Putopis: Portugal i “naši”
Lisabonske priče
Petsto Jugoslovena, koliko se pretpostavlja da ih živi u Portugalu, dokazuju da nijedna ideologija ne može biti jača od života.
U
Portugalu se među našom "ekipom" još uvek prepričava jedna
od "lisabonskih priča" u kojoj beogradski slikar, u trenutku
slabosti kada je sarma u pitanju, na ne tako tečnom portugalskom
telefonom moli svoju ženu Portugalku da kupi 10 kilograma kupusa koji
Portugalci, zbog oblika lista, zovu "goveđe srce".
Ona ulazi u prvu mesaru i na zaprepašćenje prisutnih traži 10 kilograma goveđih srca, objašnjavajući da njen muž "to" ukiseli, pa sačeka da istruli, pa onda u to uvija meso. Definitivno opravdanje je: "Znate, on je Srbin!" Reakcija beogradskog slikara u nastavku priče, kada je ugledao na vratima svoju ženu sa okrvavljenim kesama, neprimerena je portugalskoj miroljubivosti.
"Očekivao bi čovek da ovde na jugu ima mnogo vatre, veselja, a oni su vrlo povučeni, skromni i diskretni. To im je najveća vrlina, a s druge strane i najveća mana, jer ma koliko da je za nas strance to zgodno, ipak je to ono što je za mene i najdosadnije od svega", kaže Dejan Stanković, vlasnik prevodilačke firme, koji živi 70 kilometara severno od Porta i koji je u Portugal došao pre pet godina, posle niza godina provedenih u Londonu.
Prevodi knjige portugalskih pisaca, sudski je tumač za srpski jezik pri Ministarstvu pravde u Lisabonu. Oženjen je sa Lusi, Portugalkom.
"Volim kada su ljudi živahniji, kada ima više borbe i žuči. Ovde je sve tako fino, pristojno da mi ponekad nedostaje onaj prostakluk na koji sam u Beogradu donekle navikao. Nedostaje uzbuđenja koje bi mi učinilo život interesantnijim, što, kada razmišljam racionalno, i nije baš ono što mi fali.
Veoma su zatvoreni, stidljivi, pa ih ja svojim suviše otvorenim stavom šokiram i plašim. Rezervisani su, drže distancu u međusobnim odnosima. Teško se među njih prodire. Naravno, oni su vrlo ljubazni i miroljubivi. To je valjda nešto tradicionalno – tome su doprineli nedostatak ratova i revolucija, kao i ideje da neko može da pređe iz jedne klase u drugu. Ovde je aristokratija bila na apsolutnoj vlasti do 1974. Tek onda se dogodila prva revolucija u kojoj je poginuo samo jedan čovek – i to greškom. To govori o Portugalcima.
Portugal je ultraperiferna zemlja u kutku Evrope kroz koju nikada nisu prolazili stranci i vojske. Ovde dolazi onaj tip stranaca koji hoće da uživa u lepoj klimi i lepoj zemlji. Vekovima su ovde dolazili prognani kraljevi, visoka buržoazija, umetnici, Jevreji izbegli za vreme Drugog svetskog rata.
Ovde se nijednog trenutka nisam osećao diskriminisanim, čak mislim da mi kao strancu veruju kao nekom ko donosi nove ideje.
Kada sam došao, ostao sam bez socijalnog života i to je najveći kompromis koji sam napravio. Opet, živim bez stresa. Imam mnogo vremena za sebe, za porodicu... Vodim miran život. A kad mi zatreba da malo proživim, pokupim se pa odem u London, Beograd, Lisabon.
Još me ne napušta ideja da će u Beogradu biti bolje. Doduše, ne vidim neki napredak. Kad god tamo odem, sve je gore i gore. Mislim da će proći mnogo godina dok se ne vrati ono iz 1989. kada sam napustio Jugoslaviju. Posebno me šokiraju one stvari koje su me razmazile u Portugalu – ovde su svi osetljivi na etikeciju, mnogo polažu na to kome se kako obraćaju, kome kažu 'gospodine'. Ako se neko na to ne obazire, ostavlja utisak da ne vodi računa o sagovorniku i onome što on kaže.
U vreme bombardovanja nije bilo čoveka koji me nije pitao kako sam, čim je čuo da govorim srpski ili je pročitao da mi se prezime završava na 'ić'.
Uz Grke, Portugalci su od Evropljana bili jedini koji su, i pored čitave propagande, bili protiv bombardovanja. Nije to zato što oni vole Srbe, nego zato što su miroljubivi. Njih baš briga za nas, kao što ih je briga i za sve ostale. Oni ne vole nasilje, a posebno ne vole da neko uz nasilje vezuje Portugal. Velika trauma su im kolonijalni ratovi. Teško je reći da su Portugalci dovoljno informisani. Oni znaju da je kod nas bio nekakav rat i da su ga započeli Amerikanci, kao i to da Amerikanci maltretiraju čitav svet.
