Vodvilj u bekstvu
U kom žanru igra naš predsednik?
Jeste
li primetili da poslednjih meseci građanin Slobodan Milošević iz
Beograda – trenutno na počasnoj & ceremonijalnoj dužnosti
Predsednika SRJ – ne mrda nikuda bez pratnje mlađeg čoveka odevenog u
neku odeždu koja kao da je uzeta na revers iz nekakvog pozorišnog
fundusa (operetski teatar je glavni sumnjivac)? Neki su neznalački nagađali
da se možda radi o livrejisanom liftboju, ali to je sasvim neubedljivo,
čak neukusno – jer, gde mu je lift?! Verzija sa batlerom je takođe
otpala, jer takvih otuđenih društvenih odnosa nema u naprednim društvima poput našeg.
Onda se, nekako, ipak saznalo da se radi o predsednikovom ađutantu, što je časna dužnost koju donedavno niko – bar ne u
livreji – nije obavljao. Nekako u isto vreme, vrh Vojske je počeo
upadljivo da tituliše ovog politički hiperaktivnog građanina kao
Vrhovnog Komandanta, uprkos žestokom protivljenju mnogih pravnih stručnjaka
koji decidirano tvrde i dokazuju kako takve funkcije nema u ustavu
srpsko-crnogorske federacije. U skladu s ovim krajnje zanimljivim pravcem
razvoja Predsednikove uloge u našem društvu, ovih je dana snažno
reafirmisana prošlogodišnja ideja pojedinih JUL-ovsko-SUBNOR-ovskih udruženja
iz raznih naprednih srbijanskih opština u koje noga antropologa-istraživača
(nažalost) još nije kročila, da trenutni Predsednik SRJ dobije Orden
narodnog heroja. Sada se “u tom smislu” vodi široka
društvena akcija u kojoj se naročito ističe – opet – sam vrh
Vojske Jugoslavije. Ovome se, naime – iz njegove šestosobne vračarske
perspektive, iz koje ceo svet izgleda nekako lepše – čini da nas je
aktuelni predsednik ukupnim svojim političkim angažmanom toliko zadužio
da samo ovako možemo da mu se, makar i simbolično, odužimo. U tome se,
uostalom, jedino i slažu baš svi ljudi raštrkani po sirotinjskim
gradovima-favelama južno od Horgoša: da nas je zadužio, brate, zadužio
nas je... Nikada mu to nećemo zaboraviti.
Oni koji se, dakle, profesionalno brinu o kreiranju javnog lika ovog ambicioznog pravnika iz istočne Srbije (trenutno dosta zauzetog oko spasavanja sveta) svojski su pristupili simboličkom kreiranju njegove nove inkarnacije, tj. bizarnoj retitoizaciji “public image-a” bivšeg bankarskog činovnika. Tito je, doduše, posedovao čak tri ordena Narodnog heroja, ali ima vremena – mlad je Milošević, biće još ratova i pobeda... U međuvremenu, aktuelni predsednik je počeo da koristi i voz kao reprezentativno sredstvo prevoza po onim delovima države u koje još sme da ode, a poznato je da je Josip Broz Tito u tome – u putovanju Plavim vozom – bio pravi majstor.
