Fenomeni: Nik Hornbi, pisac "priča o muškom"
Bridžet ima pišu!
Ima li ičeg jadnijeg od 35-godišnjeg bilmeza s
Krizom Identiteta?
Kako
god okreneš, Rob Fleming, tridesetpetogodišnji vlasnik prodavnice ploča
u Severnom Londonu, čovek je koji ima problema: dugogodišnja devojka
Lora ga je ostavila pobegavši s prvim komšijom (čije ljubavne podvige
su zajedno slušali kroz zid...), prodavnica očajno slabo posluje, spisak
prijatelja koje je stekao iscrpljuje se s imenima dvojice-trojice
polukretena koji tavore s njim u radnji i po pabovima, a čak i njegovi rođeni
roditelji ubeđeni su da je manje-više izgubljen slučaj, samo su isuviše
engleski-middle-class delikatni da mu to saspu u lice... Šta, uostalom,
drugo i pomisliti o liku koji slavi (komemorira?) 36. rođendan dreždeći
u stanu uz videokasete, te uveče jedva nahvata nekolicinu bezveznih
poznanika kojima će platiti piće ne bi li izigravali radost zbog
njegovog apsurdnog "jubileja"?!
Tvorac patetičnog Flemingovog lika je Nik Hornbi (Nick Hornby) i jedna
je od najvećih ostrvskih literarnih zvezda poslednje decenije. Ovaj
dotadašnji srednjoškolski nastavnik književnosti pročuo se svojom
prvom knjigom Fever Pitch (koja
će ovih dana izaći u Platou kao Stadionska
groznica), svojevrsnom kolekcijom sećanja & razmišljanja jednog
fudbalskog fanatika, navijača Arsenala. The
Guardian je jednom tačno, mada možda pomalo zločesto, primetio da
je Hornby ovom knjigom učinio da fudbal ponovo postane trendy, i samim tim inspirisao gomilu drugih oknjiženih
(para)fudbalskih i navijačkih ispovesti. Sreća da stvar nije trajala
tako dugo... Bilo kako bilo, Hornby je lansiran u orbitu, obožavan od (muške?)
publike i srdačno dočekan od kritike; ipak, tek njegova naredna knjiga i
prvi "pravi" roman Hi-Fidelity
(srpski prevod Vesna Milinčić, Plato, Beograd 2000), čiji je glavni
junak narečeni Rob Fleming, dokazali su da Hornbi nije medijski naduvana
atrakcija za jednu sezonu, nego pisac koji je ušao u ostrvsku književnost
da u njoj ostane. Sledećeg meseca počinje prikazivanje filma koji je po
romanu Hi-Fidelity snimio Stephen Frears (Snapper, My Beautiful Laundrette), sa Johnom Cusackom u glavnoj
roli.
Što se fudbala tiče – ne znam šta da vam kažem; to je jedna od onih stvari – nipošto jedina – koje me trajno diskvalifikuju u borbi za titulu Pravog Muškarca, bilo po srpskim ili engleskim macho standardima: jednom sam, recimo, stanovao na Islingtonu, relativno blizu Arsenalovog stadiona (samo dve-tri stanice "tjuba"); moj cimer je, dakako, pametno iskoristio ovu prednost o kojoj sanjaju milioni muškinja, a ja sam, jebi ga, mislio da je bolji provod otići na koncert Patty Smith, koja je svirala u komšiluku. I nećete me razuveriti da sam bio u pravu.
Tu, dakle, već prelazimo na teren pop-kulture, pravo u srce Flemingove
opsesije. Hornbi je u Robu Flemingu stvorio, recimo, svojevrsnu mušku
Bridžet Džons – mada je Hornbijev roman stariji – osobu koja je
u godinama kada bi trebalo, po opštem mišljenju, da se sredi i uozbilji,
a kojoj to nikako ne polazi za rukom... S tom razlikom što se Bridžet očajnički
trudi i upinje u tom pravcu, dok Rob beži od toga kao đavo od krsta. Na
kraju će se – ha! – oboma desiti suprotno od onoga čemu su težili.