U Portugalu može da se razmišlja o budućnosti. Volim Portugal... Zadovoljan sam. Ali, nedostaje mi naš smisao za humor, način života, Kalenić pijaca, kore za gibanicu... Svašta mi nedostaje. Doduše, s godinama sve manje i manje. Kako vreme prolazi, sve se lakše navikavam. Ranije, kad ugledam Beograd, počne da mi udara srce. Odmah se prihvatim telefona... Okrenem pet brojeva... Odem na burek, smuči mi se od masne hrane i kažem – gotovo je. Sad mogu da idem."
Tea Alagić, reditelj i glumica, živi u Njujorku s mužem Tadeušom, s kojim je osnovala teatarsku grupu Stateless. Završila je Akademiju umetnosti na Karlovom univerzitetu u Pragu.
"Već nekoliko godina radim u teatarskoj kompaniji i stalno putujem. Kada sam u Americi, onda mi sve nedostaje i sve mi je predaleko. Kada sam u Evropi, onda mi je sve O.K.
U Lisabon sam došla da sačekam 2000. godinu i tu sam ostala.
Ipak, shvatila sam da se tu ne može živeti u nekim perspektivama koje ja očekujem. Mislila sam da će mi odgovarati ta mirnoća i izolovanost, ali ovde nemam osećaj za ono što se događa. Sličan osećaj imam i kad sam u Bosni, kod kuće. To je potpuno neki drugi svet. Ja više ne pripadam ni tamo gde sam se rodila. Već deset godina živim napolju. A kada se vratim tamo gde sam se rodila, to više nije moje.
Kao i u svim evropskim zemljama, i ovde postoji taj problem male zemlje. A u maloj zemlji se ljudi drže nekih svojih običaja, okvira. U Njujorku se nikada ne osećaš kao da si nekome upao u kuću. To je jedan od razloga zbog koga živim u Americi. U Portugalu si ti stalno gost, moraš da se prilagodiš njihovim pravilima... Francuska je zemlja iz koje sam pobegla zbog toga.
Dolazim iz dela sveta gde se umetnošću uvek mora nešto reći. Mislim da u Portugalu nemaju nikakvog teatarskog iskustva, a ni plesnog... Gledam njihove predstave i ne vidim ništa. Verovatno zbog toga što sam živela na drugačiji način u jednoj zemlji koja ima stvarne probleme s kojima sam se sukobljavala. Kada nešto radim, onda imam i nešto da kažem. Slovenski narod ima određenu težinu.
Kada sam otišla, kada je počeo rat u Bosni, imala sam 18 i po godina. Jedino u šta sam verovala bilo je to da bi trebalo da radim to što radim – da se bavim umetnošću, teatrom. To je bila moja jedina religija. Shvatila sam da se moja zemlja raspada, da su se moji prijatelji i roditelji podelili u nekim svojim verovanjima koja do tada nisam ni čula ni videla... Eto, tada su se izjasnili šta bi oni, a ja sam se izjasnila da ne želim da živim u takvoj zemlji u kojoj se ljudi biju i prepoznaju po prezimenu. Jedino u šta sam verovala jeste teatar, i stvarno sam sve za to žrtvovala. To je sve što imam.
U našoj zemlji nikada neće biti bolje. Bar ja to neću doživeti. Takav je naš mentalitet. Možda će ponovo biti nekih dobrih perioda stare Jugoslavije... Evo, sad u Hrvatskoj – novi je predsednik... Geografski smo tako postavljeni da smo mešavina različitih kultura na jednom prostoru. Pa svaki rat je počeo kod nas, kada je o Evropi reč.
Na sceni nisam deset godina progovorila naš jezik. Godinama ne progovaram naš jezik. Kad sretneš ljude iz ma kog dela naše zemlje, uvek osećaš neku njihovu težinu i onda automatski počinješ da deliš tu težinu zbog toga odakle su ti ljudi došli... pa ta emigracija, nostalgija... Sve se to deli.
Udata sam za Amerikanca. Koristi mi njegova lakoća življenja i kontrast u odnosu moj život. Ne možeš terati Amerikanca rođenog u bogatstvu da shvati neke stvari... On to može shvatiti filozofski, ali ne može podeliti sa mnom, tako da to od njega i ne očekujem. Kada živiš s drugom kulturom, onda to ili prihvatiš ili ne prihvatiš. Ja se borim pa kažem da će moj drugi momak u životu – biti naš.
