Komšijske priče
Naslov: Bitka za plato
Mesto: dvorište ispred zgrada između bivše Save
Kovačevića i 14. decembra, na Vračaru
Lica – stanari: deca, vodoinstalater, građani, babe i dede, ljupka komšinica
sa nožem, Goran Perčević, Branislav Ivković, Goran Milinović, aktivisti
SPS-a i opozicionih stranaka
Vreme: proleće 2000, uoči zavođenja prog stepena otvorene diktature
Scenografija: česma, košarkaški teren, dečje igralište, zelenilo
ČIN
PRVI: Kao što biva, velika politika lomi se na malim, svakodnevnim
stvarima. Tako je jedno nedeljno jutro, ni manje ni više nego Branislav Bane
Ivković, predsednik vračarskih socijalista i ministar ko zna čega, osvanuo na
platou između zgrada u ulici bivšoj Save Kovačevića, i posadio par jelkica i
neko žbunje. Uzgred, rekao je da je to srce Vračara (mada je, svaki pošteni
Vračarac će priznati, u pitanju periferija opštine) i da on, eto, tu radi
kada niko drugi ništa ne radi. Još je i oćutao uzvike sa okolnih terasa čije
citiranje bi lako dovelo do još jednog od montiranih procesa protiv slobodnih,
nezavisnih i demokratskih medija.
Par dana potom, ljudi iz tih zgrada pokušaše da puste vodu iz česme, čiju su izgradnju sami, dve godine ranije, uz pomoć Skupštine grada i vodovoda inicirali. I još su tada organizovali pravljenje košarkaškog terena i dečjeg igrališta, pa na sve to napravili i dvoiposatni džez koncert na otvorenom, baš na tom platou. Dakle, makar jedan od onih, iz zakonskih razloga nenavedenih, uzvika Ivkoviću, koji se odnosio na nesaglasnost njegovog iskaza da niko tu ništa nije nikad radio sa istinom, bio je opravdan. No, kada su hteli da puste vodu, otkrili su da su neke babe, iz jedne od zgrada, iz dva-tri od nekoliko stotina stanova, to onemogućile. Babe kažu: "Deca piju vodu, pa nam piške pod prozor."
Zato su uništile ventil i isekle pola metra cevi, u šahtu. Naravno, čim su videli šta su babe uradile, ljudi zvali vodoinstalatera, koji je stvar odmah popravio – besplatno, naravno, normalan čovek.
ČIN DRUGI: E, sad, istog dana kada je vodoinstalater radio, neki ljudi su popravljali izlomljene klackalice i iscrtavali teren za mali fudbal, na slobodnom delu platoa. Policija im, međutim, nije dala da postave i goliće – opet se babe bunile. Kažu, deca će da galame kad budu igrala fudbal. Inače, tu se fudbal non-stop igra, sa golićima i bez njih, ista će galama da bude, samo je teren nedefinisan, a umesto golova su cigle, jakne, šta se već zgodno nađe.
Komšija: Šta se radi?
Popravljači klackalica (vrdajući): Paaa, eto...
Komšija: Ma, nemam ništa protiv, nego šta se radi?
Popravljači klackalica (hrabrije): Pa eto, malo da napravimo za decu.
Komšija: A ko to pravi?
Popravljači klackalica (nesigurno): Pa odbor.
Komšija: Kakav odbor?
Popravljači klackalica (oklevajući): Pa opštinski.
Komšija: Kakav opštinski odbor, opštinski odbor čega, čiji?
Popravljači klackalica (sasvim tiho, jedva razumljivo): SPS-a.
Zaista, saznanje da to radi SPS ispunjava dušu kompletnim uživanjem, prosto nekom milinom. Uostalom, na Vračaru nema ni jednog jedinog njihovog poslanika već osam godina. Zatim, policija, u saradnji sa babama, za koje se iz psihološkog profila dâ zaključiti da su nesumnjivo upravo glasači vladajuće koalicije, onemogućava članovima SPS-a da urade šta su hteli. Ipak, nema većeg zadovoljstva nego videti da su namćoraste, zapuštene babe protiv SPS-a, makar i nesvesno, i da policija sprečava propagandnu akciju Miloševićeve partije.