Pravi početak procesa titoizacije Miloševićevog imidža ipak je nešto stariji; on je počeo useljenjem Familije u Kraljev/Titov dvor, povratkom iz penzije onog znamenitog mercedesa sa šestora vrata – kojim je rahmetli Joža paradirao kad se zaželi odmahivanja orgazmički oduševljenim masama podanika – i sličnim insignijama vladarske moći, koje zle imperijalističke stručnjake za public image podsećaju na one poslovične đinđuve kojima su konkvistadori očaravali gologuze i upadljivo intelektualno nedužne urođenike. Sve se to zbilo nekako u ono vreme kada je Milošević funkciju predsednika Srbije zamenjivao sadašnjom dužnošću, spokojan što svoju postojbinu ostavlja autoritativnim rukama i briljantnom državničkom umu – koji se samo iz skromnosti ne ispoljava i ne razmeće – jednog Milana Milutinovića. Još od tada, dakle, zvanična verzija Miloševićeve uloge u srpskom društvu polako gubi i poslednje spone s ranijim, ništa manje brižljivo negovanim imidžom skromnog, ali odlučnog aparatčika – komunističkog tehnokrate lavljeg srca – koji je ponikao iz naroda, i sa narodom deli sve muke i slasti življenja na Balkanu. U vreme antibirokratske revolucije, bankar koji se dao na politiku nije propuštao da naglasi kako živi u običnom stanu u običnoj zgradi negde kod Crvenog Krsta, dok je njegova ugledna supružnica pisala (u svakom smislu) dirljive pismene sastave na temu neuporedive romantičnosti življenja na Novom Beogradu... Sećam se dobro koliko je pourođeničeni Prosečni Srbin (o sredovečnim, zaviklerisanim, naprasno erotski osvešćenim climax-Srpkinjama da i ne govorimo) bio oduševljen time što mu se obraća – i to “običnim” jezikom koji je, doduše, prošao kroz snažnu socijalističku mutaciju – neko ko, eto, skromno živuje među prostim svetom, i koji, uz to, izgleda i deluje još bezličnije i još manje impresivno od bilo kojeg svog “običnog” sugrađanina! A rukovodilac, Bog te! I to kakav! Vraćač dostojanstva i izumitelj švedskog standarda!
Ipak, to čudo neviđeno je potrajalo prilično kratko, a onda je Milošević mic po mic – uporedo s konstantnim osipanjem harizme – osvajao Dedinje i sve što ovome pripada. Utoliko se ovo čemu sada prisustvujemo može posmatrati kao kompletiranje jednog presvlačenja (travestije!) na čijem će kraju ovom građaninu preostati još samo da obuče belu maršalsku uniformu, navuče odgovarajuće rukavice i organizuje slet mladih progresivnih JUL-ovki u crnim trikoima, nad kojima će potajno sliniti ceo Politbiro. A i kandidata za novog Azema Vlasija bi se takođe našlo u izobilju (najperspektivnijim se čini jedan bivši član Čankove stranke, poznavalac osa i paukova).
U skladu s temeljitom promenom imidža, ovaj građanin trenutno na visokoj dužnosti promenio je i ideološku priču, “citirajući” titoistički diskurs na način koji ga približava – da li baš željeno-ironičnoj postmodernističkoj reinterpretaciji. Iako, naime, strašno ozbiljnog izraza lica (a takav je, uostalom, krasio i genijalnog Bustera Keatona), ovaj čovek u poslednje vreme kao da nam vragolasto namiguje: njegov je ukupni imidž svojevrsna burleskna persiflaža Maršalovog – a takođe i ironično-melanholična posveta nedavno preminulom kolegi Tuđmanu, koji je u svoju ulogu unosio malko odviše doslovnosti – a njegov navodni politički credo osebujna teatralizacija omiljenih toposa Titove ideologije, dakle subverzivna reinterpretacija uporišnih tački “titoističkog” identiteta. Uzmimo za primer ideju o Srbiji i njenom v. d. Vođi kao Centru Globalnog Otpora Novom Svetskom Poretku: nije li to urnebesna parodija ideje i prakse Pokreta nesvrstanih, te Titove globalne zadužbine? Nije li, uostalom, sve to – vila na Dedinju, titula Vrhovnog komandanta, Orden, Voz, momak u livreji iz Žorža Fejdoa – samo jedna vrhunska parodija jednog već odživljenog životnog i vladarskog puta, artističkim sredstvima ostvareno ukazivanje na prozirnost zla? Nije li celom tom vodvilju mesto, recimo, u CZKD-u? I šta, bre, radi taj selektor BITEF-a?
Jer, ako sve ovo nije postmodernistički teatar, ladies and gentlemen, onda je samo opasno koliko i farsično poštapanje jedne harizme koja je odavno izvetrila i rastočila se u ništavilu, gotovo povukavši za sobom celu jednu zemlju. A kada farsa odbegne iz teatra na ulicu – pokravši usput deo njegovih kostima – i upetlja se u tzv. stvarni život, tada se žanr naprasno menja, i sve se na kraju svede na antičku tragediju. Mada ni Magbet nije bez šansi.
Teofil Pančić
