Pozorište
Zaboravljeni sugrađani
Poslednjih desetak dana Ujvideki sinhaz je dva puta došao u žižu interesovanja šire pozorišne javnosti
Već
izvesno vreme kruže glasovi da se u Ujvideki sinhazu, novosadskom pozorištu
na mađarskom jeziku, dešavaju vrlo zanimljive stvari. Doskora su zaista
samo mogli da "kruže glasovi", jer, iako se Ujvideki sinhaz
nalazi na nepunih sto kilometara od Beograda i na nepunih sto metara od
Srpskog narodnog pozorišta, komunikacija na ovim relacijama je otežana;
srpska pozorišna javnost Novog Sada, sa nekoliko časnih izuzetaka, ne
pokazuje veliko interesovanje za dešavanja u ovom pozorištu, dok
prestonički mediji jedva da znaju za njegovo postojanje. Kažemo doskora,
zato što je u poslednjih desetak dana Ujvideki sinhaz čak dva puta došao
u žižu interesovanja šire pozorišne javnosti: posle punih deset godina
gostovao je u Beogradu i posle sedam godina nastupao na Sterijinom
pozorju.
U okviru svog vrlo značajnog programa decentralizacije kulture i saradnje između različitih sredina u oblasti kulture, Centar za novo pozorište i igru (CENPI) iz Beograda organizovao je gostovanje predstave Medejino ogledalo Ujvideki sinhaza u Bitef-teatru, kao i razgovor sa autorom drame, uglednim novosadskim piscem i teatrologom Laslom Vegelom, koji takođe već dugo nije prisutan u pozorišnom životu prestonice. Iako u trenutnoj situaciji opšte kseno/klaustrofobije najveći značaj ima činjenica da se ovaj susret uopšte desio, i sâma predstava pobuđuje interesovanje.
MIT: Komad Medejino ogledalo Lasla Vegela nadovezuje se na tradiciju tzv. "filozofske drame" (Sartr, Anuj, Žirodu), čiji osnovni princip Slobodan Selenić tačno određuje kao "korišćenje mita za filozofski razgovor o savremenosti". I zaista, Vegel vešto povezuje klasičan mit i jednu savremenu situaciju: ostarela glumica, čija životna priča nalikuje na sudbinu Medeje, žene koja je zbog ljubavi izdala otadžbinu i otišla u tuđinu gde će zatim nju izdati, uvodi ćerku u najveću ulogu svoje karijere, u ulogu Medeje, što joj se vraća kao bumernag, jer ćerka daje drugačije, po majku nepovoljno tumačenje priče. U ovoj složenoj kompoziciji, zasnovanoj na jedva primetnom pretapanju dva dramska toka (mitskog i "stvarnog"), prepoznajemo čak nekoliko značenjskih slojeva: rašomonsku misao o relativnosti istine, ideju o moći pozorišta da prekraja istinu, osudu situacije u kojoj ljubav i sreća dece stradaju zbog različitih nacionalnosti ljubavnika. Krajem osamdesetih, kada je komad napisan, ovo poslednje značenje delovalo je kao uznemirujuća opomena; danas je ono samo tužna konstatacija.
Mlade glumice Silvija Križan i Kinga Mezei, koje potpisuju i režiju predstave, nisu posebno izoštrile nijedan od ovih značenjskih slojeva. To se može objasniti njihovim rediteljskim neiskustvom, ali i time da je njihova pažnja, čini se, prevashodno bila usmerena na rešavanje problema forme, na scensko razigravanje ove složene dramske strukture (komad se sastoji od dva poetsko-filozofska monologa). Kao rezultat ovog teškog zadatka, one su ostvarile nekoliko upečatljivih scenskih rešenja: igru lutkama koje predstavljaju druge likove mita, Medejin ples pun iskonske snage, igru ispred ogledala.
Ove odlike pozorišnog jezika – koreografisani pokret, scenske metafore, izvođenje muzike uživo (nažalost, u beogradskom izvođenju "Medejinog ogledala" muzika je išla s trake) – uočavamo, u još radikalnijem obliku, i u drugoj predstavi Ujvideki sinhaza, Pripitomljavanja, koja je izvedena u okviru upravo završenog Sterijinog pozorja.
EMOTIVNI NABOJ: Rediteljka Kinga Mezei pošla je od želje da pronađe scenski ekvivalent za poeziju poznatog mađarskog pesnika iz Vojvodine Janoša Sivarija. Ona je ovaj izuzetno težak zadatak uspešno obavila, jer je stvorila jezgrovit, bogato asocijativan scenski jezik, zasnovan na tradiciji onog fizičkog teatra koji tako uspešno gradi Mezein slavni kompatriot Jožef Nađ. I, zaista, u predstavi prepoznajemo Nađev kreativno obrađen uticaj: minimalizam u izboru scenskih sredstava, neko gotovo organsko prožimanje ljudi i objekata, groteskno stilizovane figure. Iako se u ovoj predstavi prevashodno ističu bogatstvo scenskog jezika i glumačka veština i energija, treba istaći da ova sredstva nisu sama sebi svrha, već da se putem njih ostvaruje i nekoliko prizora sa snažnim emotivnim nabojem.
Verujemo da bi ova predstava, i pored nekih nedostataka (prevashodno se
uočava potreba za dramaturško-rediteljskim pročišćavanjem i
poliranjem), izdržala i jaču konkurenciju, recimo onu bitefovsku. Međutim,
u kontekstu ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, na kome smo videli i neke
predstave čija se scenska maštovitost svodi na primitivna, siromašna i
staromodna rešenja kao što su dimni efekti, slow
motion i "zamrzavanje" u dramatičnim prizorima, bogatstvo i
artikulisanost scenskog jezika predstave Pripi
tomljavanja još više dolazi do izražaja. Bez želje da se prepuštamo škakljivom zahvatu komentarisanja odluka žirija, ipak moramo da iznesemo mišljenje da je ova predstava, pored zasluženih nagrada za najbolju muziku (Silard Mezei) i pokret (Gabor Nađpal i Krista Sorčik), mogla da pretenduje i na onu glavnu.
SUBVERZIJA: Međutim, bez obzira na to, već i samo ove dve nagrade, kao i činjenica da je selektor Svetislav Jovanov izabrao ovu predstavu, predstavljaju značajan događaj za Sterijino pozorje i u umetničkom i u društvenom smislu. U umetničkom zato što je ukazano na činjenicu da festival domaće drame ne treba da gaji samo dramski tekst, već istovremeno da kultiviše i scenski izraz, a u društvenom zato što se pokazalo da procena domaćeg dramskog stvaralaštva treba da se obavlja u jednom širem, pluralističkom kontekstu, u kome će se preispitivati sličnosti i razlike sa onim, "različitim" kulturama koje nas okružuju… Nadajmo se da izuzetno pozitivna umetnička i društvena subverzija koju je Ujvideki sinhaz napravio u našem pozorišnom životu u poslednjih nekoliko dana neće ostati bez odjeka.
Ivan Medenica
