Knjige
Izveštaj o životu
Aleksandar Tišma: Sečaj se večkrat na Vali; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad 2000
Autobiografije
značajnih pisaca neretko pripadaju “bočnim” delovima njihovih opusa,
i često su tek pokušaj pisca da “bolje” i “kompetentnije” od
profesionalnih tumača izloži publici svoje delo i njegova “izvorišta”,
odnosno da otkloni moguće mistifikacije – ili, pak, upravo da ih
stvori! Nabokov, u svemu apartan, jednu od svojih autobiografija nazvao je
Govori, sećanje (Speak, Memory); Philip Roth je još određeniji: Činjenice (The Facts),
naziv je njegove autobiografije koji ne ostavlja prostora za dvojbe...
Aleksandar Tišma, jedan od najznačajnijih srpskih prozaika druge polovine dvadesetog veka, napisao je autobiografsku knjigu (mada je on nigde tako eksplicitno ne definiše) Sečaj se večkrat na Vali (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića; Sremski Karlovci – Novi Sad, 2000) sa stanovitom ironijskom distancom i skepsom prema samom poduhvatu ove vrste. Ovo je vidljivo već iz samog uvodnog objašnjenja neobičnog naziva knjige: “Naslov za ovaj izveštaj o mome životu uzeo sam iz jedne školske sveske plavih korica, u kojoj je upisan kaligrafskim rukopisom na prvoj strani kao neka vrsta posvete. Posveta je nešto duža nego moj prepis, ona glasi ‘Sečaj se večkrat na tvoju prijateljicu Vali’, a završava se uskličnikom i datumom 7. V 1945. Već odavno, ako mi sveska slučajno padne pod ruku, ove me reči ispune pokajničkom tugom, a danas mi se čini da one mogu da posluže kao ironičan komentar razdoblja koje sam proživeo. Zašto? Zato što se zapravo jedva sećam ličnosti koja je posvetu napisala, tako da večno sećanje na koje ona poziva kao da se ruga ne samo meni i ‘mojoj prijateljici Vali’, nego i čitavoj ozbiljno zamišljenoj našoj prošlosti što se sad izmiče u nepostojanje, u propast.”
Autobiografsko štivo naslovljeno po jednoj posveti na nepostojećem srboslovenačkom jeziku prati piščev život od međuratnog detinjstva – s ekskursima u prošlost njegove porodice – do početka devedesetih i najnovijih grabežno-istrebljivačkih ratova među južnim Slovenima. Tišma je rođen 1924. u Horgošu, na samoj jugoslovensko-mađarskoj granici (tada još sasvim “svežoj” – šest godina ranije, to mesto je još bilo usred crno-žute monarhije); Horgoš, u neku ruku “slučajno” mesto njegovog rođenja, jedan je od onih “simboličkih” toposa u životima i delima pisaca, nešto kao takođe “pogranična” Subotica za Danila Kiša. Kao dete Srednje Evrope (i to njenog panonskog ruba, da još malo zakomplikujemo), Tišma je bio razapet između svog srpskog i jevrejskog etničkog identiteta, a u jezičkom smislu između srpskog i mađarskog; na kraju je tas prevagnuo na jednu stranu; ali, iako do toga nije došlo samo spletom okolnosti nego i voljom samog pisca, Tišma ne prestaje da bude svestan da je moglo da bude i drugačije, te da se – i ovako kako je – njegov kulturni i jezički identitet, njegovo “osećanje sveta”, ne da podvesti pod uprošćene formule onih koji ne barataju nijansama složenosti “podunavske civilizacije”. O ovoj tako tipičnoj – i tako produktivnoj – podvojenosti Tišma je (i) u ovoj knjizi napisao neke od najboljih stranica. Isto važi i za ostala njegova zapažanja o tom južnom panonskom prostoru od Pešte do Beograda/Zemuna, o istorijskim sukobima i kulturnim prožimanjima, o večitom narcizmu malih razlika, ali i nadmenosti velikih naroda i osvajača koji su prodirali u taj prostor da uspostave svoj “red u kući”; Tišma lucidno, a bez posebnih analitičkih pretenzija, detektuje i svu divljačnost i prostotu srpskog “gorštačkog” nacionalizma, i “gazdinsku” nadmenost mađarskog nacionalizma, ali i potonju iritantnu provincijalnost pregrejanog “vojvođanstva” kao “vrednosti”, kao erzac-ideologije proizvedene u debeloj hladovini novosadskih salona. Ili, bogami, komiteta...
Ipak, ceo taj istorijski eho, svi ponekad i pogibeljni obrati jedne srednjoevropske sudbine dvadesetog veka – od godina opasnog života u okupiranom Novom Sadu i Hortijevoj Pešti, preko zarobljeništva, prinudne partizanije, života u rigidnom komunističkom sistemu ranog titoizma, kroz sve potmule poratne jugo-turbulencije sve do najnovijih ratova, samo je potka za priču o postepenom sazrevanju i samootkrivanju jednog pisca, ali takođe i o njegovoj neukrotivoj erotskoj strasti i “muškim poduhvatima” (o kojima je već dosta toga znano iz Tišminog “Dnevnika 1942-1951”) neretko ostvarivanim po sumnjivim špelunkama i bordelima, o lepoti i grozoti porodičnih odnosa, o smišljenom, racionalizovanom egoizmu jednog – tada tek budućeg – pisca koji uranja u život do krajnosti, ali se i vrlo dosledno čuva stvarnih opasnosti, ratnih i mirnodopskih (političkih, uglavnom), u ubeđenju da je potrebno i nužno učiniti i pregrmeti sve da bi se preživelo i “ostvarilo” kao pisac, da bi svako apsurdno žrtvovanje obesmislilo njegovo postojanje, koje se još nije ovaplotilo u Delu... To može zvučati patetično ili “mesijanski”, ali je umetniku i te kako svojstveno; Tišma je samo pripadnik manjine bespoštedno iskrenih, onih koji će i to, i štošta dugo “o čemu se u pristojnim kućama ne govori” uredno uneti u svoj “izveštaj o životu”, verujući da se ne može i ne sme prećutati ono što je bitno za (auto)portret jednog čoveka koji svodi račune s životom. To je svakako posve netipična crta ovog “arhetipskog” Srednjoevropejca, osobina koja, uostalom, odlikuje i njegovu prozu: Tišma nam, definitivno, ne ostavlja nikakve iluzije o ljudskoj prirodi. I to je, uostalom, i jedan od razloga što nikada neće biti baš masovno čitan: njegovi uvidi u ljudsku surovost – koja baš na prostorima s “viškom potrošnje istorije” može u potpunosti da se razmahne – isuviše su beznadni i obespokojavajući.
Sečaj se večkrat na Vali je knjiga kojom se čitaoci Tišmine proze mogu kretati kao kroz svojevrsnu “zbirku odgonetki” nekih njenih zasenčenih mesta, ali se takođe može upravo od nje krenuti u upoznavanje s piščevim opusom. Dakle, preludijum ili finale, manje je važno – Sečaj se... je uzbudljivo svedočanstvo o jednoj srednjoevropskoj priči, nastaloj na razvalinama onog Cvajgovog Jučerašnjeg sveta, koji je valjda morao da umre, ali kojem još niko nije smislio dovoljno dobru zamenu. Pa valjda zato Dunav ovuda još teče tako krvavocrven od Istorije.
Teofil Pančić
