Džuče i Duče
Vasa S. Tajčić protiv N. S. Poretka
Onog
trenutka kada se ispostavilo – zahvaljujući gnusnoj bezbožničkoj
zaveri – da planeta Zemlja nije ravna ploča u strogom centru kosmosa
koju na leđima nosi šest slonova, koje, pak, tegle tri kornjače, a njih
dva mrmota, a ove šesnaest gigantskih zebrolikih haringa (ili kako već
beše?!), nego da je dotično nebesko telo takoreći okruglo, automatski
je, između ostalog, počelo da važi i sledeće pravilo: ako uporno ideš
desno, pa desno, pa opet desno, pa još dešnje, na kraju ćeš doći –
levo... Što je najzabavnije, ovo pravilo se pokazalo zadivljujuće
univerzalnim. Istorija dvadesetog veka je tome, uostalom, superioran
dokaz: nema tog "levog" ludila koje nije sadržavalo i
"tipično desničarske" elemente u svojoj retorici, ikonografiji
i(li) praksi, i obrnuto. Svi ti boljševizmi i fašizmi, koliko god se
povremeno tukli i grizli, na kraju podsećaju na fatalni međuodnos
mazohizma i sadizma: "predznaci" su različiti, ali baš to zabavi daje smisao! Da i ne govorimo o tome da i jedni i drugi,
definitivno, obožavaju korbač...
Sve se to, uostalom, može lepo videti i u današnjoj Srbiji, recimo, u
Vladi narodnog jed... khm, pardon, u javnom diskursu u Srba. Stvar je poprilično raširena, što će reći
da je mentalno-vrednosna konfuzija i ove godine sjajno rodila.
Najinteresantnijim za posmatranje čine mi se oni "najljući"
egzemplari, oni sa samih ideoloških margina ovdašnje scene, jer upravo
oni – već zbog svoje rezignirano luzerske "rubnosti" –
otkrivaju, bez uvijanja, golu istinu o jednom sveopštem pojmovno-vrednosnom
kontejneru. Koji obaška nije pražnjen ko zna otkad, pa se baš
svojski usmrdeo na ovu vrućinu.
Pošto je najčuveniji srpski treš-mislilac već neko vreme na
patriotskom radu u Italiji, njegovu su ulogu u vazelinskom terciranju
"levom" režimu "desnom" retorikom, a sve protiv
"odvratne zapadnjačke demokratije i plutokratije i njenih domaćih
agenata", na svoja nejaka pleća preuzele razne druge tandara-broć
grupe Posednika Tajne, Dubokoumnih Vizionara, Javlja-Mi-Se Demijurga,
Jurodivih Apokaliptičara i sličnih likova koji kad zaborave glavu kod kuće
– uopšte im se ne primeti. Lično
ipak preferiram (neo)ljotićevce – preživele srpske pronaciste iz II
svetskog rata i njihove naslednike, jer oni, brate, pošteno uvek napišu
da je za njih demokratija i sve što ide uz to luk&voda i
jevrejsko-masonsko-mrmotska zavera. U novom broju njihovog glasila
"Nova Iskra" (Beograd, maj-jun 2000) na udaru njihove
neuporedive lucidnosti – o kakvoj jedan Goran Matić, uz dužno poštovanje,
može samo da sanja – našao se Otpor; već na naslovnoj strani nam je
saopšteno da je Otpor – "Američki SKOJ", a unutra možemo
saznati i zašto: zato što ga plaćaju Mračne Strane Sile da bi širio
Srbijom dekadentne liberalno-demokratske ideje, a gde ćeš gore izdaje i
propasti za poštene Srbe! O tome neki/neka B. Obradović odlikaški
poletno razglaba na celih pet i po strana, zaključujući da bi srpska
studentarija trebalo da se okane tog anacionalnog đubreta ako ne želi da
postane roblje užasnog Dolara (o, samo to ne!). U protivnom će je,
valjda, Nova Iskra i dalje iz broja u broj maltretirati neobično dubokim
mislima svojih idola Dimitrija Ljotića i Nikolaja Velimirovića. E sad,
čitajući ovaj i većinu drugih tekstova u ovoj i sličnim publikacijama,
čovek lako – metodom poređenja – dođe do zaključka da bi bar 95
odsto toga moglo da se pojavi u crvenoj "Borbi", a da nijedan
"levi" čitalac ne bi primetio ništa neobično. Ma, šta
nijedan?! Ni onaj drugi ne bi primetio takođe! A i kulturkampf
"leve" štampe bi, bogami, mogao s velikim uspehom da
gostuje kod ljotićoida. Ono
malo "razlike" su tek slatke leve/desne floskulice, obične retoričke
đinđuve koje nikome ništa ne znače. Naime, i jedni i drugi
dosledno napadaju iste aktere na domaćoj političko-medijsko-kulturnoj
sceni, pod napadno sličnim ideološkim izgovorima, i sve boreći se
protiv Novog Svetskog Poretka i sličnih strašila koja Jedu Srpčad. Ovi
egzotični mislioci vole, doduše, povremeno da pripomenu da su
"protiv režima", ali samo utoliko što je ovaj – budući
ideološki slabo ili pogrešno izgrađen – isuviše popustljiv prema judeomasonskom ostatku čovečanstva...
