Bolesti modernog doba
Paranoja u Srbiji
Osim standardne paranoje, "postoje poremećaji čija je karakteristika da obolela osoba smatra da poseduje izuzetne kvalitete – da, na primer, ima sposobnost da ljudima prikaže nove sisteme viđenja stvarnosti"
Dešava
se u poslednje vreme da vas, kada u telefonskom razgovoru pomenete neko od
"osetljivih" imena ili pojmova, osoba sa kojom razgovarate
opomene da "o tome nije baš pametno pričati" – bar ne
telefonom. Dešava se, takođe, da se u ličnom kontaktu, vaš sagovornik
bojažljivo osvrće motreći na "sumnjive likove" koji su
"sasvim sigurno iz one službe".
Priče o tome kako "neko nekoga prati" već su postale deo
folklora. Na sve to, neko ko nije te sreće da živi na mestu na kome mi
živimo, rekao bi verovatno – paranoja...
S druge strane, predstavnici establišmenta sasvim otvoreno tvrde da je u toku "parapsihološki", "psihološki", "medijski", a odnedavno čak i "hipermedijalni" rat. Svi ti ratovi, podrazumeva se, za cilj imaju uništenje države, pa dakle i uništenje onih koji državu predstavljaju. Tvrdnje o najrazličitijim vrstama ratova i zavera najčešće su praćene vrlo grubim kvalifikacijama svih onih koji, navodno, u tim ratovima i zaverama učestvuju – a to su opozicija, mediji, studenti, nevladine organizacije, međunarodna zajednica... Kada su, preko pisma saveznog ministra za pravosuđe Petra Jojića upućenog Karli del Ponte takve kvalifikacije ušle i u zvaničnu diplomatsku proceduru, reakcija međunarodne zajednice bila je očekivana – lakonski je rečeno da je u pitanju "paranoja Beograda"...
BOLEST ILI NE: Prema rečima načelnika Centra za psihoze Instituta za psihijatriju profesora Vladimira Paunovića, paranoja je "ozbiljna bolest koja se u jednom svom obliku manifestuje dubokom promenom sistema mišljenja – oboleli smatra da je žrtva određenih osoba ili organizacija koje ga proganjaju ili pripremaju različite situacije nepovoljne po njega".
Trebalo bi ipak praviti razliku između obolelih osoba i osoba koje su zdrave, ali imaju povišen nivo sumnjičavosti. Te osobe, kako kaže naš sagovornik, imaju sklonost da "sadržaje koji nemaju ugrožavajuća značenja podižu na nivo neprijateljskih pozicija drugih prema njima – svaku stvar koju dožive ili čuju, moraju da proanaliziraju, da vide da li u tome ima neke opasnosti. Potreba da se stvari detaljnije proveravaju i da postoji doza opreza, može da bude i pozitivna karakteristika, jer uvodi čoveka u detaljniju analizu poruka koje dobija – u tom smislu ona može da bude relativno konstruktivna. Kada ta potreba preraste na viši nivo, ona može da ugrožava i čoveka i njegovu okolinu, a da se još ne radi o patologiji. Ukoliko, međutim, pređe u patološki sistem mišljenja koji je ugrožavajući – ako osoba u svom doživljaju opasnosti počne da preduzima neke mere kako bi se zaštitila ili oslobodila od neprijatelja – reč je o paranoji", kaže profesor Paunović.
Ako pretpostavimo da su svi ljudi koji "paze šta pričaju" paranoični, mogli bismo, na osnovu broja takvih ljudi, tvrditi da se na našim prostorima pojavila i neka vrsta "kolektivne paranoje". Međutim, kolektivna paranoja kao medicinski fenomen ne postoji. "U određenim okolnostima, osećaj ugroženosti može se pojaviti kod mnogih ljudi koji pokušavaju da svojim razmišljanjem to sistematizuju i tako dođu na nivo povišene sumnjičavosti", tvrdi naš sagovornik.
Na šta je konkretno usmeren ovaj "povišen nivo sumnjičavosti" ne može se sa sigurnošću utvrditi. Kao u mnogim drugim oblastima života, i u ovoj se sve svodi na čaršijske priče. Priča se tako da ona služba raspolaže specijalnim uređajima koji reaguju na svaku "osetljivu" reč u telefonskom razgovoru, pa se taj razgovor snima. Tako snimljen razgovor dospeva u "lični dosije" – a taj dosije, navodno, ima svako. Ima li istine u svemu tome, verovatno ćemo saznati jednog dana, ali za sada vrlo je bitno pitanje mogu li takve priče stvoriti paranoju kod inače zdravih ljudi. Prema rečima profesora Paunovića, "socijalne tenzije i aktiviranje određenih sistema društvene zaštite mogu da pojačaju sumnjičavost i osećanje ugroženosti, posebno kod osoba koje već imaju jače izražene te osobine".