Stalno sam živela na način na koji sam mislila da treba da živim. Sada, u Portugalu, shvatila sam da smo mi bili osuđeni, bar mi, Bosanci, moja raja koja je pobegla, da provedemo mnogo godina svog života ovako da bismo došli do onog nivoa kada imamo šta da jedemo i radimo. Tek sada, možda, mogu reći da je u životu veoma važno slušati svoje srce. Ja sam ga poslušala, i sutra idem kući."
Lidija Kolovrat, modni kreator, živi u Portugalu od 1990. godine. Vlasnica je salona visoke mode. U Jugoslaviji je bila poslednji put pre pet godina.
"Na dolazak u Portugal nisam gledala kao na kompromis nego kao na izbor. Interna je odluka gde investiraš – u akt ili u nešto što je nepokretno? Ne možemo sačuvati ono sto smo napravili. Bolje je investirati u glavu. Jer, ako glavu nosiš na ramenu, to uvek možeš da reprodukuješ.
Kod slovenskog mentaliteta mi smeta direktnost koja ne dozvoljava mogućnost da vidiš nesto drugo. Portugalci su tokom godina morali da razviju defanzivu. Bili su mala zemlja pored megalomanski nastrojenih suseda Španaca koji su mogli da ih progutaju svakog momenta. S druge strane je bio okean.
Morali su naći formu zaštite. To se reflektovalo i u jeziku. Afirmativna forma razgovora je jedina koja je dozvoljena da bi s nekim mogao da započneš komunikaciju. Nama je uvek ofanzivnost bila pri ruci. Govorimo egzaktno i time režemo sagovornika i sebi otežavamo situaciju za eventualne promene. A priroda stvari je takva da je sve stalno u promeni.
Mislim da su Portugalci na neki način zatvoreni, jer nisu brzi u menjanju i prihvatanju novih ideja. Spori su u reagovanju, i onda je pitanje šta raditi dok čekaš.
Mogla bi da se napravi razmena između nacija. Recimo da 15.000 ljudi ode iz Bosne u Portugal i obratno. Nakon dve godine, to bi bile druge nacije.
U našoj zemlji bi moglo odmah da bude bolje kada bi svako sa sobom porazgovarao. Vratila bih se samo ako postoji razmena ideja. Svi se sećamo našeg humora. Ali mislim da bi naši ljudi, ipak, trebalo mnogo da uče, da ne gube vreme u zamajavanju, hodu napred-nazad."
Tatjana i Branislav Mihajlović žive u Kaškaišu pored Lisabona od kraja 1992. Branislav je slikar koji je izlagao u Jugoslaviji, Portugalu, Holandiji, Francuskoj, Italiji i Japanu. O Portugalu su znali jedino to da tu postoje neki fudbalski klubovi. Nisu nikada ni sanjali da će živeti u Portugalu. A nikada nisu ni želeli da žive bilo gde, osim u Beogradu.
"Pre Portugala živeli smo u Holandiji; tu nam se nije dopalo. Već tada, 1991, osetili smo da su naše mogućnosti predodređene time odakle smo. Kada je galerista u Holandiji shvatio da je Bane Srbin, postao je užasan i nije mu se javio sledeće tri godine. U Portugalu to nismo osetili.
Ako ne zakonski, a ono bar ljudski, ovo je jedna od retkih zemalja u Evropi u koju je moguće doći i ostati, ili makar probati ostati. Po mentalitetu su slični našim ljudima.
Po evropskim standardima to je još siromašna, nerazvijena zemlja. Imaju mane koje su nam u izvesnom smislu čak prijale, jer smo na ovakvu vrstu života navikli i kod kuće.
Zamisli narod koji čitav život bleji u okean?! Normalno da su smerni. Mi smo ohol svet koji misli da je u svemu bolji od drugih.
Jedini problem ovde je taj što nemamo sagovornika za neke ozbiljnije teme na koje smo navikli u Beogradu. Razmazio nas je Beograd. Navikli smo da se ljudi razumeju u razne stvari osim u svoju profesiju. Svi se razumeju u filmove, u literaturu, slikarstvo. Obožavaju da pričaju o politici i znaju sve. I ponekad nam, prosto, usfali da sa nekim porazgovaramo nešto malo duže i ozbiljnije.
Jednog dana kod nas mora da bude bolje, ali više uopšte ne znamo kada bi to moglo da se desi.
Sada je jasno da ćemo biti malo matori onda kada u Jugoslaviji bude bilo bolje. Pitamo se koliko će godina imati naša deca?"
Olivera
Miloš-Todorović
Bom dia
Olivera Miloš Todorović je za vreme svog dvomesečnog boravka u Portugalu snimila i petnaestominutni video Bom dia koji će biti prikazivan u izlogu Beoizloga svako veče od 10. do 16. juna od 17 do 20 sati. U tom periodu, svi koji žele imaju mogućnost da odgovore na pitanje "Koji je naš izlaz?"
Premijera videa Bom dia biće 14. juna u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda u 21 čas.
