puste albansku pesnikinju Floru Brovinu i obustave sudski proces protiv nje, dok je pitanje o stradanju nealbanskog življa, rušenju spomenika i izgnaništvu srpskih i drugih pisaca diplomatski ostavljeno "za kasnije", jer to, bože moj, nije bila tema najavljenog dnevnog reda. Znamo da je Darinki Jevrić teško, ali Darinka nije u zatvoru. I drugima je teško, ali ni oni nisu u zatvoru, oni su na sigurnom, u toplom izgnanstvu, ako nisu već pod zemljom. Predstavnik američkog PEN-a, nisam mu zapamtio ime, saglasio se sa "izvesnim tačkama" izlaganja predstavnika srpskog PEN-a, što je bio nesumnjiv znak da je do deklaracije sa tako nagoveštenom temom suviše daleko i da je pitanje Kosova pod embargom, svi su se pravili da ne znaju zašto. Predstavnik retro-romanskog PEN-a iz Švajcarske nešto nam je za jednim ručkom nejasno govorio o "amputaciji", a istu reč upotrebio je i slovenački pesnik, simpatični Marko Kravos. Da, amputacija, uz saznanje da deo koji vam je odrezan najviše boli.
Tako smo se, i na primeru srpskog PEN-a, kao i na primeru ruskog, uverili da nije moguće lako srušiti stereotipe. Delegacije PEN-a u najvećem broju slučajeva slede politiku vlada zemalja iz kojih dolaze i tom logikom zaključuju da se i sve druge delegacije ponašaju na isti način. Češće nego što sam se mogao nadati postavljali su nam pitanje da li podržavamo današnji srpski režim, uz celu skalu otuda izvedenih koještarija i predrasuda, a vrhunac te pronicljivosti usledio je u trenu kada nam je Sara Vajt – jedna od tipičnih penovskih birokratskih figura koje sve vreme ne rade ništa, osim što se predstavljaju većim nego što jesu, a to im je jako teško jerbo su značajne vrlo – rekla kako mnogi na ovom kongresu misle da srpska zvanična politika ima jakog uticaja na srpski PEN. Sorry, Sara, mislim da si u zabludi. Ruku na srce, posle nas je na generalnoj skupštini zdušno podržala, tako da je poslednjeg dana prihvaćena zvanična rezolucija u kojoj se osuđuje represija aktuelnih srpskih vlasti, zabrana rada nezavisnih medija u Srbiji i gušenje demokratskih sloboda.
Ariđisov protivkandidat, francuski pisac Aleksandar Blok, inače vrlo iskusan diplomata, koji je glatko izgubio u glasanju za predsednika, rekao nam je posle svega da sa nama deli izvesnu obeleženost. On je, veli, bio hotimični gubitnik jer je činom kandidovanja hteo da pokaže da i u PEN-u mora postojati "organizovana manjina", a vi stalno morate da objašnjavate vašu osnovnu poziciju, zbog toga što dolazite iz obeležene zemlje.
Takvi stereotipi probijali su i u ponekom sasvim običnom ljudskom gestu. U toku jedne pauze neko me pozvao. Okrenuo sam se i rukom zakačio čašu koja je stajala na stolu iza mene. Pala je i razbila se. "Bum, bum, bum", rekao sam, pokušavajući da tu nespretnost okrenem na šalu. I zbilja, onaj koji se služio čašom – biće da je po sredi Škot – hm, Škot koji lako podnosi gubitak, ima li slučajnosti – nasmejao se i ponovio "bum, bum, bum". Ali Poljak, koji je sedeo ispred mene, hteo je da šalu učini još smešnijom pa je dodao: "Tipical serbian behaviour." "Exactly", uzvratio sam, "but not only serbian." Poljak se malo zacrveneo, nije ništa rekao i više nikom nije bilo do smeha. Sagnuo sam se i pokupio parčiće stakla. Stereotipi su ponekad dobijali oblik groteske.
