Skripta za Memorandum
Mogu li Otpor i SANU da se mešaju – bez glavobolje
S
tim srpskim akademicima, brate, nikad nisi načisto: jedan se (onaj što
ga pakosni pojedinci zovu Kalemar, pa ostaje nejasno zašto onda Ivu Andrića
ne zovu Pravnik, Kafku Činovnik, Čehova Lekar a Krležu Kadet Vojne Škole),
ljubazno zamoljen u kafani, učlani u Otpor, a onda ga svi ispljuju: režim
zato što se učlanio u “terorističku i fašističku organizaciju
Otpor” (“kud zaluta međ’ fašiste”) a najradikalniji protivnici
režima zato što se – učlanio u “antiterorističku i antifašističku
organizaciju Otpor” (kud zaluta međ’ antifašiste)... Uff, kako svetu
ugoditi?!
No dobro, Dobrica će Ćosić ionako morati do kraja života da iskijava svoje grehove i zablude – koje je dobrim delom učinio kolektivnim vlasništvom – i šta se tu može. Ako je već Kalemar, znaće da svako žanje kako je posejao (ovim iskazom obustavljam agrikulturalne metafore, časna reč). Zanimljivije je osmotriti nagli razvoj bilateralnih odnosa Otpora i Srpske akademije nauka i umetnosti “kao institucije”. Tako smo ovih dana saznali da Otpor već neko vreme intenzivno pregovara s predsednikom SANU Dejanom Medakovićem – piscem svih Ephemerisa koji se tako zovu – glede prijema na najvišem nivou, odnosno neposrednog sučeljavanja čelnika SANU s dokumentom koji je Otpor namenio akademicima za proučavanje i prorađivanje; dotični se, pak, zove Memorandum o državnim interesima, i u njemu su, po “Glasu javnosti” od 14. 6. 2000, “Stručnjaci iz Otpora analizirali razloge stanja u kojem žive Srbi i uputili apel akademicima da podrže demokratske promene”.
Postoji nekoliko načina na koje se može gledati na ovaj zanimljivi (is)korak Otpora ka instituciji koja je postala metafora intelektualne logističke podrške režimu u najosetljivijem trenutku, tj. onda kada se ovaj tek vaspostavljao u svojoj mutantnoj, “patriotskoj” verziji. To što su posle mnogi akademici okrenuli ćurak ne znači mnogo – pa i Hajdeger se pasivizovao i nemušto “distancirao” još 1934... Za sve je tada već ionako bilo prilično prekasno. Mislim, 1934. A bogami i 1990. Zlo je dobilo krila i mogli ste još samo da mu pljujete pod prozor. Bilo kako bilo, SANU je od poznih osamdesetih za “patriotsku” inteligenciju, oslonjenu na beznadežno arhaične narodnopreporodne kulturne obrasce primerene ranom XIX veku, (p)ostala neka vrsta “intelektualnog stožera” onog čuvenog “buđenja naroda” koje je – ne slučajno, ne zbog “izdaje”, ne zato što se na nekoj tački “pogrešilo”, nego po neumoljivoj logici stvari (“što se grbo rodi...”) – srozalo Srbiju na nivo na kojem sama ta imenica već postaje parametar za sebe, globalno prepoznatljivi trade mark bede i nesreće. S druge strane, oni koji su zarana (u)videli kud plovi ovaj brod (nije “Galeb”, nije...) prepoznali su u čuvenom “nedovršenom” Memorandumu SANU, kao i u ukupnoj “društveno angažovanoj” delatnosti Akademije (ali i Udruženja književnika Srbije i još nekih ranije respektabilnih institucija) izvorište kvasca za narastanje jednog demagoškog populizma koji se tih godina veselo spremao da spali jednu zemlju, pa da na njenom zgarištu, dok produvava Košava, otvori luna-park i disko-klub. Otuda se, prirodno, na bilo kakvu “kooperaciju” s ljudima koji su personifikovali akademski ešalon podrške jednom padu u ništavilo gleda krajnje podozrivo.
