Kultura

Vreme broj 492, 10. jun 2000.

Intervju: Brajan de Palma

Nisam propovednik

“Beograd trenutno ima neke druge konotacije. Asocira na neke bolne stvari, ali su me još neki uveravali da u Jugoslaviji odlično poznaju i vole moje filmove. U tom smislu sam veoma zainteresovan. Da me malo više hvale a malo manje kritikuju”

Animozitet prema američkom komercijalnom filmu bio je najčitljiviji na filmskom festivalu u Kanu, koji nema ništa protiv glamura Holivuda i njegovog glumačkog sazvežđa ali dosledno getoizuje visokobudžetne projekte u počasne projekcije, gde je promenada na crvenom tepihu važnija od samih ostvarenja. Zviždalo se Godzili, cepani su plakati Armagedona a godine 2000. red je došao na Brajana de Palmu koji je nakon višegodišnje krize povratio rejting tiražnog autora filmom Nemoguća misija.

U poslednjoj mirnoj kanskoj noći, pred dvonedeljno ludilo koje sledi, srećem o Brajana de Palmu, prvi put nakon njegovog venecijanskog fijaska sa filmom Odgajanje Kaina (Raising Caine). Obučen u smoking, sam zaštićen anonimnošću koja blagoslovi reditelje u odnosu na glumce, šeta Kroazetom.

"I kako Vam se dopao film", pita reditelj nakon novinarske projekcije filma Misija na Mars kada čuje da je gledanje filma bilo pravo zadovoljstvo (što možda i nije kompliment) De Palma postaje bolje raspoložen i već prepoznatljiviji u svom tradicionalnom safari kompletu, koji mu je neka vrsta ikonografskog zaštitnog znaka. "Od početka sam ubeđivao producente da Kan možda i nije najbolje mesto za promociju filma ali oni kažu da je važan za evropsko tržište", kaže De Palma.

"VREME": Vaši filmovi izuzetno dobro prolaze u Evropi, gde imate i veliki broj obožavalaca. Jedan ste od kultnih autora već dvadesetak godina. Da li je zrok vaš "intelektualni" bekgraund i način na koji koristite tradicionalne žanrovske matrice?

BRAJAN DE PALMA: Film nije bio moj prvi izbor, ali kada sam ga otkrio, ostao sam zarobljen. Radio sam sve od andergraunda pa do budžeta od sto miliona dolara.

Šta Vas je privuklo projektu Misija na Mars?

U projekat sam upao u poslednjem trenutku, da zamenim kolegu. Ljudi iz Diznija su mislili da sam ja pravi izbor, iako nikada nisam radio SF film. Neke odluke su već bile donesene, ali sam imao odlučujuću reč kada je reč o saradnicima i izborom glumaca.

Čule su se kritike da je film kompilatorski, da podseća na Odiseju u Svemiru i filmove o Marsu iz pedesetih godina.

Već mi je muka od kritičara koji ne umeju da gledaju filmove kao zasebne celine nego isključivo iz konteksta. Kada neko pomene Hičkoka, diže mi se kosa na glavi. Ja sam po opredeljenju manirista, ali ne i plagijator. U Misiji na Mars su mi bili važniji junaci odnosno ideja da je crvena planeta kolevka naše civilizacije. Kraj filma kao da ima religiozni kvalitet...

... kao Keri ili Nesalomljivi...

Da. Jer ključ svih religija je u ideji o Stvoritelju, a čovek u stresnim situacijama otkriva svoju suštinu.

Ali kada svojim junacima kao u Zmijskim očima ponudite iskupljenje, tu ipak ima ironije, makar na odjavnoj špici filma.

Ja nisam propovednik nego filmski reditelj. U Misiji na Mars sam mogao da s poigravam sa celokupnom mitologijom Marsa. Inače, kao što verovatno znate, priča o licu je autentična, i naučno verifikovana. A da li se radi o veštačkoj tvorevini u obliku lica ili o igri svetlosti i senke – to je već prostor za umetnike.

Ove godine nas očekuju i Svemirski kauboji. Klint Instvud u svemiru.

Moji momci nisu kauboji i Misija na Mars nije travestija vesterna. Geri Sinis je vrsta momka koja ovu našu staru civilizaciju tera napred, a Tim Robins je njegov najbolji drug. Jer bez najboljeg druga ne možete daleko da doterate.

Ne bežite od specijalnih efekata u filmovima, a ipak glumci u njima ostvaruju zapažene uloge. Šon Koneri je dobio svog Oskara zahvaljujući saradnji sa vama.

