| Mozaik |
Vreme broj 493, 17. jun 2000. |
|
Veliki Dim Plave antilop cipele Sentimentalni prilozi za lični politički album Cipele su, gospodo draga, jedno veoma političko pitanje. Uzmimo, na primer, moj slučaj: svojim prvim koracima u Londonu, napravljenim u plavim antilop mokasinama – “spensericama” – koje mi je poklonio jedan Makedonac, uhodao sam u fantastično široko polje srpske iracionalne politike ukrašene svim vrstama najfantastičnijih simbola. Moje beogradske noge su bile spašene, moj imidž Evropejca podžan i banalni aspekt udobnosti u dugim prvim šetnjama po pločnicima Velikog Dima (stari kolokvijalni naziv za London) bio je prisutan jer je neko, ko se sticajem okolnosti odaziva na ime i prezime Dejana Čalovskog, urednika u srpskoj redakciji BBC-ja, bio dovoljno širokog uma i duše da transcenduje nesvarljivi koktel polusvesti, emocionalne nezrelosti i čistog neznanja koji se u crnim hronikama svetskih medija vodi pod imenom “jugoslovenska situacija”. Ima li ovaj lični podatak ikakvu drugu važnost osim sentimentalnog priloga za porodični album? Kada se prisetimo svih ludila kabadahijskog nacionalizma koji je preplavio Srbiju poslednje decenije, gde se cela jedna zemlja našla u transu derviškog kola, vrteći se oko sebe dok svi nisu pogubili razum, onda gornja anegdota ima svoj širi značaj. Sećate se: ko je imao rođake druge nacionalnosti morao je to da krije, ljudi sa “nesrpskim” prezimenima su izbacivani iz državnih službi, brakovi su se rasturali po nacionalnoj osnovi, na zaraćenim teritorijama su oblik glave i crte lica bili dovoljni za sumnju i maltretiranje, jezik se čistio od “tuđica”, muzika “drugih” je skidana sa radio i TV talasa. U hipotetičkoj situaciji da se potpisnik ovih redova našao među pripadnicima srpskih paravojnih formacija u jeku rata, i da se sazna da nosi cipele koje mu je poklonio Makedonac (dobrovoljno, ne pod pretnjom puškom) – ne bi baš dobro prošao. Jedna od najlakših optužbi, kao što se to dešava i sada sa opozicijom i Otporom, bila bi da sam izdajnik. Interesantno, slična pojava i dalje traje, samo su neprijatelji geografski malo dalje: Zapad kao politički pojam. Nacionalizam je u Srbiji preveden u patriotizam, na isti način na koji jedna robna marka menja svoj reklamni nastup da bi osvežila imidž. Emotivni naboj scenarija u kome jedan Srbin započinje svoju britansku karijeru u makedonskim cipelama ima mnoštvo pojedinačnih simboličkih tačaka, koje se pružaju od engleske srednjovekovne istorije, preko modernog rokenrola, do poslednjih balkanskih klanica. Kako se odupreti poplavi simbola dok se u istim cipelama šeta kraljevskim Grinič parkom, jednom neverovatnom mestu u kome postoje kultivisani hrastovi stariji od mnogih srpskih kraljevskih loza, mestu koje se i dan-danas održava sa takvom pažnjom i posvećenosti detalju da predstavlja skoro školski model po kome bi mogla da se vodi i država! Svaki put kada sam u početku ulazio u park, započinjao je mističan i čudan dijalog ovog hrama engleske istorije s đonovima mojih makedonskih cipela i mojom srpskom glavom. Pa onda, Soho. Sasvim druga priča, deo grada koji umesto vazduha ima mešavinu gasa za smejanje i Viagre. Prolazeći pored ugla zgrade u kojoj je u malom stanu iznad paba živeo i radio Karl Marks, moje plave antilop cipele su, kao istorijske antene, vibrirale od asocijacija na Maršalovo vreme, na doba kada smo svi mislili da smo braća u jedinom hipi-komunizmu na svetu, na zemlju u kojoj srpska garderoba sastavljena od slovenačkih cipela, hrvatskog kaputa i makedonskog džempera nije bila razlog za podnošenje tužbe za špijunažu. I, naravno, isti ti đonovi nisu mogli da ostanu hladni na muziku koja mi je oduvek bila glavni simbol za London, na sveprisutnu rok asocijaciju u liku i delu Karla Perkinsa koji je, takođe, iz svojih sentimentalnih razloga, pričao (pevao) o svojim plavim antilop cipelama. Hteli mi to ili ne, istorija je od nas napravila emotivni paprikaš, proklevši nas i blagosiljajući u isto vreme. Jaka je to mešavina, ali evo u čemu je trik: mora da se kusa hladne glave. Lazar Džamić |
|