Sada, na kraju veka, kada iluzijama više ne bi smelo da bude mesta – što je jedina dobra strana ovog impresivnog kolapsa jedne nacije – snaga koju mnogi prepoznaju kao osveženje koje prevazilazi okvire stranačke i dnevnopolitičke borbe – dakle: Otpor – odjednom kreativno komunicira s institucijom koju vode kreatori iz senke Novog Srpskog Poretka, tog endemskog srpskog izuma za katapultiranje s vlastite planete! Na ovo se, dakle, može gledati “strejtaški”, gunđajući zbog zamajavanja s ljudima i institucijom koji su svoje već rekli, a kamo sreće da ništa i nisu rekli. S druge strane, u samom kreiranju “Memoranduma” Otpora – adresiranog baš na Akademiju – sa predlozima kako da se izvučemo iz ovoga – a uz važno podsećanje da je Memorandum SANU bio, donekle, ideološki osnov “projekta Milošević”, potez Otpora se može čitati i kao ironična kritika – koja korespondira s tradicijom njihovih performansa – sve do granica parodije ili persiflaže. Gotovo kao da Memorandum Otpora – u kojem, inače, teško da piše nešto što bi nas zapanjilo originalnošću ili oštroumnošću – samim svojim postojanjem i upućivanjem akademicima (koji su tako čak simbolički “degradirani”, jer od studenata i “običnih” profesora dobijaju skripta, ili moguće smernice za prorađivanje) poništava onaj prethodni Memorandum, onaj koji u svesti i pristalica i protivnika, pa čak i lažnih i pravih poznavalaca iz belog sveta, funkcioniše kao ideološki pretekst jednog pogubnog eksperimenta in vivo, jedne autentične anticivilizacijske revolucije. Otpor je, zasada, dovoljno svetonazorno difuzan i nedorečen da možete izabrati ono čitanje njegovog poteza koje vam je draže, bez opasnosti da mnogo pogrešite.
Utoliko se može reći da je ovde potez sam problematičniji od njegovih mogućih značenja, interpretacija, tumačenja, odjeka; ono što je zabrinjavajuće “retrogradno” u ovakvoj akciji Otpora zapravo je sama činjenica simboličkog primećivanja institucija kakva je SANU (a slično su koji dan ranije učinili i s UKS-om), pridavanja značaja za budućnost institucijama koje nisu ničim pokazale da su u stanju da uđu, za početak, bar u XX vek. No, najzanimljivije je to što, u osnovi, ovakve institucije i ne mogu biti mnogo bolje: “strukturalno” pripadajući bespovratno prohujalom istorijskom vremenu – onom koje je poznavalo “nacionalne programe”, “prosvetiteljsku ulogu inteligencije”, “narodne pesnike”, Bardove, “nacionalni duh” i tome slično, ovakve su institucije per definitionem izmeštene iz svog prirodnog epohalnog okruženja, bivajući tako tek okaminama jedne mrtve i krepale tradicije. Ovo, da se razumemo, nije nikakva gnevna “revolucionarna”, “prevratnička”, “mladoturska” tvrdnja: iz nje pre govori rezignacija. Dakle, da su ih vodili bolji i mudriji ljudi, ovakve institucije su mogle da učine manje štete, ali neke posebne koristi od njih ionako ne bi bilo, jer u današnjem – a bogami i jučerašnjem, i prekjučerašnjem – okruženju, one se ne mogu užljebiti u bilo koji funkcionišući sustav političke i kulturne produkcije. I zato je svaki pokušaj njihove “reanimacije”, makar i na suprotnim ideološkim polazištima, osuđen na neuspeh: to je kao da pokušate da se provozate autobahnom u onim kočijama u kojima je onomad Madame Bovary, iza dobro navučenih zavesa, sagrešila bludno. Zato ih i treba, sa živim i neživim inventarom, pohraniti u muzeje, a ne “reformisati” ih. A kustosi će već znati šta će s njima.
Teofil Pančić
