Katastrofalna
suša
Molitva
za kišu
U
nekoj normalnoj zemlji u vreme ovakve katastrofe ministar poljoprivrede ne
bi čekao da mu verski poglavar umiruje 70 odsto stanovništva koje živi
od zemlje
Nebo
je izneverilo “nebeski narod” – posle prošlogodišnjih vazdušnih
udara u proleće, naišle su rekordne jesenje padavine i poplave, a ove
godine – evo paklene suše. Upekla zvezda, venu i biljke na poljima i
ljudi u gradovima.
Računajući
verovatno da se “dragi Bog na Srbe razljutio” (kako je to po narodnoj
pesmi već bivalo), poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Pavle
pozvao je 12. juna sveštenstvo i vernike da do Duhova (17. juna) “drže
post i pojačaju molitve Sveblagom Gospodu da nam podari promenu vremena i
kišu toliko potrebnu i ljudima i svim živim bićima, a radi napredovanja
useva i biljaka potrebnih nam za hranu”.
U ovoj poruci koja
izaziva široke simpatije, popularni srpski patrijarh vraća crkvi
iskonsku funkciju – da pomogne nejakom protiv nesavladivih sila i da mu
održi nadu. Uskoro će doista jedino preostati da se ponovo zaigra igra
dodola, da domaćin polije vodom maskirane dodole, a one da zapevaju:
“Naša doda Boga moli da udari rosna kiša, da porosi naša ravna polja
i doline”.
O kakvoj suši je reč
neka nam pokažu podaci iz Subotice, a tako je i u najvećem delu
Vojvodine, pa i cele Srbije. U januaru je bilo 11,5 litara vodenog taloga
po kvadratnom metru, u februaru 6,5 litra, u martu 38,4, u aprilu 31,7, u
maju 5 litara – dakle, ukupno manje od 100 litara po kvadratnom metru u
pet meseci, dok je prošle godine u istom razdoblju bilo oko 170 litara (
s tim da je prošlu godinu kao rekordnu po padavinama – načinila jesen,
pa je ukupno prošle godine zabeleženo 705,5 litara po kvadratnom metru,
naspram višegodišnjeg proseka od 530 litara). Ocenjujući posledice
ovakve suše, kako pišu “Subotičke novine”, direktor
“Agrokombinata” Radivoj Spasić jednostavno je rekao:
“Katastrofa!”
MINISTRI
ZA LEPO VREME:
No, da nije usamljenog glasa srpskog patrijarha, u nacionalnom vrhu se
niko ne bi setio suše u vreme “veličanstvene obnove i razvoja”. U državi
u kojoj se svaka loša vest doživljava kao antidržavna delatnost i
katastrofalna suša se gotovo ignoriše u javnom životu. Dok ljudi po
selima govore da se ne raduju žetvi i sa suzama u očima gledaju svoje
spržene njive, nadležni ministri poljoprivrede Nedeljko Šipovac i Jovan
Babović “pojačavaju” priču o uspešnom planiranju nekog budućeg
razvoja agrara i umiruju svoje poslodavce i građanstvo podacima o
prelaznim rezervama žitarica – kao da to nešto znači seljacima koji
naredne godine neće imati od čega da žive. Tako Šipovac na
manifestaciji “Žito i hleb” na Rimskim Šančevima kraj Novog Sada
najavljuje (7. juna) “za desetak dana” paket mera poljoprivredne
politike (cene i otklanjanje dispariteta, fiskalne stimulacije i bolje
finansiranje agrarnih kombinata) i bavi se “lepšom (poljoprivrednom)
budućnošću” do 2020. godine.
Odavno ni Srbija, ni
Jugoslavija nisu imale ministre poljoprivrede koji se toliko nisu mešali
u svoj posao. Šipovac i Babović će se u srpskom selu pamtiti pre svega
po tome što su vredno i poslušno asistirali “pljačkaškoj politici”
prema poljoprivredi, samo za njih nisu u protekle dve godine postojale ni
poplave, ni gubici, ni besparica, ni depresirane cene, ni dispariteti, ni
politički motivisane blokade poslednjih unosnih tržišta naše hrane (u
Crnoj Gori, Makedoniji i RS) – a sada ne postoji ni suša. U nekoj
normalnoj zemlji u vreme ovakve katastrofe ministar poljoprivrede ne bi čekao
da mu verski poglavar umiruje 70 odsto stanovništva koje živi od zemlje,
a valjda bi se takvom ministru nekad omakla i neka kritika generalne
politike prema poljoprivredi. Ovi su toliko izdresirani, da bi sutra svaki
mogao biti i “ministar za lepo vreme”.
