Kumanovski sporazum: Godinu dana posle
Opšta nemoć
Mimo uticaja Srbije i Jugoslavije, najmoćnije svetske sile odmeravaju snage preko Kosova – čiji se konačni status uopšte ne nazire
Britansko
Ministarstvo odbrane izvestilo je pre nekoliko dana javnost da bi iz
kosovskog konflikta trebalo izvući određene pouke: deo britanske armije
je niskog nivoa, a ima mesta i poboljšanju izviđačke i obaveštajne
delatnosti. Poznati američki trust mozgova Rand Corporation sačinio je u maju analizu o budućnosti NATO-a, u
kojoj piše da se Alijansa, "uprkos nedavnim uspesima u BiH i na
Kosovu", mora transformisati iz strukture namenjene suprotstavljanju
Sovjetskom Savezu u snagu opremljenu najmodernijim kompjuterima i
komunikacionom opremom, odnosno da mora pomeriti težište sa
teritorijalne odbrane na projekciju moći.
Nije poznato da li je, godinu dana posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu kojim je okončano NATO bombardovanje, i Srbija izvukla neke političke pouke.
SPORAZUM I POSLEDICE: U momentu potpisivanja sporazuma između Vojske Jugoslavije, MUP-a i KFOR-a (odnosno NATO-a) javnosti je bilo manje bitno šta u tom sporazumu piše u odnosu na to da rat konačno prestane. Proglašavajući i svoju pobedu, državne strukture se nisu mnogo trudile da sporazum predstave javnosti, a posebno ne da analiziraju njegove posledice po zemlju – iz sasvim razumljivih razloga.
Pet dana su pod vojničkim šatorima pregovarali generali Svetozar Marjanović iz Generalštaba VJ i Obrad Stevanović iz MUP-a Srbije, ispred vlada SRJ i Srbije, i Majkl Džekson, ispred KFOR-a. Nisu se na kraju rukovali.
Naša država se obavezala da će se sve srpske i jugoslovenske snage u roku od 11 dana po preciznom rasporedu povući sa Kosova, da će na njihovo mesto doći pedesetak hiljada stranih vojnika pod komandom generala NATO-a sa najširim mogućim ovlašćenjima. Komandant KFOR-a je Sporazumom ovlašćen da preduzme koje god želi mere i upotrebi kakvu god silu da bi "osigurao mir" i sprečio VJ i MUP da se na Kosovo vrate. Kosovo je okruženo tampon zonom širine pet kilometara u koju naše snage ne mogu zalaziti i podeljeno u pet sektora, svaki pod komandom jedne velike sile. "Državne vlasti SRJ i Srbije razumele su i prihvataju da međunarodne snage za zaštitu mira (KFOR) mogu da se organizuju i operišu bez ograničenja unutar Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne korake." Ključna rečenica Sporazuma glasi da je za njegovo tumačenje nadležan komandant KFOR-a. Kako piše u Sporazumu, "njegove odluke su obavezujuće za sve strane i pojedince", a ni on ni KFOR nemaju nikakve obaveze prema jugoslovenkim ili srpskim vlastima, ni prema samoj državi i njenim građanima: "KFOR niti bilo koji njihov pripadnik nisu odgovorni ni za kakvu štetu učinjenu javnoj ili privatnoj imovini do koje može doći u vršenju dužnosti."
STATUS I STANJE: Konačni status Kosova – sada de facto protektorata UN-a, mada pod zvaničnim suverenitetom Jugoslavije – nije ni blizu rešenog. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a, kojom je ozvaničen kraj bombardovanja i uspostavljanje misija KFOR-a i UNMIK-a (civilna administracija), ne pruža indicije u tom pravcu, a uticajne međunarodne strukture više su zauzete time da im se operacija totalno ne raspadne naočigled celog sveta nego dugoročnim projekcijama budućnosti te pokrajine.
Činjenično stanje na terenu je poznato: nasilje nije obustavljeno (mada se generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson u martovskom izveštaju o Kosovu hvalio da je u junu prošle godine bilo pedeset ubistava nedeljno, dok ih je sad u proseku samo pet nedeljno). Ubija se nealbansko, prvenstveno srpsko stanovništvo – uprkos tome što, prema zapadnim izvorima, jedan pripadnik KFOR-a brine o bezbednosti svaka tri Srbina, što ih čuvaju oklopna vozila i helikopteri.