Pravi neprijatelj je, zna se, na drugoj strani.
Iako dosetka o otporovcima kao "američkim skojevcima" sugeriše
negativan odnos koji Mislilac/Misliteljka/Mislilo gaji prema SKOJ-u,
kladim se u sabrana dela Dimitrija Ljotića da bi oni koji danas nose to
ime – dakle, podmladak onih najzaraženijih komunista, koji još nisu
prežalili Druga Staljina a već ih je sustigla strašna vest o preranoj
smrti besmrtnog Kim Il Sunga, tvorca genijalne Ideje Džuče – bili oduševljeni
oštroumnošću autora Nove Iskre u raskrinkavanju spoljnog i unutrašnjeg
neprijatelja svih boja. Avaj, tako ipak nastaje popriličan simbolički galimatijas: čiji su, na kraju, Tihi i Prle? Ljotićevci
ih "daruju" Otporu, ovaj ne zna šta bi s njima, a neoskojevcima
je glupo da izigravaju ilegalce kad su "njihovi" ovde na
vlasti?! Opšti haos. Jedino je za ljotićoide
jasno da bi uvek iznova bili u nekakvoj Stadtkommando.
Da odande komanduju vaspostavljanjem
musolinijevske (ili ipak – felinijevske?!) vizije staleške ricinus-države, svoje omiljene budalaštine. Ali, i ovi
novi skojevci bi se brzo "primili": Ideja Džuče ili Ideja Duče
– what’s the bloody difference?!
Važno je da doaka(s)mo N. S. poretku!
Odakle onda dolazi sva ova zbrka? Kao i obično, iz tamnog vilajeta malograđanske
imaginacije. Ova je, dakako, mnogo starija od vladavine komunizma u
ovim krajevima, ali komunisti su definitivno modelirali i zacementirali
svetao lik "novog čoveka" u folklorno "desnoj"
varijanti, a sa "levim" mentalnim sustavom. Otuda u svojoj
nepojamnoj burlesknosti ovakvi likovi neodoljivo podsećaju na onog TV
gulanfera Vasu S. Tajčića iz prve srpske soap-opere, precvalog
Predratnog Gospodina i ljubitelja Lepih Manira i Tradicionalnih Vrednosti,
doživotnog udvarača gospođe Nikolajevićke. Ovde se, dakle, na kraju
sve pretvori ili u klanicu ili u operetu, a najčešće u oboje. U
aktuelnoj podeli uloga, za klanicu su zaduženi neki drugi, ozbiljniji
igrači, a nikolajevcima, nikolajevićkama
i vasama s. tajčićima pripale su tek uloge u jednom slabo posećenom
freak-showu. Prilično neslavno
za (nad)ljude kojih je onomad, sa sve Hitlerom, bilo dvesta miliona. No,
prava začkoljica u ovoj priči je zapravo negde drugde: kako se ponosnim
samozvanim baštinicima antifašističke borbe čini to što su se našli
na istoj strani sa onima koje su nekada nazivali "najmračnijim
snagama"?! Da li ih žuljaju njihove mršave rosinante dok zajedno
jurišaju na vetrenjače Sveopšte Globalne Zavere? Nemojte imati iluzija
da im je mnogo neprijatno. Dobar sadista i mazohista mogu da ostvare veoma
trajnu i čvrstu vezu. Ona se bazira na nerazrušivom uverenju da profani
ostatak sveta ne zna šta je prava
stvar. Ne, nije koka-kola. Nego fijuk biča.
Teofil Pančić