Postojanje socijalnih tenzija izraženo je vrlo jasno, društvena zaštita svedena na informativne razgovore, hapšenja, prebijanja po ulicama više su nego aktivirani. Dakle, uslovi za pojačanu sumnjičavost postoje, barem kod onih koji su, na ovaj ili onaj način, bili žrtve "sistema društvene zaštite" ili bi to mogli da postanu. Na mestu na kome mi živimo, takvih je zaista mnogo... Za utehu je makar to što pojačana sumnjičavost ipak nije paranoja.
SRBIJA I SVET: Ostaje, međutim, pitanje one Srbije koja zvanično iznosi tvrdnje o ratovima i zaverama. Ta Srbija na prvi pogled izgleda vrlo samouverena, gorda i "moralno superiorna". Ta Srbija pri tom nimalo ne pazi šta priča, iako sudbine svih nas zavise upravo od toga šta će ona reći i uraditi. Ipak, mnogi je smatraju paranoičnom, a čak i oni na koje su bili usmereni "sistemi društvene zaštite" misle da je uplašena... Ako se uzme u obzir da njeni predstavnici ne smeju da pređu granice zemalja Evropske unije, da im preti Haški tribunal, da se nalaze i na poternicama Interpola, da ih mnogi smatraju odgovornim za smrt svoje dece, za spaljivanje i bombardovanje svojih domova – njihova uplašenost je razumljiva. Ukoliko postoje realni razlozi da neko sebe smatra potencijalnom žrtvom "određenih osoba ili organizacija koje ga proganjaju i pripremaju po njega nepovoljne situacije", ne može biti reč o paranoji.
Kad se ima u vidu šta sve preti predstavnicima ovdašnjeg establišmenta, donekle se mogu razumeti tvrdnje koje oni iznose. Mogu se razumeti bar u onoj meri u kojoj se može razumeti bulažnjenje pijanog čoveka koga su ostavili žena i deca, koga su se odrekli roditelji, kome je kuća izgorela i koji je upravo izgubio poslednju paru kockajući se. Nevolja je doduše u tome što se, kao i pijani čovek, ni establišment ne zaustavlja na pukim rečima – posle njih na red dolaze pesnice. Ali, to je već tema za neku drugu priču...
MESIJE: Profesor Vladimir Paunović kaže da, osim standardne paranoje, "postoje poremećaji čija je karakteristika da obolela osoba smatra da poseduje izuzetne kvalitete – da, na primer, ima sposobnost da ljudima prikaže nove sisteme viđenja stvarnosti". "Takva osoba ima težnju da postane neka vrsta mesije". "Mesijanske ideje obolelog nemaju osnove u realnosti, ali pošto je suština svih paranoičnih poremećaja snažna efektivna veza sa poremećenim sistemom mišljenja, te osobe mogu svoju okolinu da uvere u autentičnost svojih tvrdnji i da indukuju paranoju i kod ljudi koji inače nisu paranoični", naglašava sagovornik "Vremena". Prema njegovim rečima, "osobe koje su emocionalno vezane za obolelog čoveka, koje bez kritičnosti prihvataju ono što on tvrdi, kao i osobe koje imaju mnogo ličnih problema, lako mogu ući u grupaciju koju vodi paranoik, potpuno se podvrgnuti njegovom sistemu mišljenja i zapravo mu se podređuju".
Naši zakoni nemaju odredbe koje se tiču zdravstvenog stanja stranačkih funkcionera, poslanika, ministara ili predsednika. Iako je to praksa u mnogim zemljama, kod nas opšti lekarski (dakle i psihijatrijski) pregledi nisu neophodan uslov da bi se neko kandidovao na izborima. Zahvaljujući tome, teško je naučno utvrditi da li neko od ljudi koji odlučuju o našim sudbinama ima "mesijanske ideje" – pretpostavke o tome mogu se iznositi na osnovu gestikulacije, mimike, rečnika određene osobe, ali sve to ostaje na nivou lične impresije i laičkog suda. Nesporno je, međutim, da su ti ljudi nekad doživljavani (ili se i dalje doživljavaju) kao božiji izaslanici, da je veliki deo populacije bio izuzetno emocionalno vezan za njih ("volim ga kao brata", reče onomad jedna sredovečna žena za nekadašnjeg predsednika Republike, a sadašnjeg predsednika države) i da je, samim tim, bilo (ili i dalje jeste) nekritički prihvatano sve što ti ljudi tvrde.
Kao što psihijatrijski pregledi nisu obavezni za kandidate na izborima i stranačke funkcionere, isto tako nisu obavezni ni za građane i glasače. Zbog toga je nemoguće utvrditi da li baš priča o mesijanskim idejama i paranoji objašnjava činjenicu da o međunarodnim zaverama, fašističkim falangama, stranim plaćenicima i izdajnicima govore ne samo visoki državni funkcioneri, već i ljudi koji život provode u redovima, gužvama, bedi i svemu onome što život u Srbiji danas podrazumeva.
Tamara Skroza
