Hrvatska
Rat stenograma
Kohabitacija vlade šestorke i predsednika Mesića polako prerasta u skoro otvoreni sukob: sve što bi Ivica Račan i njegovi koalicioni partneri hteli da se zaboravi
Od našeg specijalnog izveštača iz Zagreba
Ove
nedelje zagrebačka policija posetila je tri viđenija hadezeovska političara:
gen. Janka Bobetka, bivšeg komandanta 5. Armije JNA i bivšeg načelnika
Glavnog stožera HV, gen. Ivana Tolja, pesnika i bivšeg načelnika Političke
uprave HV i Hrvoja Šošića, ekonomistu, predsednika nepostojeće
Hrvatske stranke i najvećeg obožavaoca lika i dela dr Franje Tuđmana.
Policajci su došli da se učtivo raspitaju zašto ta gospoda nisu u
zakonskom roku promenila oružne listove za vatreno oružje, koje inače
uredno poseduju. Te, inače službouljudne posete policije (bez pretresa
stana) poslužile su HDZ-u da nadigne do sada najveću medijsku kampanju i
kuknjavu na “revanšizam novokomunističke vlasti”. Uveden je čak i
SOS-telefon za hadezeovce koji se smatraju “žrtvama revanšizma”.
Pravi razlog nervoze u HDZ-u, međutim, leži u nečem drugom: tokom poslednja dva meseca predsednik Stipe Mesić i njegov kabinet sistematski, planski i ciljano puštaju u javnost prepise snimaka razgovora pokojnog predsednika Tuđmana sa najbližim saradnicima, a na teme poverljive i u najmanju ruku kompromitantne za bivšu vlast. I ne samo za nju: po jednom od tih stenograma ispada da su – koliko marta prošle godine – predsednici Tuđman i Milošević uredno razmenjivali najlepše želje i pozdrave, ali i poruke da će se “onih dogovora” držati. O kojim je dogovorima reč, neka čitalac zaključi sam...
HUŠKANJE DESNICE: Pokojni predsednik Tuđman, uveren u sopstvenu istorijsku ulogu, snimao je sve svoje razgovore u kabinetu na Pantovčaku, nalik na predsednika Ričarda Niksona svojevremeno. Prepise sa tih traka radile su i overavale ekipe profesionalnih činovnika Ureda predsjednika, a sve je čuvano u predsedničkoj arhivi, koju je nasledio Stipe Mesić.
E sad, posle parlamentarnih (3. januara) i predsedničkih (7. februara) izbora, politička kretanja u Hrvatskoj su se staložila i profilisala. Pobednička parlamentarna i vladajuća koalicija šest stranaka praktično je već pocepana na dva krila: HSLS Dražena Budiše i HSS Zlatka Tomčića na desno-nacionalističkoj, i SDP i ostali na evropsko-socijaldemokratskoj strani. Ivica Račan, već potvrđen kao premijer vlade ekstremnog centra, u pokušaju da sačuva vladu šestorke pokazao je spremnost da preko mnogih gadosti i zločina bivšeg sistema pređe “u nacionalnom interesu”, tj. da se Budiša i Tomčić ne uvrede. HDZ, sa svoje strane, veoma vešto koristi kunktatorsku taktiku Račanove vlade, pa vrišti na “revanšizam” svaki put kad uhapse nekog lopova ili smene nekog mućkaroša iz njihovih redova; štaviše, HDZ sistematski podstiče i huška neoustašku desnicu i veteranske organizacije da kukaju i leleču kako se – eto! – kriminalizira Domovinski rat istraživanjem ratnih zločina, koje, razume se, Hrvati nikako počiniti mogli nisu.
Stipe Mesić, sa svoje strane, svestan da je Račanov strah od “revanšizma” najveće razočarenje za birače pobedničke koalicije, ali i za njegove birače, počeo je da objavljuje Tuđmanove stenograme i ostalu dokumentaciju bivše vlasti. Kad se vlada nećka, ima ko će... Tako je hrvatska javnost saznala, između ostalog, i da je Tuđman namerno usporavao obnovu Vukovara, sve u nadi da će ga Srbi što pre napustiti; da je sa svojim vernim savetnikom Ivićem Pašalićem skovao zaveru da HDZ krišom, iza leđa, otkupi najtiražniji dnevnik u Hrvatskoj “Večernji list” preko posrednika; da je naterao vladu da jednoj američkoj firmi isplati za jedan posao 120 miliona dolara više, a sve verujući kako će podmićivanjem postići da ga primi Bil Klinton; da je hrvatska vlast, sa Tuđmanovim znanjem i odobrenjem, sakrila prave počinioce zločina u Ahmićima i dala im lažne isprave i identitete, a da je “hrvatskog viteza” Tihomira Blaškića cinično ostavila da 45 godina trune u Ševeningenskoj tamnici, gde akrepe memla davi; da je oko Tuđmana obletao čitav roj podguznih muva iz medija, biznisa i kulture, o kojima je on imao razna, uglavnom povoljna mišljenja i tako dalje. O čitavom nizu citata koji svedoče o stalnoj i doslednoj politici podele Bosne sa Miloševićem i da ne govorimo.
GLAVNA MUKA: Taj Tuđmanov nesrećni običaj da svoje razgovore snima za večnost sada je glavna muka svih onih koji brane njegov lik i delo: na sav glas ne daju na njega, a u sebi ga proklinju – šta je imao da snima nepotrebne i kompromitantne razgovore koji će njima doći glave, dok je njemu lako na Mirogoju...
Tako Stipe Mesić sada diktira tempo hrvatskog političkog života, praktično cakajući nogom u stražnjicu Ivicu Oklevala i koalicione stare frajle koje se ne bi zamerale desnom klepto-nacionalizmu HDZ-a. Osim narodnog veselja, takva Mesićeva politika donosi i konkretne političke i krivično-pravne poene. Politički, Mesić ubrzava postepeno razdruživanje gnjile koalicije šestorice već vidljivim rascepom unutar SDP-a, HSLS-a i HSS-a na revanšističke i kompromiserske frakcije. Čini se da će upravo ta podela – na “revanšiste” i “kompromisere” – prevladati na hrvatskoj političkoj sceni ako se ovako nastavi.
Miloš Vasić