Ipak, najgroteskniji događaj na moskovskom kongresu PEN bio je veliki miting poezije na kojem su, uz ruske pesnike Genadija Ajgija, Bele Ahmaduljine, Saše Tkačenka i ostalih, učestvovali, po pozivu, pesnici iz celog sveta, među njima i Matija Bećković. Veče je vodio Andrej Voznesenski tako neuspešno i prazno da ga u tome niko nikada više ne može nadmašiti. Neko me je pre večeri, ili je to bilo dan ranije, nije važno, upoznao sa dotičnim "maestrom"; pružio mi je ruku kao da mi uvaljuje krepanu ribu i promrmljao nešto što nisam razumeo; greznuo je u sopstvenu blaziranost kao u lepljivu sluz. Bože, pomislio sam, ako nam daješ jezik i poeziju, zašto nam šalješ nadripesnike i karikature. Na sceni se šepurio poput punjene ptice koja u belom perju (odelu) gazi po jajima, pokušavao da bude duhovit, frfljao u mikrofon i kreštao, njegove najave bile su duže od gotovo svih pročitanih pesama. U jednom trenutku, kada je i njemu samom postalo dosadno, sišao je sa scene i ostavio nekoliko preostalih pesnika da se sami snalaze. I tako je indijski pesnik, koji je, ma kako da se zvao, te večeri predstavljao jezik i kulturu jedne šestine čovečanstva, došao na red poslednji, nakon tri i po sata, kada je u sali ostalo još desetak znatiželjnika, među njima i ja, spreman da posvedočim kako će se završiti ta farsa, tužno i mučno.
Dalja
birokratizacija i politizacija PEN kluba, tako vidljiva na kongresu u
Moskvi, u neposrednoj je vezi i sa slabljenjem ili potpunim gubitkom
moralne i apelativne funkcije književnosti. Književnost, nema spora,
danas ni u Rusiji, ni u Americi, ni u Mozambiku, ni bilo gde drugo, više
ne teži tome da bude etički korektiv znanja, ona postaje proizvodnja
jezika, puka reprodukcija retoričkih figura ili projekcija ovog ili onog
interesa. Ukratko, možete sve reći, ne možete ništa učiniti. Svuda je
tako, pa i u zemlji Srbiji, s tim što se prostor gde se šta može reći
u Srbiji drastično suzio. Književnost, dakle, sa i bez pomoći PEN-a,
postaje samo deo globalnog i lokalnog tržišta na kojem se na isti način
trguje zlatom, supama u kesici, voćem, ljubavnim romanima, nuklearnom
energijom, hranom za pse ili sredstvima za mršavljenje podjednako koliko
saobraćajem ili masovnom kulturom. Uloga pisca je postala neodređena,
ali je mahom niskokorumptivna. To se na kongresu PEN-a lepo videlo, ali se
o tome na PEN kongresu nije razgovaralo.
No, u neoficijelnim razgovorima jeste. Barem sam ja o tome razgovarao, zajedno sa Vitalijem Šentalinskim, Nedom Nikolić Bobić, prevodiocem njegove knjige Iz tajnih arhiva KGB-a i sa Miodragom Perišićem. Ceo jedan dan i jedno prijatno veče, u kuhinji stana Šentalinskog. Za razliku od ostalih Rusa sa kongresa, distanciranih i stalno u nekim preračunavanjima, izuzimajući donekle sekretara ruskog PEN-a Sašu Tkačenka, Vitja Šentalinski bio je topao i predusretljiv, kao lik iz nekog ruskog romana. Osim o marginalizaciji književnosti u savremenoj ruskoj kulturi, koja je izgrađena na "mitu čitanja" (i dalje se u moskovskom metrou mnogo čita, tamo ne moraju stajati na jednoj nozi kao mi u gradskim autobusima), o neodređenoj ulozi današnjeg ruskog pisca, o poeziji i još o mnogo čemu, Vitja Šentalinski pričao je i o svom iskustvu pisanja knjige koja je nastala prema doušničkim dostavama i istražnim zapisnicima iz čuvene Lubjanke, otkuda se najčešće izlazilo pravo u smrt. Rodbina osuđenih o smrtnoj kazni nije obaveštavana direktno, nego joj je govoreno da su njima bliski kažnjenici "izgubili pravo prepiske na deset godina". I tako su živi ljudi pisali mrtvima, i ta su pisma godinama odlazila u nepoznatom pravcu.
