Izmaštani svet
London, aprila
U Londonu je nedavno završena deseta
samostalna izložba slikarke Sonje Radan
Odrasla
i školovana u Sarajevu, obrela se posle početka rata u Londonu. Tu su
je, kao i većinu drugih, svrstali u amorfnu kategoriju "istočnoevropskih
umetnika". Svakom individualisti teško određenje, posebno je
dodatno breme za bivše Jugoviće – divljaštvo. Bez nekog posebnog
plana, odlučila je da to iskustvo najbolje iskoristi. O uspehu
"akcije" svedoče kritike u ovdašnjim ozbiljnim novinama, koje
nisu blagonaklone prema došljacima. Lista galerija koje su bile spremne
da "rizikuju" sa Sonjom obuhvata i Ben Uri Art Gallery i
Sternberg Centre for Judaism kao i Salamo Caro Gallery u Cork Streetu,
iliti Ulici galerija.
Ne samo zato što je jezik likovnih umetnika razumljiv
svima, lica sa Sonjinih slika izazivaju reakcije u Londonu kao ranije u
Sarajevu, Beogradu ili na Korčuli. Razlog za to nije njihova
prepoznatljivost već emotivna izražajnost. Ako se radi o nekom izrazito
upornom i sadističkom posmatraču, takav bi mogao da ih prepozna kao
odraz eksjugoslovenskih užasa i ratova, ali bi se oni pre mogli
definisati kao izraz dubokog optimizma i u izrazu i u koloritu. Uticaji su
prepoznatljivi, ali ne dominantni, kao da su tu da nas podsete na
zaboravljeno: na bliskost partnera (ne nužno seksualnu), na rođenje
novog života, na emotivne i rodbinske veze koje ga uslovljavaju, na
prijateljstvo, na sakupljanje života "i posle Tita".
Sonja je često spremna da rizikuje sa materijalima.
Boje se kreću od bogatih, tradicionalnih, prirodnih, preko jarkih, voćnih,
sunčanih nalik slikama na batiku, do vrlo oskudnih, redukovanih na
vremenom ispranu ikonu zbog razloga emotivnih a ne tehničkih. Povezuje ih
unutrašnja, ženska, bogata senzibilnost, svet koji je izmaštan do
filigranskih detalja. I proživljen toliko intimno da nas često tera da
volimo njenu sliku i ono što prikazuje, makar nam bilo potpuno nepoznato.
Ovo se posebno odnosi na portrete. Većina ljudi bi pre nego što sebi
dozvoli da se emotivno "uplete" u umetnost bar volela da zna nešto
o onome koga slika prikazuje.
Ali Sonjini portreti "uvlače" posmatrača
odmah, ne samo zbog njenog karakterističnog osećaja za perspektivu, već
i zbog upotrebe senki, svetla, boje i figura u kojima nije bitno što
devojka ne predstavlja mladost (nije u pitanju fotografija), već zato što
dok je posmatramo, njeno visoko čelo, stegnutu usnu, teško osenčene
kapke, kožu boje slonovače, osećamo njenu samodovoljnost, tvrdoglavost,
zabrinutost pred ulazom u zrelost koja, jednom kad se postigne, može samo
da je "omekša" i razbuja.
U svemu što radi Sonja Radan postoji opsednutost tajnom, koja se odražava u dušama prikrivenim iza osmeha, dodira i pogleda. Činjenica da vreme ove slikarke tek dolazi nagoveštava radost u posmatranju procesa sazrevanja koji treba pratiti. Obećanje da će uskoro i publika na našim prostorima imati prilike da vidi ovaj izmaštani svet uživo, ne treba shvatiti kao poziv domaćim galeristima, već kao nagoveštaj otvaranja kompjuterske "strane" posvećene njenom stvaralaštvu.
Nada Čalovska