RAČUNICA:
Usred poljoprivredne katastrofe, kada se očekuje druga najgora žetva pšenice
u poslednjih 40 godina – od samo oko dva miliona tona, sa prosečnim
prinosom od oko tri tone po hektaru (od ove godine u poslednje četiri
decenije jedino je bila lošija žetva 1996), savezni premijer Momir
Bulatović nikako da dobije mig od Miloševića da oglasi nove zaštitne i
otkupne cene ovogodišnjeg roda hlebnog žita (valjda su obojica bili
zabavljeni nekim lokalnim izborima u Podgorici i Herceg-Novom, kao da to
nešto može da promeni u ovoj državi). Držeći pomoću rezervi cenu pšenice
na Novosadskoj produktnoj berzi na ceni između 2,70 i 2,80 dinara za
kilogram, Vlada priprema teren za proglašavanje zaštitne cene na tom
nivou, što bi jednostavno značilo da bi ona ove godine za nijansu bila
čak niža od one prošlogodišnje (ove godine bi to bilo 12 i po
pfeninga, a prošle je to bilo 13 i po pfeninga), kada je rod bio za oko
20-30 odsto viši nego što se očekuje ove godine. Na drugoj strani,
poljoprivrednici govore o ceni proizvodnje pšenice između 4,5 i 5
dinara. Trenutna svetska cena pšenice od 105 dolara za tonu, to jest oko
20 pfeninga za kilogram, može biti samo ekonomska indikacija o tome
koliko nam ekonomske štete može naneti loše utvrđena unutrašnja državna
cena otkupa. Prema rečimaVukosava Sakovića, direktora Jugoslovenskog
fonda za žito, ta svetska cena bi, dok uvozna pšenica stigne do potrošača,
praktično narasla na 155 dolara za tonu, to jest na 9 dinara za kilogram.
Zbog toga, po njegovom mišljenju, treba odobriti stimulativnu cenu
otkupa, dozvoliti da pšenicu kupuje svako ko ima para (Srbija je, dodajmo
ovom prilikom, jedna od retkih zemalja u svetu gde pšenicu praktično može
kupovati samo onaj ko nema para, to jest država), kao i omogućiti
seljacima da raspolažu sopstvenim žitom koje su predali na skladištenje
u silose (sic). Cilj ovih predloga je da se poveća “tržišnost žita”,
to jest da ono završi u brašnu i ljudskoj hrani. Saković umiruje
eventualnu reakciju državnih monopolista tako što ih podseća na
“drugu liniju državne odbrane” , da ionako niko ne može izvoziti pšenicu
bez državnog odobrenja. U stvari, da podsetimo, država određuje preko
planova setve koliko će se čega sejati, ona određuje ko će kupovati pšenicu,
ko će je trošiti i ko će je izvoziti i kome, a pri svemu tome, onaj ko
neće pod tim propozicijama da obrađuje zemlju, ostaće 10 godina bez
prava na korišćenje sopstvenog vlasništva i još će biti kažnjen
kaznenim porezom (to se nekad zvalo – feudalizam).
MOLITVA:
Suša prema generalnim bilansima ne bi trebalo da izazove glad. Prema
procenama stručnjaka, Srbiji je za ljudsku ishranu potrebno između 1,5 i
1,8 miliona tona merkantilne pšenice (margina zavisi od procene jesu li
Crna Gora i Kosovo, unutrašnja tržišta) i još oko 200.000 tona
semenske pšenice. Dakle, bilansno gledano, uz navodno solidne zalihe, o
kojima govori ministar Babović – očekuje se rod u koji bi se moglo
uklopiti sa spomenutom potrošnjom, da nije “ostataka ekonomije” i u
poljoprivredi. Naime, ako je cena kukuruza sada već blizu četiri dinara
za kilogram i ako on ostane skuplji od pšenice, postoji opasnost da
“nepatriotski” opredeljeni seljaci pšenicu daju stoci, kao jeftiniju
hranu. Tim pre što svi kalkulišu sa izvozom kukuruza do kraja godine (računa
se na izvoz ukupno 500.000 tona), pošto je cena na svetskim berzama poskočila
i sada se za naš kvalitet ugovara između 85 i 90 dolara za tonu (oko 18
pfeninga za kilogram).
Ako je dosadašnja
suša u “saradnji” sa nedostatkom veštačkih đubriva za
prihranjivanje (praktično od 1990. godine postoji tendencija sve
“tanjeg” prihranjivanja useva i zaštite oranica) i oskudice goriva za
obradu (jesenas) smanjila prinos pšenice za 20 odsto, onda je još
opasnije ako se ona nastavi pa nastrada i kukuruz. To bi bila prava
katastrofa, a stručnjaci smatraju da ona visi u vazduhu.
Ne treba zaboraviti
pri svemu tome ni katastrofalan pad roda ranog voća ove godine. Smatra se
da je rod višanja podbacio između 30 i 50 odsto, a i rapidno rastuća
cena malina (do 45 dinara za kilogram u otkupu) ukazuje na lošu sezonu
ovog značajnog izvoznog artikla.
Strašna vrućina ne
pada teško samo seljacima, već i ljudi po gradovima osećaju
zabrinjavajuću krizu vodovodnih sistema. Ako je u samom Beogradu u ovu
krizu umešan i neki politički plan (da se od gradskih vlasti otmu sva
javna preduzeća), u većini drugih gradova kriza vodosnabdevanja se
odvija i mimo plana – jer, praktično, u ovoj državi se u komunalnu
infrastrukturu ne ulaže gotovo ništa već desetak godina.
Ako tokom iduće
godine budemo imali “brze mostove”, “brze autostrade”, “brze
vagone” i još brži start “sto hiljada stanova”, a bukvalno ne
budemo imali “ni hleba ni vode”, neko će reći da nam samo molitve
mogu pomoći.
Dimitrije
Boarov
