Kako poraziti režim na izborima? (9)
Pošteno jagnje
Govoriti
o porazu režima na izborima u uslovima diktature isto je kao i očekivati
da će pečeno jagnje pojesti živog vuka, a ne obrnuto. Da nije diktature
i da bi traženje odgovora na navedeno pitanje imalo smisla, bilo bi
potrebno da se tačno znaju izborni uslovi, vrsta izbora, izborni sistem,
preferencije stranaka o nastupu i niz drugih podataka, što su upravo
stvari koje nisu poznate. U nedostatku toga, sve što se može ponuditi
jeste nekoliko razmišljanja o tekućim prilikama ili nekoliko rutinskih
saveta, recimo, za lokalne izbore.
Svi koji su hteli da se oslobode Miloševićevog režima – od Slovenije i Hrvatske, do Bosne, Kosova i Crne Gore – morali su da plate cenu za to, a ona je bila proporcionalna tome koliko su dotične teritorije bile važne za očuvanje pozicija režima. Ako se držimo te logike, cena koju će imati da plati ostatak Srbije biće mnogo veća, zato što je to poslednja linija odbrane režima.
Za sada uopšte nije izvesno da će režim sigurno raspisati izbore. Jedino je očito da bi režim radije imao izbore (ali takve na kojima bi njegove stranke "pobedile"), nego što bi bio bez izbora. Da bi stvorio situaciju u kojoj može da dobije izbore, režim će činiti sve da pogorša izborne uslove. Ako opozicione stranke i dalje žele da učestvuju u takvoj izbornoj trci, to je poruka za režim da može još da pojača teror. Ako važnije opozicione stranke odustanu, onda režimske stranke same izlaze i "pobeđuju". Znači, opozicija mora na izbore, makar izborna kampanja ličila na masakr režima nad njegovim protivnicima.
Za opoziciju bi, čak i da pobedi na bilo kojim izborima, to bio samo jedan od važnih ali nedovoljnih uslova za promenu vlasti. Bez obzira na to, opozicija ne bi smela da kaže kako izborni ishod nije važan. Ona bi svakako trebalo da gleda da dobije sve naredne izbore, a onda da po potrebi nastavi sa mirnim ali vrlo širokim i masovnim protestima radi priznavanja rezultata i prenosa vlasti.
Najbolje šanse opozicija bi imala na lokalnim izborima, jer tu su odlučujući lokalni kandidati, sa kojima režimske stranke imaju veliki problem, jer ih nemaju kredibilnih. Nadalje, lokalni mediji i kampanja od čoveka do čoveka važniji su od poruka iz Beograda centralizovanih medija, koje sada kontroliše režim.
No, i za pobedu na lokalnim izborima na većem delu teritorije Srbije opozicija mora da pokaže neke kvalitete koji joj dosad nisu bili jača strana. Prvo, trebalo bi da jedinstveno koordiniše svoje postupke ako joj je cilj pobeda. Ako neka veća stranka izađe iz opozicionog bloka, ostatak opozicije bi trebalo da se bori da pridobije njene glasače. Drugo, u kampanjama za lokalne izbore ključno je kakav ugled uživaju odabrani kandidati u svojim sredinama, a ne da li neko od njih ima dobar ekonomski program ili kakvo mišljenje o njemu ima njegova stranačka centrala. Opozicione stranke bi morale da se odreknu svakog pojedinca kao kandidata ukoliko on u svojoj sredini nije ugledna, vredna i časna osoba. Treće, opozicija bi trebalo da pridobije što veći deo režimskih glasova iz redova radnika, penzionera, seljaka ili domaćica. Četvrto, opozicija bi trebalo da pridobije lokalne građanske inicijative i građanske stranke manjina. Peto, tokom glasanja opozicija bi morala da na svakom glasačkom mestu (posle gubitka Kosova njih je bar 8000) ima dve ekipe od po tri člana (glavnu i logističku), koje bi kontrolisale proces glasanja, brojanja glasova i sastavljanja izveštaja. Ako glasačkih mesta sada ima oko 8000, to znači da bi bila potrebna "armija" od oko 48.000 ljudi, što je verovatno više od broja aktivnih članova svih opozicionih stranaka zajedno.
Naravno, tehnika sprovođenja republičkih i saveznih dosta se razlikuje od tehnike lokalnih izbora. Okolnosti u kojima će se sprovoditi izbori ne samo da neće biti naklonjene opoziciji nego će obilovati podsticajima da ona na izborima uopšte ne učestvuje, što je luksuz koji opozicija sebi ne bi smela da priušti. Na prošlim izborima 1997. deo opozicije se mogao nadati kako će bojkotom podstaći Zapad da pritisne Miloševića, kome je tada do Zapada još bilo stalo. Ne samo da toga više nema nego čelnici režima igraju na potpuno suprotnu kartu: oni su se pomirili sa tim da više ne mogu očekivati nikakvu pogodnost od Zapada i sada se još samo teše time da Zapad ne može ni da ih kazni, sem da ih odvede u Hag. Zato režimu preostaje samo jedno sredstvo: podizanje cene za promenu. Režim bi radije da to izvede čak i potpuno neregularnim ili ukradenim izborima, nego kasapljenjem po ulicama ili koncentracionim logorima. Za ovo drugo uvek ima vremena.
Ovih
dana je Amnesty International,
jedna od najstarijih i najuglednijih humanitarnih organizacija koja se
bavi ljudskim pravima još od 1945. godine, objavio izveštaj koji se
ticao NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Bila je to, posle dužeg vremena,
( moguće i jedinstvena) prilika da se taj izveštaj – doslovno citiran,
a ne parafraziran do karikature – čuje i u Drugom dnevniku RTS-a. Izveštaj
je režimu bio po volji jer je izneo mišljenje Amnesty
Internationala da je NATO tokom bombardovanja Jugoslavije počinio
ratne zločine.