Organizovani kriminal oteo se svakoj kontroli. Tek su pre neki dan inaugurisane prve međunarodne sudije za Kosovo, mada o pravosudnom sistemu još nema ni govora. Jedan policijac iz Severne Irske rekao je nedavno "Njujork tajmsu": "Bez pravosudnog sistema možemo hapsiti ljude po ceo dan, a onda oni izađu iz zatvora. Nema ničeg što bi ih odvratilo..."
Šef civilne misije Bernar Kušner postao je čovek-zakon: može da ukine (i ukida) svaki propis ove države na teritoriji Kosova, može svaki dan da proizvede (i proizvodi) koliko hoće uredbi koje se imaju poštovati. UNMIK je preuzeo državnu i društvenu imovinu na Kosovu bez ikakvih pravnih aranžmana ili kompenzacija jugoslovenskoj, odnosno srpskoj strani. Porezi i carine ubiraju se za Kosovo, niti jedan procenat ne ide Srbiji ili Jugoslaviji.
VLAST
I SILE: Teorijski, postoje četiri strukture vlasti: proterana srpska
vlast; paralelna vlast koju je – ako se neko još toga seća – pre oružanog
sukoba bio uspostavio Ibrahim Rugova; stvarne lokalne vlasti koje je UČK
postavio na bazi ratnih zasluga (dakle bez ikakvog demokratskog
legitimiteta) još pre nego što su se snage KFOR-a stigle da se rasporede
na Kosovu; administracija UN-a. Prema jednoj švedskoj analizi, tzv. međunarodno
prisustvo na Kosovu sastavljeno je od KFOR-a, UNMIK-a i organizacija UN-a
(UNHCR i druge), predstavnika OEBS-a i EU-a, oko 300 nevladinih
organizacija – sve zajedno, oko 70.000 stranaca čija je delatnost više
ili (najčešće) manje koordinirana.
Takva postavka rezultat je mehanizma delovanja interesa najvećih svetskih sila koji se, ma šta mi o tome mislili, prelamaju baš na ovom prostoru. Zapadna Evropa se nada uspostavljanju jačih političkih i trgovinskih veza sa Rusijom – što u vrlo velikoj meri zavisi od nalaženja zajedničkog pristupa Balkanu. Rusija će takav adut u odnosima sa Zapadom koristiti kako nađe da je za nju najbolje, a malo kome je jasno šta u tom smislu planira Vladimir Putin. Kina iz sopstvenih razloga jača veze sa Miloševićem (predstojeća poseta Li Penga je za njega ogroman zgoditak). SAD šalje sve više signala da bi se najradije izvukla sa Kosova, prepuštajući ga Evropljanima da se snalaze (i daju pare) kako najbolje znaju.
Londonski "Gardijan" je nedavno, analizirajući kretanje ovih zupčanika moći, konstatovao da "Evropa mora naći načina da se izvuče iz ovog rusko-kinesko-američkog tesnaca".
MI I ONI: U Srbiji se – bar koliko je javnosti poznato – uopšte ne postavlja pitanje šta činiti u pomenutom tesnacu, a pogotovu ne kako bi se iz njega moglo izaći.
Vlast uglavnom odapinje verbalne strele u pravcu Kušnera (a otvoreno pismo u kojem traži njegovu ostavku mu je nedavno uputio i Vladan Batić, šef Demohrišćanske stranke Srbije). Slobodan Milošević je tražio da se međunarodne snage sa Kosova povuku – a one ne pokazuju ni najmanju nameru da to učine (svetski zvaničnici redom govore da se ne može ni pretpostaviti koliko bi njihova misija na Kosovu mogla trajati). I dalje se podgreva iluzija da će se naše snage tamo vratiti i zavesti red i demokratiju – mada dosad čak ni simboličan broj vojnika i policajaca obećan Rezolucijom UN-a nije pripušten ni na granicu, ni u blizinu srpskih manastira.
Stiče se utisak da režim nema drugu koncepciju nego da čeka da sa vlasti ode Bil Klinton i dođe neko drugi ko će, je li, da nam vrati Kosovo – pa će sve biti kao pre. Protivnici vlasti, zaokupljeni svojim jadom, čekaju da padne Milošević – koji ne pokazuje sklonost padu.
Iz svega pomenutog proizilazi samo slika opšte nemoći u kojoj se ne nazire da je nekom od bitnih političkih faktora u Srbiji stvarno stalo do sudbine države. I tako mrcvarenje traje i traje.
Roksanda Ninčić