"Ko su bili ti doušnici, znaš li njihova imena, kakvi su to bili ljudi?", pitao sam Šentalinskog. "Ne znam", odgovorio je, "nisam se previše zanimao, valjda obični neki ljudi, prijatelji, komšije, čak i rođaci optuženih." U Staljinovo doba papiri nisu govorili sve. Vitja nam je, vrlo ubedljivo, obrazlagao svoju tezu o dekadenciji ruske literature, počev od zlatnog doba Puškina, pa zatim Gogolja, Tolstoja i Dostojevskog, preko velikih pesnika i romansijera modernih vremena, do današnjih pisaca koji su samo blede senke nekadašnje tradicije. "A Solženjicin, a Brodski?", pitao sam, "ipak ima izuzetaka." "Ima", rekao je Šentalinski, "na sreću, ipak ima." Onda je Neda Nikolić rekla da je Brodski u jednom intrevjuu nazvao Solženjicina ruskim Homerom novog doba, i to nije neumesno poređenje, naprotiv. Katastrofički aspekt civilizacije, oličen u staljinskim logorima, morao je dobiti svoju literarnu katarzu, i zaista ju je dobio, u knjigama kakve su Jedan dan Ivana Denisoviča ili Arhipelag Gulag.
U šetnji po Kremlju Vitja nam je ispričao priču o vranama. Elem, u sovjetsko doba u carskom gradu zapatile su se vrane, toliko i tako da su postale ozbiljan državni problem. Udarale su po zlatnim kupolama kremaljskih crkava, stalno, u mnoštvu, toliko snažno da im je perje na grudima vremenom dobilo zlatni preliv. Obaška što su se oneređivale po svetim mestima. Pa se sastala državna komisija Dume, dumala, dumala, i problem nije rešila. Pozvala komisija naučnike, naučnici započeli istraživanja, u državnom budžetu otvoren je fond za rešavanje problema vrana. Budžet dobar, naučnici siti, odužili istraživanje, problem im se ne rešava, uživaju u lasti državnih magacina. Prođe godina, prođe dve, naučnici istražuju, problem kao rešavaju, ništa da reše. Ovi iz Dume kažu, dosta više, rešavajte. I naučnici, šta će, kuda će, reše da vrane otruju zatrovanim mesom. Razaspu komadiće mesa po celom Kremlju i odu da podignu poslednje trebovanje. Ali, ne može priča bez još jednog okretaja zavrtnja. Slučaj je hteo da onoga dana kada su vrane sa zlatnim grudima trovane bude neka zvanična skupština sa učesnicima čije su grudi bile pune zlatnog ordenja. I mrtve vrane počnu da padaju po automobilima, po pločnicima, po parkovima, po glavama odlikovanih drugova. Sabotaža, ovo je neka teška sabotaža, poviču dotični drugovi, i narede svojim službama da istragu sprovedu. Jedva se nesporazum slučajnosti razjasni. Ako je išta slučajno.
Da polako privodim kraju. I na Moskovskom kongresu PEN kluba malo je šta bilo slučajno, nego obratno, sve tačku po tačku, po dnevnom, dobro pripremljenom redu, uključujući i razno, podizanje godišnje članarine od 12 na 15 dolara. Delegat iz Moldavije je na to ustao i rekao da u njihovim bankama više nema nijednog dolara, sve je ispumpano, baš je tako rekao. Odakle mi je to bilo poznato, odnekud sigurno jeste, mislim, nikako da se setim. Slično su govorili i drugi, sve dok neki bogati PEN nije prihvatio da plati u ime onih koji imaju problema sa ispumpavanjem.
Centrala PEN-a je u finansijskoj krizi, nema se odakle nego u povećanje članarine. Još jedno suštinsko pitanje, nema šta. Zbog toliko ispoljene suštine meni se, međutim, čini da je posle moskovskog kongresa značaj PEN-a još više opao, bez obzira na to što u sferi lokalnog delovanja i dalje nije sve tako besmisleno i unapred dirigovano. Iz tog ugla posmatrano dobro je što je makedonski PEN dobio organizaciju svetskog kongresa 2002. godine. Amerikanci su na završnoj sednici iznenada podneli predlog da Portoriko preuzme tu kandidaturu, ali su se nakon burne reakcije "malih klubova" i bučne rasprave, u kojoj je učestvovala i naša delegacija, zadovoljili dobijanjem organizacije kongresa 2003. Znači, posle Moskve slede Filipini, pa Skoplje, pa Portoriko... i tako se vrti karusel jedne prilično umorne i ne više tako uticajne asocijacije pisaca iz celog sveta, nešto kao na olimpijadi na kojoj učestvuju takmičari bez ispunjene olimpijske norme. Ali, ako ništa drugo, put do Skoplja neće nam biti ni dalek ni skup. Bye, bye Moskva, Filipini su daleko, dobar dan Skoplje.
Mihajlo Pantić
