Stanje
stvari
Razgažena cipela
U Americi sam se lično više puta uverio da taj rat traje i s ove strane, ne samo protiv Miloševića, nego i protiv Srba i Srbije. To se tako ne govori, ali malo ko ovde ima volje da pravi neke fine razlike između režima i naroda
Godinu dana posle rata svi i dalje tvrde da su zadovoljni, da su pobedili i da im dobro ide. Na Zapadu, barem zvanični govornici i predstavnici NATO-a, ne priznaju nikakve greške ni krivice, mada ni ne slave pobedu, a u Srbiji bogme slave. General Klark koji je izvršio sve što se od njega tražilo, ide u prevremenu penziju, a naš vrhovni komandant dobija čestitke i odlikovanja za hrabrost ispoljenu prilikom predaje i odlučnost u povlačenju. I ako to ne kažu, na Zapadu uglavnom znaju da su u tom ratu imali više sreće no pameti i možda će iz toga nešto naučiti, a država Srbija neće ništa pošto ne priznaje poraz i pošto već sve zna.
NATO je okupirao Kosovo i nije izgubio nijednog vojnika, a Srbija, prva država u istoriji koja se predala neprijateljskim avionima, zna da u tom ratu Kosovo nije bilo najvažnije. Mnogo je važnije da Milošević ne ode pre Klintona. Po tome će se u toj državi znati ko je pobedio. Srbija je već daleko ispred Amerike po tome što njen predsednik traje duže nego ijedan američki u istoriji. Još malo pa u Vašingtonu više neće biti nikoga od ratnih protivnika, a u Beogradu su svi na broju. Ako neko i fali to nije od američkih bombi nego od viška domaće municije.
Međutim, na godišnjicu od kraja rata, nije najgore to što Milošević još traje, ni što slavi i prima ordenje, nego što zbog toga taj rat u stvari nije završen. U tome se opet svi slažu, naročito Milošević i Amerikanci, Beograd i Vašington. Ako je za Srbe očigledno da je rat za Kosovo izgubljen, njihovom vođi bitno je jedino to da rat još traje i zato se on ne smatra poraženim. Srpski poraz nije njegov, jer on vodi jedan drugi, mnogo veći rat.
Svi dosadašnji ratovi koje je vodio, tvrdeći da štiti srpske nacionalne Svi interese, bili su samo bitke u kojima ti interesi za njega nisu bili naročito važni. Svi su uočili njegovu upadljivu ravnodušnost prema nacionalnim nesrećama, odsustvo bilo kakvog makar simboličnog izraza saucešća ili znaka da je uopšte primetio neku rđavu posledicu svoje politike. To je zato što je njemu bio važan jedino rat protiv Zapada i Amerike.
Dok su Srbi mislili da vode lokalne ratove protiv prvih komšija, on je mislio globalno, njemu su trebali najveći neprijatelji koji se na ovoj planeti mogu naći i zato su Srbi gubili svoje male ratove, a on samo pojedinačne bitke. Zato su oni totalno poraženi, a on nije, nego je čak, u izvesnom smislu, stalno polako napredovao. Nije, naime, bilo nimalo jednostavno jednu ipak evropsku zemlju dogurati do dalekog istoka, skroz tamo do Severne Koreje. Miloševiću je to pošlo za rukom upravo zahvaljujući nacionalnim porazima i uz vešto izbegavanje i odbijanje svakog mogućeg savezništva sa bilo kojom zapadnom zemljom.
Trebalo je da se Srbi učvrste u uverenju da je Zapad jedini krivac za sve njihove nesreće, pa da im više ne pada na pamet da se povode za zapadnim modnim ludostima, kao što je redovno smenjivanje vlasti.
Ovde možda nije bila u pitanju sasvim jasna namera, nego više spontano kretanje vođe koji teži da svoj narod učini sebi sličnim, da ga oblikuje na svoju sliku i priliku. Tako, naime, vlast postaje prijatna, a država udobna kao razgažena cipela.