Živimo u svetu predrasuda. Dugo je trebalo da kritika prepozna neosporan talenat Šona Konerija. Imao sam sreću da u mojim filmovima započnu karijere Sisi Spejsik i Džon Travolta. Dobar glumac igra dobro i pred plavom zavesom za specijalne efekte jer se kreacija dešava u njemu.

Važna komponenta filma je i muzika Enija Morikonea.

Enio je priča za sebe. Njegova muzika daje slikama transcendentnost.

Kjubrik je svojevremeno odbacio njegovu muziku za Odiseju u svemiru.

Padao sam u iskušenje da na nekom mestu provučem taktove Na lepom plavom Dunavu ali bi to bio suviše jeftin vic. Odiseja..., voleli je ili ne, ostaje kao parametar za ovu vrstu filma, pa mi poređenja sa Kjubrikom i gode i nerviraju me.

Bili ste pomalo nervozni na konferenciji za štampu?

Osećao sam se kao hrišćanin pred lavovima. Ponekada sam imao osećaj da baš svi i nisu gledali film. I koliko se god Anri Bear, voditelj konferencije trudio, pitanja su bila ili salonska ili eseji na temu, a onda je De Palma ovako ili onako citirao Hičkoka. Najmanje je pominjana upravo Misija na Mars. I onda opet citat Kjubrika, pa citat Spilberga... Strašno.

Pošto je Džon Vu snimio Nemoguću misiju 2, kakvi su vaši planovi za budućnost?

Pa možda me opet neko ovako iznenada pozove. Ne bežim od nastavaka ali mi je drago što je Džon Vu uskočio u serijal Nemoguća misija. Nakon ovog "svemirskog" iskustva rado bih se prizemljio u neki dobar triler. U priču o nekom grešniku koji se iskupi.

Da li biste došli u Beograd, ako bi vas neko dovoljno ozbiljno pozvao.

Vaš grad trenutno ima neke druge konotacije. Asocira na neke bolne stvari, ali su me još neki uveravali da u Jugoslaviji odlično poznaju i vole moje filmove. U tom smislu sam veoma zainteresovan. Da me malo više hvale a malo manje kritikuju. Malo sam suviše star za pedagogiju.

Razgovor nastavljamo ispred bioskopske dvorane Debisi.

Brajan de Palma stoji u redu za projekciju filma Žena odozgo (Woman on top), prvog velikog američkog projekta Penelope Kruz. Obezbeđenje festivala hladnokrvno pušta gomilu novinara ali ne i De Palmu.

Da li vas nešto specijalno privlači u ovom filmu?

Kada sam na festivalima, koristim priliku da vidim što više filmova. Ovaj mi je preporučio moj agent zbog Penelope Kruz.

Imate li neke planove sa njom?

U ovom trenutku nešto konkretno ne. Ali evropske glumice daju holivudskim filmovima neki specifičan šarm.

(malo kasnije)

Kako vam se dopao film?

Koji?

Pa Žena odozgo...

Nisu me pustili da uđem. Rekli su da više nije bilo slobodnih mesta.

Anri Bear interveniše kod obezbeđenja i De Palmu ovaj put puštaju na novinarsku projekciju filma Rekvijem za san Darena Aronofskog.

(Epilog: nakon projekcije)

I...?

Tiho. Reditelj je iza nas. (Smeh) Šalim se. Daren je izuzetno talentovan momak. Iako moram da priznam da mi se mnogo više dopao njegov prvi film. Ipak Rekvijem za san sjajno demonstrira njegov stil, što je najvažnije da bi se reditelj izdvojio iz gomile.

Da li postoji stil Brajana de Palme?

Teško je reći. Ali radio sam na svom filmskom rukopisu, iako sam uvek pokušavao da to bude iznutra, iz žanra a ne povodom njega. Samo se nadam da moj epitaf neće biti "trudio se da liči na Hičkoka ali"...

I to je kraj priče o reditelju iz generacije "novog Holivuda" koja već tri decenije dominira Holivudom. Za razliku od Spilberga, Lukasa ili Kopole nikada nije postao mogul, ali na imaginarnom tasu možda bi upravo preteglo na njegovu stranu zbog filmova kao što su Keri, Opsesija, Furije, Pucanj nije brisan... Iako su ga smatrali modernistom, njegov poslednji film Misija na Mars izgleda pomalo arhaično u najboljem smislu reči, kao i sam De Palma u svom safari kompletu.

Dinko Tucaković

prethodni sadržaj naredni

vrh