Ovo, pak, nikako ne znači da je Fleming odnekud "jači" lik od
Džonsove, naprotiv: ništa nije jadnije od 35-godišnjeg bilmeza s Krizom
Identiteta, konfuznog tipa koji živi u stanju permanentne adolescencije,
zgroženo odbijajući da Odraste, da prihvati određene odgovornosti, da
konačno Napravi Izbor. "Ostaviti sve opcije otvorenim", to je
njegova životna deviza, ne samo u odnosima s Lorom (Brak?! Samo to ne! A
deca ionako samo seru i plaču...), nego i u svemu drugome što bi pre ili
kasnije trebalo razrešiti i postaviti na svoje mesto. Upravo je u ovome
jedna od tajni Hornbijevog tržišnog uspeha (sa zamašnim estetskim pokrićem):
istražujući s muške strane ono što se danas u slengu
progresivne/postmoderne hype-levice
zove gender sensitivity (i iz čega
je nastalo nekoliko sjajnih dela i gomila nepodnošljivog starmalog đubreta
s tako monumentalnim ideološkim pokrićem da momentalno postajete Notorni
Fašista ako nešto prigovorite), Hornbi lucidno i vešto analizira
mentalno-emotivno stanje vaskolike ludozbunjene muškosti u današnjoj
zapadnoj civilizaciji (koje pronicljiva feministička autorica Susan
Faludi saosećajno opisuje kao stiffed),
ili barem – da ovo ne zazvuči odviše pretenciozno – onog njegovog
dela vaspitanog na potrošačkoj pop-kulturi i divinizaciji Večne
Mladosti. Rob Fleming je, dakle, "adolescent" koji je zašao u
godine kada to više i nije tako simpatično (ovim se Hornbi još
direktnije bavi u sledećem romanu About
a Boy), i Hi-Fidelity je
dobrim delom hronika njegovog ponešto okasnelog sazrevanja i prihvatanja
stanovitih Životnih Istina – od kojih, naposletku, i nisu sve baš tako
neprijatne – i njihovih neizbežnih posledica za njegov život. Utoliko
je i Hi-Fidelity pre svega roman
o muci konačnog, "pravog" odrastanja kao mirenja sa Odgovornošću,
Prolaznošću i Smrću. Pa bogami i s "besmislom" svega toga,
ako hoćete. Razume se, u svemu što se tiče života, smrti i ostalih
zaista važnih pitanja žene su uglavnom i bolje, i jače, i mudrije, i veštije
od muškaraca, naročito onih detinjasto "muškobanjastih". Sam
Hornbi će reći u jednom intervjuu: "Mislim da je prilično teško
naći osobu za koju ćete automatski pomisliti da je stopostotno odrasla.
Ne poznajem mnogo takvih ljudi – u svakom slučaju, više žena nego muškaraca."
Amin.
Pop-kultura, dakako, jeste "nominalni" glavni
junak ili lajtmotiv romana, i Hornbi joj ispisuje retko upečatljivu
posvetu, u kojoj će svaki čitalac koji nije okončao svoju
"evoluciju" negde kod Pola Enke ili Burta Bacharacha neizmerno uživati,
verovatno bar onoliko koliko fudbalski fanovi uživaju u opisima gurkanja
kožne mešine po uredno podšišanoj travi. Ipak, Hi-Fidelity
je pre svega priča o Urbanom Muškom Odrastanju na kraju veka i
milenijuma, priča nepretenciozno ali retko besprekornom spisateljskom veštinom
ispričana; utoliko je fenomen Roba Fleminga jednak fenomenu Bridžet Džons
– radi se o (nepodnošljivoj?) lakoći
prepoznavanja i identifikacije. Neodoljivost ovakvih knjiga je u
njihovoj bespogovornoj korespondentnosti s Duhom Vremena, koja ne ide na uštrb
literarne validnosti romana. To je, uostalom, jedna od najvećih
vrednosnih konstanti vaskolike ostrvske, i uopšte anglosaksonske književnosti:
govor o Velikim Životnim Istinama na naizgled lak način, običnim
jezikom, common sense oplemenjen
autentičnom Emotivnošću, bez "slovenskog" slinjenja i bijenja
u grudi (ili bogotražiteljske
jurodivosti-na-prazno), uz mnogo (samo)ironije i humora. I u tome je
najsnažnija kopča ovakvih dela s jednom impresivnom tradicijom.
Teofil Pančić