Posledica svega toga je da se Srbija, posle svih poraza po periferiji, stvrdnula i zabetonirala u centru, a pošto je u ratu ništa manje nego s Amerikom, te dve stvari, ta tvrđava i takav rat, uzajamno se objašnjavaju i podstiču. Čini mi se da nema mnogo smisla lupati glavu oko toga šta je čemu uzrok i da li Miloševiću rat s Amerikom treba radi ratovanja protiv unutrašnjih neprijatelja, ili obrnuto. Za Srbiju bi bilo dovoljno korisno da makar tačno razume sopstveni položaj, naime da je istovremeno u sukobu sa sopstvenom vlašću i s najvećom silom sveta.
U Americi sam se lično više puta uverio da taj rat traje i s ove strane, ne samo protiv Miloševića, nego i protiv Srba i Srbije. To se tako ne govori, ali malo ko ovde ima volje da pravi neke fine razlike između režima i naroda. Vidi se to, uostalom, i po tome što Vašington ne odustaje od sankcija, što ne brine mnogo zbog albanskog nasilja nad Srbima na Kosovu, a i po tome što se mnogi ovde nerviraju jer ne mogu da se dosete nikakve nove kazne, pa ponekad pominju još razna moguća komadanja, pojačavanja sankcija i izgladnjivanja naroda.
Nisam verovao da se u jednoj ovako velikoj zemlji može tako strasno negovati neprijateljstvo prema nečemu što bi odavde moralo izgledati u svakom pogledu zanemarljivo. To ću pokušati da objasnim neki drugi put, a za sad valja biti u punoj meri svestan da to postoji i traje, a pošto i Milošević traje, ta kombinacija vrlo lako može Srbiji da donese razne nove nesreće i poraze. Iz Vašingtona se, naime, ne vidi da u Srbiji ima bilo čega posebno vrednog, što bi bilo šteta da propadne. Ne čini mi se da bi neko ovde mnogo zažalio kad bi se tamo gomila sveta međusobno poubijala, ako bi to bio način da se i Miloševiću dođe glave.
To ne znači da Amerika u Srbiji zbilja izaziva građanski rat, kao što režim tvrdi, ali tačno je da u Miloševićevom ratu protiv sopstvenog naroda, taj narod u Americi za sada nema saveznika. Pri svemu tome, kao da stvari ne stoje već dovoljno užasno, Milošević taj svoj unutrašnji rat u najvećoj meri opravdava američkim mešanjem. Kad, dakle, policija uzme da premlaćuje kakvog sirotog studenta kao američkog agenta, Amerika o tome nema pojma i uglavnom se ne sekira, pošto se to odvija među Srbima.
To sve znači da bi onaj ko još brine o Srbiji, morao da se posveti okončavanju makar jednog od dva rata koja se protiv nje vode. Pošto nema nade da će se Milošević i Amerika ikad pomiriti, Srbiji preostaje da izabere jedno od to dvoje. Kad se stvari ovako postave, čini mi se da je manje beznadežno gledati preko okeana, nego ka Dedinju. Ni Vašington nije baš na samom izvoru bozje milosti; Srbiji su i odavde stizali smrtonosni paketi, ali uz preporuku da to ne shvati lično, a Dedinje kad ubija misli baš na tebe, voli da priđe blizu i da radi ručno.
Najzad, osim što se ne isplati, nekako je glupo biti u ratu s Amerikom, u šta sam se lično uverio. Kad sam pre nekoliko meseci došao ovde, posle dosta oklevanja i odlaganja, mislio sam da ću da se izderem na prvog Amerikanca na kojeg naiđem. Ali, to je bio neki ubogi taksista iz Etiopije kojeg baš nikako nisam uspeo da dovedem u vezu s NATO bombama, a na gospođu Olbrajt nije ličio ni po boji…
Stojan Cerović
