Veliki Dim
Povod za mržnju
Problem sa Srbima je što ni vremeplov ne umeju da kupe k’o ljudi.
Evo
šta smo dobili: u želji da trenutno preskočimo iz epohe u epohu, umesto
nove i ispravne mašine, kadre da ide u bilo kom pravcu, odabrali smo ovu
krntiju koja je sposobna da juri samo u rikverc. Nema prve brzine, nema
druge, nema čak ni parking kočnice – samo jednosmerna vremenska
olupina koja nas je dovukla negde do kasnog devetnaestog veka i tu počela
da kašlje, pre nego što se surva do kamenog doba.
Kada bolje razmislim, vremeplov, a to srpsko iskustvo dobro pokazuje, i nije mašina nego način života, svakodnevica, realnost jedne teritorije i naroda koji žive na njoj. Po svim civilizacijskim merilima, posebno onima koja važe tamo gde se sve obično odaziva na ime "razvijeno društvo", Srbi jednostavno realno žive u prošlosti. Izrendani desetogodišnjom sofistikovanom psihopaturom, kako se jedino može definisati sadašnji režim, potpuno su izgubili osećaj za istorijsku perspektivu i za verovanje da život ipak nosi razna iznenađenja, da sadašnji trenutak ne mora da traje doveka ako učinimo i taj prvi neophodni napor da stvari koje nam se ne sviđaju promenimo. Ali, šta drugo i očekivati od ljudi koji su aktivnim nečinjenjem jedini na svetu do sada uspeli da jednu gramatičku formu pretvore u društveno uređenje. Mislim na trpno stanje, naravno.
Hoću da na ovom mestu sa vama podelim dva pomalo bizarna događaja koji potpisniku ovih redova predstavljaju neku vrstu snažnih simbola za nepredvidljivost života, za čudan splet okolnosti iz kojih kasnije proizilaze (ili ne moraju da proizađu) krupnije stvari, za veličanstvene zaplete koje istorija tako voli da pravi. Početkom dvadesetog veka, da podsetim), u patentni zavod u Cirihu stigao je zahtev za prijavu novog čokoladnog proizvoda u najboljoj tradiciji inovativne švajcarske škole. Ne samo da je sastav poslastice bio neobičan: mlečna čokolada pomešana s medom, karamelom i sitno seckanim bademima, već je i oblik proizvoda bio potpuno revolucionaran i gotovo skulpturalno-apstraktan: trouglasta štangla, s dubokim zarezima svuda po sebi, tako da je svako odlomljeno parče u potpunosti negiralo dotada (a i od tada) za čokolade preovlađujući četvrtasti oblik. Pronalazači su imali svoju priču i ona se svodila na to da su želeli da proizvod već svojim oblikom podseća na švajcarske planine. Usput, kao ime su predložili – "Toblerone". Pažljiviji proučavalac originalnog patentnog dokumenta primetio bi da na mestu rezervisanom za potpis službenika koji je izdao rešenje stoji jedva razumljivo ime i prezime: Albert Ajnštajn. Veliki um, u svojim ranim danima i u vreme kada je radio na onome što će ga kasnije učiniti besmrtnim, dirinčio je kao mali službenik u patentnom zavodu i svetu podario, barem oficijelno, još jednu poslasticu.
Drugi podatak govori o tome zašto bi Englezi i Amerikanci, da su na primer Srbi i Hrvati, bili danas neprijatelji: supruga Tonija Blera Čeri (sa devojačkim prezimenom But) direktan je potomak, takoreći čukununuka, istog onog Džona Vilkiza Buta koji je u jednom vašingtonskom pozorištu, miljeu iz koga je i sam kao ne baš uspešan glumac poticao, ubio Abrahama Linkolna! Eto, dakle, američkog Stjepana Radića, jednog od večnih simbola "nas" i "njih", tužne razdvojenosti koja bi bila lep povod da se ove dve zemlje mrze vekovima, uz jedno dva-tri međusobna rata pride. Naravno, umesto toga, svedoci smo najbližeg savezništva. Interesantno je kako je na Balkanu zajednička istorija uvek povod za mržnju, a u svetu – povod za saradnju. Konačno, jedan od najmučnijih aspekata naše propasti je to što ni zadrti ne umemo da budemo na neki elegantniji način. Velika Britanija je oduvek bila primer vrlo elegantno mrzovoljne i otuđene zemlje: nisu mnogo marili za druge, želeli su da budu ostavljeni na miru (o čemu slikovito govori i jedan od legendarnih novinskih naslova od pre više decenija: "Magla u Kanalu! Kontinent odsečen od Ostrva!"), ali su to radili gospodski.
I u otuđenosti, ostali smo prostaci.
Lazar Džamić