Priči tu nije kraj. Komšija Goran Perčević, funkcioner, i komšija Goran Milinović, široj javnosti poznat kao šef Miloševićevog kabineta, onaj sa bradom, tih dana su sa izrazom nelagode prolazili pored javnosti manje poznate komšinice, čak ni ne pogledajući ka njoj, mada joj ljupkost nije umanjivao ogromni kuhinjski nož kojim je grebala antiotporovske plakate, a jedan od komšija čak je i oćutao predlog da ih lepi po svom klozetu, a da plato ostavi na miru. Još jedan lik, međutim, uključio se u ovu bočnu priču o političkim previranjima na platuo podno Krsta. Inače pristojan stariji gospodin je serijom ostrašćenih RTS-ovskih floskula napao komšinicu, koja je, i pored noža u ruci, uspela da sačuva hladnokrvnost.
ČIN TREĆI: Posle svega, pojavila se još i omladina lokalne demokratske stranke, koja je popravila koševe i – organizovala turnir u basketu. Istina, dobro su preterali sa zastavama, ali sve u svemu atmosfera je bila cool: deca, kučići, ekipe, pivo, kola i sladoledi iz obližnje radnje... Igrao se basket ceo dan. Da bi posle dva dana opet jedna lokalna baba napala komšiju kog je tamo videla.
Baba: Ovo mora da prestane!
Komšija: Koje?
Baba: Pa i vi ste na istoj strani!
Komšija: Kakvoj strani?
Baba: Vaši prozori gledaju na plato. (ljutito): A pretvorili su ga u sportski teren!
Komšija: Pa šta ja tu mogu?
Baba (preteći): Videla sam vas na košarkaškom terenu!
Komšija (pomirljivo): Jeste, ali nisam ja to organizovao. Nemam nikakve veze sa demokratama. Još manje sa fudbalskim terenom, to je napravio SPS. Ali, sa terenom ili bez, deca će tu da igraju fudbal, šta se može. Baba (histerično): Ne može! Treba zabraniti! Ovo je spavaona!
Komšija: Nije spavaona, gospođo, ovo je mesto gde ljudi žive.
Baba (sve histeričnije): Spavaona, spavaona! Jeste spavaona! Treba nasuti zemlju, da nemaju gde da dolaze!
Baba je otišla gunđajući, uz tvrdnju da su kada je ona uzimala stan (dakle ne kupovala) na planovima bili nacrtani ljudi kako igraju šah, a ne fudbal, što se sasvim uklapa u sliku vojničke spavaone, odnosno kasarne u kojoj bi ona da živi.
Na dan kada je uzet Studio B nasilje je planulo i na platou. To popodne, u pekari, čoveka iz istog onog džez kluba, koji je svojevremeno organizovao koncert, pravljenje terena, igrališta i česme, bez i jedne jedine reči dvojica nepoznatih siledžija prebili su bez i jednog jedinog razloga. Ušao je da nešto kupi – i dobio teške batine. Ne vidi nijedan moguć razlog, sem što ima dugu kosu i bradu i deluje dobroćudno.
EPILOG: Građanski rat ili građansko pomirenje počeće na tom platou. Sa jedne stane – ostrašćene babe i dede uništavaju javno dobro iz bolesnog kaprica i vređaju pristojan svet, demonstrirajući uspešnost govora mržnje i propagande primitivizma, kojima su izloženi, što direktno dovodi do prebijanja čoveka koji drugačije misli. Sa druge strane – stranke koje su počele da se nadmeću u nečem pozitivnom, ma kako malom, uključujući SPS, koji pokazuje da u opoziciji – može da bude i konstruktivan.
Nebojša Spaić
